Pokret Ne davimo Beograd smatra da se problem sa velikim nedostatkom vozača u GSP treba rešavati povećanjem plata i obezbeđivanjem boljih uslova rada za zaposlene, umesto traženjem radnika iz inostranstva. Umesto da poštuju, čuvaju i ulažu u naše radnike koji imaju iskustvo i znanje, planiraju da dovedu jeftinu radnu snagu i nastave da i njih plaćaju katastrofalno.

Stiče se utisak da je Srbija zemlja u rangu Švedske, Austrije, Nemačke ili Slovenije i da je standard toliko visok da kod nas niko ne želi da vozi autobus, pa je oglas za prijem vozača u GSP stalno otvoren, a nedostaje ih u proseku oko 200.

Realnost je na žalost dosta surovija, problem očigledno nije u tome da domaći vozači ne žele da rade, nego u osnovnoj ceni rada. Naime, vozači GSP-a su već duže vreme nezadovoljni, što javno komuniciraju i sindikati zaposlenih u ovom preduzeću. Osnovica od 39.000 dinara je preniska, i trebalo bi da bude najmanje 60.000 dinara.

Pitanje plata nije više pitanje samo socijalne politike i izlaženja u susret radnicima, jer je činjenica da vozača nedostaje, a Beograd ne može da funkcioniše bez kvalitetnog javnog prevoza. Zbog odlaska vozača i konstantnog manjka, propuštaju se polasci, a autobusi kasne.

Da su plate u GSP konkurentne, vozači se ne bi tako lako odlučivali da napuste posao i odu u inostranstvo. Ne davimo Beograd postavlja racionalno pitanje, šta će zadržati i vozače koji planiraju da dođu u Beograd iz drugih zemalja, ukoliko cena rada GSP-u ostane ista? I ti vozači će, čim steknu iskustvo, otići u Zapadnu Evropu, ako zarade u Srbiji nisu konkurentne.

Izgleda da se u gradskoj upravi najvažniji prioritet beograđana tretira kao zadnja rupa na svirali, i deluje kao da preduzeće koje prevozi skoro 50% građana ovog grada nije nešto u šta treba ulagati, već nešto što treba potplatiti, a radnike iskorišćavati i ekspolatisati.

I na kraju, postavlja se logično pitanje, nije li bolje imati iskusne vozače koji godinama voze u gradu i znaju kako da se nose sa beogradskim saobraćajem, ili nekoga iz Vijetnama ili Pakistana ko ne zna jezik i saobraćajne navike na lokalu? Takođe, logično je da pretpostavimo da pomenuti vozači dolaze iz zemalja u kojima je saobraćajna kultura drugačija i da će im trebati vremena da se naviknu, što će takođe trpeti Beograđani.

Pročitaj i ovo:

Šapić već dvadeset dana ne može da popravi jednu cev

Velika rupa nastala nakon pucanja magistralnog cevovoda u ulici 27. marta još uvek nije sanirana. Naime, prošlo je već 20 dana od kada je došlo do pucanja cevi i velike poplave u tek rekonstruisanom “Zelenom bulevaru”, a da nadležne službe ne mogu da završe sanaciju ove ulice.

Privatizacija Savskog nasipa i nebriga o njemu: Koliko košta pogled na Savu?

Ukoliko želite da Vaš pogled ode dalje od brane i nagomilanog đubreta i potencijalno se pruži samo na površinu reke, neophodno je da budete gosti nekih od ugostiteljskih objekata ili privatno iznajmite neki od splavova. Preostalih 407m slobodnog pogleda na reku rasparčano je na manje delove koje možete pronaći između usko zbijenih plovnih objekata.

Veselinović za N1: Parlamentarna većina uplašena, SNS izvlači tešku mašineriju

Dobrica Veselinović, odbornik u Skupštini Grada Beograda, rekao je da poslanici iz Ne davimo Beograd sami pišu svoje govore, za razliku od poslanika Srpske napredne stranke za koje je kazao da sa sobom nose skripte sa uvredama. Veselinović je tako odgovorio na optužbe premijerke Ane Brnabić koje je iznela u Skupštini Srbije. On je dodao da je to znak da su se poslanici vladajuće većine uplašili opozicije u parlamentu i da izvode tešku mašineriju.