Ženska grupa Ne davimo Beograd ukazuje na nevidljivu diskriminaciju i položaj žena sa specifičnim zanimanjima – Medijatorke u zdravstvu

Medjatorke u zdravstvu su malo poznato zanimanje, vidljive samo u romskim naseljima i romskoj aktivističkoj zajednici. Ipak, ove žene, kojih u Srbiji trenutno ima ukupno 75, od 2008. godine vode evidenciju o zdravstvenom stanju stanovnika i stanovnica romskih naselja, a posebno porodca sa malom decom i trudnicama; rade na podizanju svesti o neophodnosti vakcinacije dece, značaju pravilne ishrane i higijenskih navika, kao i redovnim posetama izabranim lekarima. One pružaju podršku romskoj zajednici kako bi se ravnopravno uključila u sistem zdravstvene zaštite, ali i obezbeđuju da zdravstveni sistem ima bolji uvid u stanje romskih naselja.

Radno mesto zdravstvene medijatorke se nalazi u patronažnim službama domova zdravlja, a pored toga sarađuju i sa centrima za socijalni rad, filijalama RFZO i lokalnim samoupravama. Osim sa zdravstvenim sistemom, zdravstvene medijatorke romsku populaciju povezuju i sa drugim institucijama. Zahvaljujući radu ovoh hrabrih žena, pristup Roma i Romkinja zdravstvenim uslugama se drastično povećao, smanjena je smrtnost dece u romskim naseljima, a mnoge romske porodice su ostvarile lična dokumenta i druga prava koja im pripadaju.

Uprkos tome, status medijatorki u zdravstvu je takav da su one od 2008. godine angažovane na projektima Ministarstva zdravlja, nemaju sistemsku održivost, i nisu deo zdravstvenog sistema. Najasnije kršenje prava medijatorki u zdravstvu se ogleda u činjenici da su mnoge od njih angažovane od 2008. godine do danas, a da na svaka tri meseca potpisuju ugovor, čime se krši član 197. Zakona o radu koji predviđa da takvi poslovi ne traju duže od 120 radnih dana u jednoj kalendarskoj godini.

Po ugovoru, medijatorke nemaju definisan broj radnih sati ili radnih dana terenskog rada, iako su u obavezi da svakoga dana odlaze na posao. Na osnovu ugovora koje imaju- zarada, porezi i doprinosi, odnose se samo na radne dane. Medijatorke ostvaruju zarade daleko ispod minimalne garnatovane zarade, nemaju pravo na godišnji odmor, odsustva, čak ni na bolovanje. Kako je njihova nadoknada za rad fiksna, tako da se izostanak zbog bolovanja ne odbija, ali on mora da se dokumentuje lekarskim uverenjem, dok ostala prava u slučaju bolovanja ne ostvaruju. Što se tiče godišnjeg odmora, imaju mogućnost da koriste dve nedelje koje moraju da nadoknade radnim subotama.

Iako Zakon o radu ograničava mogućnost zloupotrebe obavljanja privremenih i povremenih poslova, i to na 120 radnih dana u kalendarskoj godini, zbog njegove neprepreciznosti dolazi do dvostrukog tumačenja i čestih zloupotreba. Kako u praksi ostaje nejasno da li se to odnosi na trajanje jednog ili svih pojedinačnih ugovora sa istim licem, i pored logičnosti da se privremeni posao karakteriše privremenost, česti su primeri da se sa istim licem zaključuje isti ugovor nakon isteka roka predhodnog. Zvanično mišljenje Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja jeste da se sa istim licem za jedan konkretan privremeni posao i nakon isteka roka može zaključiti novi ugovor, ali za drugi privremeni posao, što pokazuje da se u slučaju zdravstvnih medijatorki zakon krši u dugom vremenskom periodu, jer one sve vreme obavljaju isti posao.

Rad medijatorki se finansira na osnovu projektnog finansiranja. Usled vrste ugovora, postojećih uslova rada i plate daleko ispod zagarantovane minimalne zarade, status medijatorki čini permanentna nezaposlenost i nesigurnosti.

Ovakav tretman radnika i radnica nije novina u Republici Srbiji i pokazuje da se kršenje radnih prava ne dešava samo u privatnom sektoru. Iako država ulaže napore da se neformalan rad formalizuje, a zaposleni prijavljuju u stalni radni odnos, u kompanijama stranih investora koje dobijaju subvencije od države, radnici/e najčešće potpisuju ugovore na jedan ili tri meseca, čime ne dobijaju nikakvu pravnu zaštitu od otpuštanja, niti mogučnost dužih bolovanja onda kada je to potrebno. Ministarstvo zdravlja, kao institucija Vlade Srbije, treba i mora da poštuje zakone ove države. Ukoliko se istinski zalaže za integraciju Roma i Romkinja, Republika Srbija bi trebalo da daje pozitivan primer ostalim poslodavcima kada je reč o zapošljavanju, a čini upravo suprotno.

Pokret Ne davimo Beograd zahteva hitno rešavanje statusa medijatorki u zdravstvu i pravo na zagarantovanu minimalnu zaradu. Rad medijatorki je važan kako bi se obezbedilo da romska zajednica, koja je jedna od najugroženijih i najsiromašnijih u našem društvu, ima pristup zdravstvenoj zaštiti i kako bi se se njen položaj unapredio. Ukazujemo na propust trenutnih vlasti da, pošto su finansije za rad medijatorki u zdravstvu obezbeđivane od projekata stranih donatora, njihovo angažovanje bude definisano ugovorima o radu na određeno vreme, u skladu sa Zakonom o radu, članom 37, tačka 2, za rad na projektu čije je vreme unapred određeno, najduže do završetka projekta, čime bi bilo moguće da se medijatorke ponovo angažuju za istu vrstu posla. Predlažemo sistematizaciju njihovog radnog mesta kao zdravstvenih saradnica i mogućnost dodatnog obrazovanja, ukoliko je to potrebno.

Briga o najugroženijima nije posao samo zdravstvenih medijatorki, nego briga svih nas. Naša borba je borba platu za život i dostojanstven rad svih građana i građanki Srbije.

Ženska grupa/ Vera Kurtić