Piše: Katarina Tadic
Srbija je u 2014. otvorila pregovore, ali se danas čini dalje od EU nego što je to bila pre pet godina.
Pridruživanje Zapadnog Balkana Evropskoj uniji (EU) traje već osamnaest godina, od davne 2003. godine kada je svim državama obećana perspektiva članstva. U međuvremenu, samo je Hrvatska postala članica 2013. godine. Srbija je u međuvremenu 2014. otvorila pregovore, ali se danas čini dalje od EU nego što je to bila pre pet godina. Ipak, članstvo i pregovori nisu bili tema na prethodnim izborima, a čak se ni opozicione partije ne trude da previse naglašavaju svoju privrženost EU. Čini se da se najvatreniji podržavaoci Evropske unije organizacije civilnog društva, čiji entuzijazam ipak ne oslikava stavove građana. Istovremeno, EU u očima mnogih gubi kredibilitet usled često nejasnih i dvosmislenih poruka koje se šalju i političarima i predstavnicima građanskog društva. Stoga, pitanje je koliko je ideja proširenja i dalje prisutna u Srbiji?
Evropeizacija bez demokratizacije
Srbija je dobila status zemlje kandidata 2012. godine i od otvaranje pristupnih pregovora u januaru 2014. godine, 18 od 35 poglavlja je otvoreno, od kojih su dva privremeno zatvorena. U tkz. Strategiji proširenja za Zapadni Balkan iz 2018. godine, Srbija je, zajedno sa Crnom Gorom, proglašena liderom u procesu proširenja i data joj je perspektiva članstva do 2025. godine. U poslednjem izveštaju Evropske komisije iz 2020. godine stoji da će “Tok i dinamika pregovora i dalje zavisiti od reformi vladavine prava i normalizacije odnosa sa Kosovom”. U 2019. godini, dva pregovaračka poglavlja su otvorena, 2020. godine nijedno.
Srbija je 2019. godine prema godišnjem izveštaju Freedom House “Zemlje u tranziciji” svrstana među „delimično slobodne“ umesto u „slobodne zemlje“, dok je 2020. ova organizacija definisala Srbiju kao „tranzicioni ili hibridni režim“. Drugim rečima, prema merilima ove organizacije, Srbija je prestala da bude demokratija. Isti izveštaj navodi da su od 2012. godine i dolaska na vlast Srpske napredne stranke, politička i građanska prava nazadovala, sa povećanjem pritiska na nezavisne medije, civilno društvo i opoziciju. Rezultat poslednjih izbora održanih u junu 202.0 godine, koje je većina opozicionih partija bojkotovala, jeste parlament bez opozicije. Iako je cenzus smanjen sa 5% na 3%, pored stranaka nacionalnih manjina, samo su tri stranke uspele da pređu cenzus i sada se sve nalaze u vlasti.
Ipak, Srbija je u tom istom periodu, od 2012. godine, napredovala u procesu EU integracija. Jedna od posledica takvog procesa jeste da demokratizacija i evropeizacija više ne idu ruku pod ruku, kako navodi grupa autora okupljena oko Sbunkera. Naime, ova dva termina su u poslednjih 20 godine upotrebljavana kao sinonimi za proces političke, ekonomske i društvene transformacije regiona Zapadnog Balkana. Politika proširenja je percipirana kao instrument koji treba da države postepeno dovodi i približava standardima Evropske unije kako bi se omogućilo njihovo članstvo u EU. Primer Srbije pokazuje da to više nije slučaj. Država napreduje u EU procesu, ali postaje sve manje demokratska i sve manje slobodna.
Kritika procesa EU integracija i njegovog efekta na zemlje Zapadnog Balkana je tema već prisutna među istraživačima. Stoga će, imajući u vidu i ograničen prostor, moj fokus ovde biti na pitanju ko sanja evropski san u Srbiji? Drugim rečima, imajući u vidu nepovoljnu političku situaciju u Srbiji i proces pridruživanja koji ne donosi željene (ili obećane) posledice, da li možemo da očekujemo veći pritisak na donosioce odluka da obezbede članstvo u EU ili udaljavanje građana od ideje tkz. evropske Srbije? Sa druge strane, EU sentimenti prema Srbiji takođe nisu jasni, i obećanje članstva ne deluje tako čvrsto kao što je nekada bilo.
Ovaj tekst je objavljen u okviru inicijative „Priče iz regiona” koju sprovode Res Publica i IKS, u saradnji sa PCNEN i partnerima iz Albanije (IDM), Hrvatske (Lupiga), Kosova (Sbunker), Srbije (Ne Davimo Beograd), Bosne i Hercegovine (Analiziraj.ba), Bugarske (Sega.bg), Grčke (Macropolis) i Slovenije (Had).
