Tri mere Zeleno-levog fronta protiv negativnih efekata visokih cena hrane

Prema poslednjim podacima, cene hrane u Srbiji su nešto niže od proseka zemalja Evropske unije (95,7 posto tog proseka). Istovremeno, dohodak građana Srbije iznosi tek malo više od 50% prosečnog dohotka u EU. Naša zarada je zato duplo više opterećena cenama hrane nego što je to slučaj kod građana Evropske unije.

U okviru mera koje je predložio režim ističe se ograničenje trgovačkih marži na 20 posto za veće učesnike u maloprodaji i veleprodaji. Međutim, iskustva Mađarske, Rumunije i Severne Makedonije, na koje su se ugledali ovim merama, pokazuju da takve intervencije na tržištu mogu dovesti do opadanja cena hrane u prvih mesec ili dva. Nakon toga dolazi do postepenog povratka cena na početni nivo. Pored toga, sve vreme dok ograničenje marži postoji, veliki je rizik od nestašica određenih proizvoda, manje zaposlenosti i nižih zarada radnika zaposlenih u trgovini.

Opterećenost životnog standarda naših građana visokim cenama hrane postala je zaista gorući problem. Zeleno-levi front predlaže tri mere koje bi, u različitim vremenskim okvirima, trebalo da dovedu do značajnog umanjenja ovog problema.

1. Uvođenje Programa vaučera za ishranu može dati osetne efekte u vrlo kratkom roku. To bi bile jedinstvene kartice i aplikacije, slične onima koje imaju maloprodajni lanci, kojima bi se ostvarivao popust od 15% na proizvode u prodavnicama. Početak sprovođenja mere trebalo bi da obuhvati do polovine najsiromašnijih domaćinstava u Srbiji. Ušteda u ovom slučaju zavisiće od toga šta će sami građani izabrati u prodavnici, a ne kao u slučaju aktuelne mere režima, od toga na koje su proizvode trgovci odlučili da drže više marže. Do ušteda dolazi, prema našem predlogu, bez obzira da li cene rastu zbog rasta trgovačkih marži ili zbog rasta nabavnih cena robe. Ovaj program je inspirisan američkim SNAP programom dodatne pomoći za ishranu (Supplemental Nutrition Assistance Program, skraćeno SNAP) koji, u nekom obliku, traje više od 80 godina. Efekti tog programa pokazali su da, osim što olakšava troškove života najsiromašnijih Amerikanaca, on doprinosi i rastu BDP-a: jedan dolar upotrebljen u okviru ovog programa je američkom BDP-u doprineo sa 1,73 dolara ali i doveo do poboljšanja zdravlja socijalno ugroženih stanovnika Sjedinjenih Američkih Država. Sprovođenjem ovog programa ne očekuje se direktan uticaj na statistički indeks potrošačkih cena hrane. Prava meta ovog programa su visoki troškovi koje domaćinstva izdvajaju za hranu, a koji se u Srbiji približavaju 40% prosečnih mesečnih izdvajanja domaćinstava. Oslanjajući se na aktuelne i projektovane podatke o potrošnji domaćinstava u Srbiji, inicijalno procenjeni troškovi ovog programa iznose do 500 miliona evra. Poređenja radi, to predstavlja duplo manji iznos od onog predviđenog za Nacionalni stadion i više nego pet puta manji iznos od onog opredeljenog za rafale. Iako je reč o kapitalnim projektima, nedostaci adekvatnih ekonomskih analiza dovode u pitanje da li će bilo koji od ova dva projekta posedovati veći srazmerni efekat na BDP od predloženog Programa vaučera za ishranu. Kada je reč o tekućim programima, očekuje se da Program vaučera za ishranu u pogledu troškova bude uporediv sa programom roditeljskog dodatka.

1. Izmene nadležnosti Komisije za zaštitu konkurencije. Ova mera podrazumeva uvođenje obaveznih periodičnih sektorskih analiza za ključne sektore, uključujući trgovinu, u zadatim rokovima (u našem slučaju 12 meseci) i određivanje mera na osnovu rezultata tih analiza. U te mere spada, na primer, razvrgavanje strukture tržišnih aktera u  vidu prinudne prodaje određene imovine u cilju obezbeđivanja veće konkurencije na tržištu. Za postizanje efekata ovakve mere biće potrebno vreme, ali će oni biti dugoročno održiviji.

1. Povećanje podsticaja za produktivnost u proizvodnji hrane – povećanje subvencija za nabavku nove i naprednije opreme za proizvodnju hrane i veća ulaganja u javnu infrastrukturu (poput sistema za navodnjavanje). To bi značilo da se u ukupnom budžetu za poljoprivredu mere ruralnog razvoja podignu na više od 25%, sa sadašnjih oko 15%. Fokusiranjem subvencija na te oblasti, podstiče se usvajanje novijih tehnologija u proizvodnji hrane, i posledično postiže proizvodnja veće količine proizvoda uz ista ulaganja. Posledično, manji ulazni troškovi proizvodnje po proizvodu će dovesti i do nižih cena tih proizvoda. Veliki prostor za ove mere može da se pronađe u neiskorišćenim sredstvima Instrumenta pretpristupne pomoći za ruralni razvoj (IPARD) – fonda koji je prema podacima Evropske komisije, Srbija u proteklim godinama propustila da iskoristi u obimu od više desetina miliona evra. Tačnije,  izvršenje ovih budžeta često je iznosilo manje od 50%. Ipak, nivo domaćih i IPARD sredstava za ulaganja u poboljšanje produktivnosti proizvodnje hrane mnogo je manji od fondova Zajedničke poljoprivredne politike (CAP) Evropske unije. Posmatrajući 2022. godinu kao primer, Bugarska, zemlja demografski, geografski i kulturno slična Srbiji, uspela je da iskoristi skoro 1,8 milijardi evra podsticaja za mere ruralnog razvoja na osnovu članstva u EU. Srbija je, pak, iste godine potrošila nešto manje od 100 miliona evra za istu namenu. Ne postoji manevar kojim se, bez članstva u Evropskoj uniji, takva sredstva mogu obezbediti u budžetu Republike Srbije a da time ne budu ugroženi kvalitet drugih javnih usluga ili fiskalna stabilnost zemlje. Zbog toga, čak i ako se ne slažete sa nekim stavovima institucija Evropske unije ili uslovima za članstvo, težnja ka produktivnijoj proizvodnji hrane i, u krajnjem ishodu, nižim cenama hrane može predstavljati dovoljan razlog da podržite aktivnosti u cilju ubrzanog članstva Srbije u Evropskoj uniji, što i jeste jedan od osnovnih programskih ciljeva Zeleno-levog fronta.