Kada je reč o formalnim oblicima zaposlenja, žene u Srbiji neretko nailaze na poteškoće i kada je reč o pronalaženju posla i u situacijama kriza na tržištu rada, zbog čega često bivaju prinuđene da se okrenu neformalnim poslovima. Istraživanja su pokazala da je više od 40% žena radnog uzrasta isključeno sa tržišta rada, dok je to slučaj sa 27% muškaraca. Pri tom, čak i kada dođu do stabilnog zaposlenja, žene se i dalje nalaze u ranjivom položaju, jer disproporcionalno ostaju bez posla u periodima ekonomskih kriza, pojačanih mera štednje ili u slučaju globalnih katastrofa poput pandemije korona virusa.

Kako je ženama otežan pristup radnim mestima u formalnom sektoru (naročito kada je reč o ruralnim sredinama i ženama srednjih godina koje su izgubile posao) primorane su da se snalaze, neretko tako što traže prelazna rešenja. Zato pristaju na različite oblike neformalnog rada, uključujući i sezonski rad. Ali, ovaj sektor ne predstavlja rešenje za žene, jer sa sobom donosi novi set problema usled nesigurnosti sezonskih poslova, njihovog vremenskog ograničenja, slabe ili nikakve zakonske regulative, minimalnih naknada, dok o punim radnim pravima i benefitima ne može ni da se govori.

Iz navedenih razloga, Ženska grupa Ne davimo Beograd smatra da je od ključnog značaja obratiti pažnju na neformalne i nevidljive oblike rada, naročito na njihovu rodnu dimenziju.

Ko su sezonske radnice i u kakvim uslovima rade?

U skladu sa Zakonom o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima u određenim delatnostima koji je donet 2018. godine, sezonski rad obuhvata samo 3 sektora – poljoprivredu, šumarstvo i ribarstvo. Ovo znači da na mnogim radnim mestima neformalnog i sezonskog karaktera, na kojima često preovlađuju žene (čistačice, sobarice, hostese, čuvanje dece i nega starijih ljudi), još uvek ne postoji mogućnost postizanja punih radnih prava i zaštite koju ona donose.

Međutim, situacija nije mnogo bolja ni u sektorima koji jesu zakonski regulisani. Jedan od većih problema je to što mnoge radnice nisu upoznate sa svojim pravima. Naše sagovornice sa iskustvom sezonskog rada u poljoprivredi objašnjavaju da se dogovori i dalje najčešće postižu usmeno, te da nisu bile prijavljene niti, koliko one znaju, ostvarile bilo koje drugo pravo koji pomenuti zakon obezbeđuje: „Ne, nije bilo nikakvog ugovora, mi smo to sve onako, kroz razgovor rešili. Samo oko para, radnih sati i slično… nije bilo priče o zdravstvenom osiguranju ili bolovanju i to, bar tamo gde sam ja radila“.

Prostor za nedoumice vezane za to na šta su tačno radnice pristale i koja prava (nisu) ostvarile proizilazi iz jedne specifične stavke zakona, a to je uvođenje usmenog ugovora između radnika i poslodavca, koji podrazumeva da „je sezonski radnik stupanjem na posao prihvatio uslove rada i time zaključio usmeni ugovor o obavljanju sezonskih poslova“. Ova stavka ne samo što otežava ostvarivanje radnih prava, nego i čini dokazivanje njihovog kršenja gotovo nemogućim pošto se sve svodi na jednu reč protiv druge.

Samim tim i ne čudi to što se iskustva naših sagovornica znatno razlikuju u pogledu uslova poput trajanja radnog dana, dužine i broja pauza, načina isplate, kao i visine dnevnice. Iako sve ističu da su njihovi poslodavci ispoštovali početni dogovor, raznolikost njihovih iskustava govori u prilog tome da u praksi ostvarivanje minimuma radničkih prava nema toliko veze sa zakonskim okvirom koji reguliše sezonski rad, koliko zavisi od dobre volje poslodavca.

Dodatni problem predstavlja i to što, ukoliko se uopšte potpiše zvanični ugovor, postojeći zakon definiše sezonski rad kao rad van radnog odnosa, što znači da, barem formalno, radnici imaju pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje, kao i zdravstveno osiguranje za slučaj povrede na radu i profesionalne bolesti, ali ne i na druga prava poput godišnjeg odmora, kao ni prava na porodiljsko bolovanje i odsustvo radi nege deteta, što opet disproporcionalno pogađa žene i otežava njihovo učešće u sezonskim poslovima.

Ovaj podatak je naročito bitan jer iz iskustva naših sagovornica sezonski rad u poljoprivredi, naročito kada je reč o branju i radu u hladnjačama, jeste rad koji u najvećem broju obavljaju žene: „Kod nas su to skoro sve bile žene, nas oko 60 i možda dva muškarca“, objašnjava jedna od njih, dok druga dodaje: „Jeste, mi smo skoro sve bile žene, bio je tu poslodavac od muškaraca, i još jedan je radio sa nama, ali žena ima najviše“.

Zanimljivo je i to što je ovakav ishod u skladu sa jednim od ciljeva Nacionalne službe za zapošljavanje, a to je da se žene kao ekonomski i socijalno ugrožene kategorije podstaknu na zapošljavanje na sezonskim poslovima.

Kao slabo plaćeni rad, sezonski rad često predstavlja dopunu budžetu onih pojedinaca i porodica koje ostvaruju pravo na korišćenje socijalne pomoći koja iznosi svega 10.385 dinara za pojedinca, i procentualno se uvećava za ostale članove porodice. Nesigurnost sezonskog rada sa sobom vuče i nesigurnost socijalne pomoći, naročito nakon uvođenja sistema socijalne karte, kojim će veliki broj korisnica i korisnika biti isključeni iz korišćenja sistema socijalne pomoći. Iako se po Zakonu o pojednostavljenom radnom angažovanju u sezonskim poslovima ostavlja mogućnost korišćenja socijalne novčane pomoći, država još jednom pokazuje neusklađenost sa svojim uredbama i pravillnicima, te se korisnicima socijalne pomoći od propisanog iznosa odbija svako radno angažovanje.

Uzevši u obzir prekarni karakter sezonskog rada, uz svu nesigurnost, vremensku ograničenost, nedovoljnu plaćenost, i slabu zaštitu koju on podrazumeva, postavlja se pitanje kako se to tačno ekonomski položaj žena može popraviti masovnim pridruživanjem neformalnom sektoru, s obzirom na (ne)uslove koji tamo vladaju? Zatim, da li socijalna ugroženost žena zaista može biti zadovoljavajuće rešena tako što će one ostati zaglavljene u beskrajnom krugu nesigurnih sezonskih poslova, i to bez ikakvog odgovora šta će sa njima biti van sezone?

Verujemo da je odgovor više nego jasan, i zato Ženska grupa Ne davimo Beograd kategorički odbacuje ovako neadekvatna rešenja i zalaže se za ostvarivanje punih radnih prava u oblasti sezonskog rada, kao i za zaštitu, sigurnost i dostojanstvo svake radnice u neformalnom sektoru.

Ženska grupa/Ivana Kolaković

Pročitaj i ovo:

Jerinić: Neophodno da se zakoni menjaju

Miroslav Aleksić i Jelena Jerinić iz koalicije Srbija protiv nasilja potvrdili su da će danas do 12h dostaviti predsednici Skupštine Ani Brnabić svoje predloge kako dalje raditi na preporukama ODIHR.