Da li u Srbiji postoji podrška većine za EU članstvo?
Istraživanja javnog mnjenja sprovedena u regionu i Srbiji poslednjih nekoliko godina ukazuju na podeljenost srpskog društva prema EU i procesu pridruživanja. U odnosu na druge zemlje Zapadnog Balkana, građani Srbije pokazuju najveći skepticizam i negativan stav prema Evropskoj uniji i podeljeni su u odnosu na dobrobite članstva. Iako ova istraživanja u strogo metodološkom smislu ne mogu međusobno da se porede, jer su korišćene različite istraživačke metode, ipak nude širu sliku i daju presek stanja jednog društva koje, čini se, ostaje pomalo sluđeno u svojim spoljnopolitičkim stremljenjima.
Ministarstvo za evropske integracije, tj. do 2017. godine Kancelarija za evropske integracije, redovno je od 2009. godine sprovodila istraživanja javnog mnjenja o podršci građana procesu EU integracija Srbije. Poslednje je sprovedeno u decembru 2019. godine. Rezultati ukazuju da je od maja 2011. godine podrška članstvu varirala između 41% do 55%. Najveća podrška je zabeležena 2009. godine, što se vezuje za dobijanje vizne liberalizacije. Ipak, prema istom istraživanju, pozitivno je da građani prepoznaju potrebu za reformama nezavisno od EU članstva, najviše u oblasti borbe protiv korupcije, zdravstvenog sistema, zaštite ljudskih prava i pravosuđa.
U oktobru 2020. godine je sprovedeno regionalno IPSOS istraživanje javnog mnjenja, podržano od strane Evropskog fonda za Balkan, koje pokazuje da članstvo u EU u Srbiji podržava nešto više od 60% građana. Upadljiva je razlike između Srbije i drugih država Zapadnog Balkana gde je ta podrška najmanje 80%. Takođe, svaki treći ispitanik u Srbiji smatra da se Srbija nikada neće pridružiti EU, čime je ponovo zemlja koja pokazuje najviše rezervisanosti prema procesu pridruživanja.
Slično, Balkanski barometar, godišnje regionalno istraživanje Regionalnog saveta za saradnju, u analizi za 2019. godinu navodi da u Srbiji samo 32% građana smatra da bi članstvo u EU bila dobra stvar. Jedina država gde manje od polovine ispitanika ima pozitivan stav o članstvu je Bosna i Hercegovina sa 47%, za razliku od, recimo, Albanije gde je taj procenat 86%.
Dakle, kada su u pitanju unutrašnje reforme, građani vide potrebu za njima, pogotovo u domenu vladavine prava i borbe protiv korupcije. Međutim, dug proces pridruživanja bez željenih efekata stvara zamor i pojačava podozrivost prema samom članstvu i Evropskoj uniji.
Čiju bi spoljnu politiku Srbija trebalo da sledi?
Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP) je nedavno sproveo istraživanje o stavovima građana prema spoljnopolitičkim akterima, koje baca svetlo na raspoloženje građana Srbije prema EU u poređenju sa drugim akterima.
Tako na primer, autori publikacije navode da 40% ispitanika doživljava Rusiju kao najvećeg prijatelja Srbije, dok 72% veruje da je ruski uticaj u zemlji pozitivan, što je porast u odnosu na istraživanje sprovedeno 2017. godine. Slično, većina, tj. 57% ispitanika, smatra da bi Srbija trebalo da koordinira svoju spoljnu politiku sa Rusijom i Kinom. Iako je Srbija kandidat za članstvo u EU, samo petina ispitanika smatra da bi država trebalo da uskladi svoju spoljnu politiku sa Briselom.
Na drugom mestu kao najveći prijatelj Srbije nalazi se Kina, i “75 odsto ispitanika pogrešno veruje da je Kina Srbiji pružila najviše pomoći u borbi protiv pandemije, iako je zapravo najveći donator bila Evropska Unija (EU)”.
Kada govorimo o članstvo u EU, svaki deseti građanin percipira pridruživanje EU kao prioritet u spoljnoj poltici. Tačnije, javnost je uverena da su tri najvažnija spoljnopolitička prioriteta očuvanje Kosova u sastavu Srbije (24%), jačanje saradnje sa susednim zemljama i jačanje saradnje sa Rusijom (po 20%).
Rezultati pokazuju da vlast (ispravno) ne prepoznaje pritisak od strane građana da se približi EU u ključnim spoljnopolitičkim pitanjima. Nerešeno pitanje Kosova i uloga pojedinih članica u izgradnji države na Kosovu, između ostalog, igra veliku ulogu u negativnom stavu prema EU.
