Ako su ljudi dovoljno složni i uporni mogu da se izbore za nešto što im je važno

Građani Srbije širom sveta organizovali su osmog avgusta proteste za demokratiju, slobodu, ljudska prava i ljudske živote u Srbiji. Tim povodom razgovarali smo sa Ljubicom Šljukić Tucakov i Filipom Popovićem  koji su učestvovali na demonstracijama u Berlinu, odnosno Njujorku.

Ljubica Šljukić Tucakov iz Berlina smatra da je pandemija do kraja ogolila mehanizme vladavine i funcionisanja institucija u Srbiji. „Pandemija je pokazala da institucije ne postoje, da zakoni ne važe i da je sve podređeno grupi ljudi koja ne preza ni pred čim da sačuva svoju moć, privilegije i interese“. Za razliku od Srbije, „Nemačka se trudila da odmah na početku epidemije jasno i detaljno informiše svoje građane/ke i da ih pripremi na situaciju koja će trajati mesecima“. Šljukić Tucakov kaže kako građani u Nemačkoj nisu obmanjivani i da „niko nikada nije rekao da išta može da se završi za par nedelja“. Sa druge strane, priznanje da je sutuacija ozbiljna nije bilo praćeno bespotrebnim kršenjem građanskih prava i sloboda.

Slično misli i Filip Popović koji živi i radi u Njujorku. On smata da Srbija sve više tone u autoritarnost. „Svaki put kad pomislite da li je moguće da se ovako nešto dešava, režim vas iznenadi još gorim akcijama. Od nedavne finansijske istrage medija i NVO, do totalnog obesmišljavanja skupštine dovođenjem opskurnih likova koji se biraju na eci peci pec“. Ipak, on veruje da je ovo poslednja faza režima koji svojim besramnim odlukama provocira sve veću angažovanost građana koji stvari polako uzimaju u svoje ruke. „Mogu reći da jako pozitivno ocenjujem konkretne akcije koje pojedine ogranizacije sprovode u cilju pritiska na institucije i pozivanja na odgovornost. Udruženja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti, Inicijativa Ne davimo Beograd i Združena akcije Za krov nad glavom rade jako važan posao“. Popović je uveren da je to „pravac kojim se treba kretati“ kako bismo izgradili „bolje i pravednije drustvo sa jakim institucijama“ i smatra da je potrebno masovno umrežavanje.

I Šljukić Tucakov primećuje „da nezadovoljstvo raste, naročito nakon što su ljudi dovedeni u direktnu životnu opasnost zbog lažne pobede nad virusom samo da bi se održali izbori“. Ona ističe da je pritisak građana primorao „Vučića da se za kratko vreme dva puta povuče pred zahtevima, prvo studenata (povodom izbacivanja iz studentskih domova), a zatim i ostalih građana (povodom besmislenog policijskog časa)“. Ona smatra da se još uvek nije „stvorila dovoljno jaka politička opcija koja bi pokrenula ljude ka odlučnijem otporu režimu“ i da je zato važno prepoznati „pojedinačne akcije koje sprovodi Ne davimo Beograd, gde ljudi mogu da osete podršku“. Kroz takve akcije ljudi će videti „da ako su dovoljno složni i uporni, mogu da se izbore za nešto što im je važno, bilo da odbrane park ili reku od investitora ili da se solidarišu i pošalju pomoć ugroženim bolnicama ili podršku Mariji Lukić od lokalnog moćnika“.