Danas se bavimo radnicama u kulturi.

Samostalni umetnici i umetnice su „lica koja samostalno obavljaju umetničku ili drugu delatnost u oblasti kulture“, bave se umetnošću i kulturom „u vidu zanimanja“. Za svako područje u kulturi (od književnog stvaralaštva pa sve do produkcije kulturnih programa) mogu postojati najviše dva reprezentativna udruženja koja utvrđuju status samostalnog umetnika i preko kojih umetnice i umetnici ostvaruju svoja prava, odnosno preko kojih im se uplaćuju doprinosi za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje.

Iako su po zakonu lokalne samouprave odgovorne za uplatu ovih doprinosa, to i nije obavezujuće jer lokalni budžeti zavise od razvijenosti opštine. Tako se i inače nesigurnom položaju samostalnih umetnika koji žive od honorara na osnovu ugovora o delu i sličnih jednokratnih poslovnih angažmana, može dodati i ova zakonom predviđena minimalna sigurnost, koja se lako može i uskratiti.

Istraživanje koje je 2020. godine sprovelo Udruženje likovnih umetnika Srbije (ULUS) u saradnji sa Nezavisnom kulturnom scenom i drugim organizacijama pokazalo je da samo 16% umetnika svoje prihode u potpunosti može da obezbedi od rada u umetnosti, da preko 60% njih radi u prostorima gde i živi, da 23% ima prosečna mesečna primanja ispod 15.000 RSD, da u 69% slučajeva članovi porodice delimično ili u potpunosti zavise od njihovih prihoda, preko 30% ne poseduje nikakav penzioni plan, pri čemu 91% ima fakultetsko ili više obrazovanje.

Kako u tako prekarnim uslovima rada ispuniti kriterijume za sticanje ovog statusa, kako od nesigurnog, sporadičnog i iscrpljujućeg rada doći do kvaliteta, kontinuiteta, doprinosa kulturnom životu zajednice, što su neki od opštih kriterijuma za sticanje statusa samostalnog umetnika? Neke od odgovora na ova pitanja dobile smo razgovarajući sa jednom samostalnom umetnicom, spisateljicom, koja nam je rekla nešto o svojim radnim iskustvima, mogućnostima književne karijere u Srbiji, statusu umetnice, ali i solidarnosti i borbenosti koje su neophodne upravo u ovakvom nestabilnom i pretećem radnom okruženju.

Na pitanje kako bi opisala svoju karijeru, odnosno svoj položaj na tržištu rada, ova spisateljica je odgovorila da bi to bilo nešto što liči na igranje na ivici: „Kada sam počela da pišem i proglasila sebe spisateljicom, to nipošto nije značilo da pomišljam da živim od tog „rada“. Postoji neka predstava da kada neko piše, ona ili on ne barata ni znanjem ni vremenom, već se piše onako… Razumevši to, izašla sam na tržište pravog rada, kao: kafe-kuvarica, prodavačica u butiku, čistačica, nastavnica, bibliotekarka… jedva unovčivši diplomu. To su bili poslovi s prekidima, konfliktima, s velikom količinom ponižavanja.

Postoji velika opasnost da se izgubi samopoštovanje i reperi ko je ko… u toj igri koja strahovito iscrpljuje. Uz to, svaki oblik ucene poslodavca (kada si nezaštićen/a), takoreći se podrazumeva, i ima najrazličitije valere mraka. Na svakome/svakoj od nas koji smo to živeli bilo je da odlučimo kada dolazi NE, bez obzira na posledice (od čega ću živeti, kako da hranim dete?).“

Da li je konačno sticanje statusa samostalne umetnice ipak nešto promenilo (na bolje)? Svako posebno područje u kulturi ima svoje kriterijume za sticanje statusa samostalnog umetnika: u književnosti su to, u zavisnosti od vrste književnog rada, dve knjige, zastupljenost u lektiri, objavljivanje u naučnim i književnim časopisima i tako dalje, a Srpsko književno društvo i Udruženje književnika Srbije su dva reprezentativna udruženja za područje književnosti.

„Jedna znamenita ličnost se izborila za jednu turobnu stvar, da se samostalnim umetnicima uplaćuje najniži iznos, najniža osnovica, za najnižu penziju. Ko to zna, tu činjenicu? Ukoliko si ostvarila status samostalne umetnice i ako uspeš i da zaradiš nešto, jer sem doprinosa za PIO i zdravstveno prihodi su na tebi, na prekarnom radu, i ako, kojim slučajem uspeš da se vineš do zarade za opstanak, stiže prekor, plaćanje poreza jer si zaradila iznad tog izmišljenog „minimalca“. Stiže kazna za trud i rad, za dovitljivost i izmišljanje posla mimo državne milosti.

Po mom iskustvu, kada si nezaštićen/a, ti ne biraš previše, uplićeš se u dvostruke-trostruke poslove do potpunog iznurivanja, na krilima ushićenja što uopšte imaš nešto da radiš, i zaradiš… do sledeće prilike koje možda neće biti. To je neka vrsta histerije. I autodestrukcije, koje su ipak bolje od pasivnosti i ispadanja iz svih mogućnosti zarade i samopoštovanja. Poznajem žene koje su zbog nemogućnosti nalaženja posla (iako imaju stručnost) zapadale u duboku depresiju i očajanje. One bi, iako imaju obilje slobodnog vremena, bile nesrećene i dezorijantisane. A one koje su previše radile za premalo novca, nisu imale vreme za kontemplaciju, i odmor i opuštanje. Često bih posle nekog ludačkog tempa (nerazumno kratak rok za ogroman posao) i završenog posla imala osećaj da sam izašla iz zatvora, i da ne mogu da se uklopim u veseli životni tok… Bila bih previše umorna. Bila bih na adrenalinu od jurenja rokova.

Svaka osoba koja je plutala tim morem menjanja i nalaženja poslova bez igde ikog svog, sretala je najčudesnija bića iz prekarnih bajki, i svaka ma i slučajna milost izgledala je kao dar s neba. A zatim dolazi solidarnost. Solidarnost je ključna reč za bilo kakav oblik društvenosti. Ona se iskazuje na nebrojeno mnogo načina: da imaš od koga da pozajmiš novac, nekoga ko veruje u tebe iako nemaš redovnu platu, nekoga ko će ti nabaciti posao kada postane gusto, nekoga ko uopšte može da razume šta je to u čemu si…“

Zato se pridružujemo borbenim i optimističnim čestitkama naše sagovornice: „Živeo Osmi mart, naš divni veliki praznik! Čitajmo Pisma iz zatvora Roze Luksemburg, nadahnjujmo se njima. Verujmo u sebe, bez ograda!“

Ženska grupa pokreta Ne davimo Beograd/ Tijana Matijević

Pročitaj i ovo:

Tribina: Za mesne zajednice na Novom Beogradu!

Pokušali smo i kao stranka i kao građani da dobijemo salu neke od mesnih zajednica, ali nam jasno stranački profilisana opštinska vlast to nije obezbedila. Zato smo, kao neku vrstu protesta, tribinu održali ispred samog ulaza u MZ.