EU i Srbija – bez šargarepe nema ni štapa
Iako je skora perspektiva članstva obećana 2018. godine, ne može se reći da je Evropska unije, tj. sve njene članice, zaista pružila ruku Srbiji (i celom regionu) i ujedno bila postojana u svom stavu. U regionu se EU više ne vidi kao kredibilan partner koji drži svoja obećanja i ima predvidljivu i koherentnu politiku proširenja i odnos prema potencijalnim budućim članicama. Tako, sa jedne strane, imamo francusku blokadu otvaranju pristupnih pregovora sa Severnom Makedonijom, nakon što je ova smenila autoritarnu vlast i postigla sporazum sa Grčkom o promeni imena. Sa druge strane, iako sa sve većim autoritarnim tendencijama i osvedočenim narušavanjima nezavisnosti institucija, Srbija je formalno napredovala u procesu pristupanja i do nedavno bila hvaljena kao lider u regionu, iako se zna da je najveći “slon u sobi” nerešeno pitanje Kosova.
Pojačane aktivnosti Kine poslednjih godina, a naročito tokom prvog talasa koronavirusa, nisu prošle nezapaženo u Briselu. Kina je, pored Rusije, relativno nov globalni akter prisutan na Balkanu, čiji se interesi u Srbiji vide kao suprotni interesima EU. Ipak, EU, tj. države članice, čini se da nemaju adekvatan odgovor na novonastalu geopolitičku situaciju. Princip “štapa i šargarepe” više nema efekta, jer je šargarepa (tj. članstvo) postala neizvesna. Dodatno, kao što prethodno navedene brojke pokazuju, EU nikad nije uspela da osvoji srce i dušu građana Srbije.
Kraj evropskog sna?
Često kada se govori o raspoloženju građana Srbije prema Evropskoj uniji, spominje se tiha proevropska većina, zajedno sa činjenicom da je sadašnji lider Srpske napredne stranke i predsednik Srbije uspeo da dođe na vlast tek kada je izašao iz nacionalističke i anitievropske Srpske radikalne stranke i prihvatio članstvo Srbije u EU. Ipak, činjenica je da danas ne postoji ni entuzijazam među građanima kao ni jasan konzensus u društvu u vezi sa članstvom.
Poražavajuća politička situacija u poslednjih nekoliko godina ne doprinosi većem zalaganju za pridruživanje, čak bi se reklo da je suprotno. EU sa svoje strane takođe ne nudi jasan put i odgovor na trenutni zastoj u procesu prdiruživanja, iako je očigledno da nijedna od država neće postati članica u narednih deset godina. Situaciju najbolje opisuje parafraziranje poznate rečenice sa početka rata u bivšoj Jugoslaviji: oni se prave da hoće da nas puste, a mi se pravimo da hoćemo da uđemo.
Katarina Tadić ima osmogodišnje iskustvo rada u civilnom sektoru u Srbiji i regionu. Završila je Fakultet političkih nauka, a potom je sarađivala sa Friedrih Ebert Stiftung kancelarijom u Beogradu. Tri godine je bila angažovana kao istraživačica u Centru za evropske politike na pitanjima reforme javne uprave i urodnjavanja javnih politika. Zahvaljujući Chevening stipendiji Vlade Ujedinjenog Kraljevstva završila je master studije Istraživanje javnih politika na Univerzitetu u Bristolu. Trenutno radi kao programska menadžerka u Evropskom fondu za Balkan u Beogradu. Možete je pratiti na @katarinatadic_
Pročitaj i ovo:
Zoran Bukvić, lični stav: Šapić uništava saobraćajnu infrastrukturu Beograda
Nakon debakla sa kružnim tokom kod Ušća, na koji su vraćeni semafori, i sve glasnijeg otpora javnosti i struke prema ideji uklanjanja potpuno funkcionalnog Starog savskog mosta, Aleksandar Šapić nastavlja da pokazuje svoje potpuno nepoznavanje saobraćajnog sistema.
ZLF: Nadležni da preispitaju odluku oko Generalštaba i zaustave devastaciju kulturnog nasleđa
Zeleno-levi front osudio je danas ukidanje statusa kulturnog dobra zgrade Generalštaba i od svih nadležnih institucija zatražio da hitno preispitaju tu odluku i zaustave dalju devastaciju kulturnog nasleđa.
ZLF osuđuje napad na odbornika PSG Novi Sad Mladena Cvijetića
Zeleno-levi front najoštrije osuđuje fizički napad na odbornika PSG Novi Sad, Mladena Cvijetića, koji se dogodio u novosadskoj Fabrici, kao i na njegove prijatelje.