ПРОДАЈА ОБАЛА – ЗЕМУНСКИ КЕЈ

Током јула 2017. године, у просторијама Дирекције за грађевинско земљиште и изградњу Београда, одржавало се „јавно надметање у поступку отуђења грађевинског земљишта у јавној својини града Београда уз Кеј Ослобођења”, односно лицитација на којој је продат део обале Дунава у Земуну. Са аспекта оних који управљају нашим градом, у наведеној продаји нема ничег спорног. Продата је запуштена и зарасла парцела од 600 м2. Продата је купцу који је понудио 36 милиона динара, што је три пута више од процењене почетне цене земљишта. Продата је у складу са законима и одлукама које то омогућавају. Продата је сину Драгољуба Кочовића, в.д. подсекретара Секретаријата за спорт и омладину Градске управе Града Београда и, уколико Секретаријат за спорт и омладину није учествовао у припреми одговарајућег планског документа, та чињеница градског функционера не ставља у сукоб интереса. Продата је ради изградње спортског комплекса. Са становишта грађана и грађанки Београда, јавног интереса и здравог разума – не постоји ништа поводом ове продаје што је не чини спорном.
Парцела број 1138/4, и из ње издвојена и продата парцела број 1138/3, обухвата део обале Дунава у Земуну и представља део зоне која служи одбрани града од поплава. Формалним речником говорећи, она би требало да припада категорији приобалног – водног земљишта, чије је отуђење законом забрањено. Упркос томе, подаци из катастра непокретности показују да то није случај и да је читава обала централних делова Београда описана као грађевинско земљиште, што отвара могућност будуће изградње и продаје њених делова. Оно што је додатно отворило простор за продају делова обала јесте и одлука да се „спортски објекти и комплекси” у плановима дефинишу као „(не)јавна” намена, а с обзиром на то да Закон о планирању и изградњи забрањује продају парцела чија је намена јавна. Под маском уређивања простора за рекреацију грађанки и грађана, овакве парцеле се продају приватним власницима под пуном свешћу да тиме престаје контрола Града над коришћењем ових простора, односно да не постоје механизми који би гарантовали да ће спортски објекти, изграђени на земљишту у бившем јавном власништву, бити доступни свим грађанима и грађанкама, и то у физичком, али и финансијском смислу.
У добро познатом маниру, уместо да управљају јавном имовином у интересу грађана и грађанки Београда, представници власти већ дуго покушавају да нас убеде да обале река нису наше. Зато затварају очи пред цветањем нелегалних објеката на Савском насипу, међу којима је и неколико објеката бившег председника Србије и његових синова, који угрожавају способност одбране Београда од поплава и квалитет воде којом се велики део Београда снабдева. Зато потписују Уговоре који омогућавају да приватно обезбеђење, уз подршку Комуналне полиције, одређује ко има право приступа Савском шеталишту, тј. „Сава променади”.
Бајке о „силаску Београда на реке” не могу замаскирати дела којима право на приступ обали, па и право на поглед на реке, постаје сразмерно дубини џепа и доступно само одабранима. Продаја дела обале у Земуну, само је још једна кулминација оваквог сценарија.
Чин продаје земљишта је заправо последња фаза у процесу отуђења делова комшилука. Продаји најчешће претходи израда урбанистичких планова којима се оваква отуђења припремају, а које грађани препознају кроз попуњавање вредних, најчешће зелених, површина садржајима са очигледном једино комерцијалном вредношћу, и то у процедурама у којима је јасно да се њихов глас, мишљење и потребе заправо не чују. Као у случају продаје дела дунавске обале у Земуну, за потребе изградње спортског комплекса, често се градске институције и тела која учествују у изради урбанистичких планова користе као сервис за остваривање интереса тзв. „инвеститора”, приватизацију грађевинског земљишта у јавном власништву и комерцијализацију јавног простора, а на директну штету јавног интереса. Београд се мора развијати на начин да одражава потребе свих својих грађана. Зато је важно успоставити критеријуме мерења стварног доприноса нове изградње ужој и широј заједници и начине заштите јавног интереса у процесима урбаног развоја. Планска документа морају се израђивати уз укључивање експерата из различитих релевантних области, уз висок степен професионалне аутономије, сталну евалуацију потреба и уз коришћење утврђених механизама за учешће јавности, удружења и организација.
Обале су јавно добро и морају припадати свима!
Колумна Наш град – Земунска Олимпијада
Саопштење поводом лицитације