Iznenadni huk aviona, drobljenje asfalta pod gusenicama tenkova i onaj težak miris izduvnih gasova dok stari dizel motori sagorevaju gomile ulja pomešanog sa naftom i ispunjavaju vazduh oblacima dima. Gde god skrenete pogled, vide se maskirnim bojama sveže ofarbana vojna vozila koje se vrte oko Ušća, Palate Srbija, da ne kažem SIV-a, i pohlepom srušenog hotela „Jugoslavija“.

To je naša beogradska jesen.

Natprosečno topli septembar 2025. godine pretvorio se u svakodnevnu borbu sa saobraćajnim kolonama, kolapsom i pomešanim osećanjima nervoze, bespomoćnosti i besa. Psovke, prevrtanje očima i čekanje u zastoju postali su nam navika, dok se naš voljeni, ali ranjeni grad guši u pripremama za vojnu paradu „Snaga jedinstva“.

Dani buke, dima i muke, tu i tamo neko će reći.

Iskreno, prestao sam da verujem da će se neko izviniti građanima za pretrpljeni strah i traume. O životinjama i uništenoj prirodi da ne govorimo.

Za mene zvuk aviona koji preleću grad u niskom letu nije simbol snage, već podsećanje na traume koje nosimo iz devedesetih. Sećam se tog zvuka, a sećaju ga se i mnogi drugi. Iskreno verujem da ovakva militarizacija našeg javnog prostora šalje pogrešnu poruku kako mladima, tako i starijima. Nije tenku mesto pored Muzeja savremene umetnosti, ne ide skejt park i haubica „Nora“, niti se uz „Park prijateljstva“ slaže gomila specijalnih jedinica. A pogotovu Dunav pun ratnih brodova ne ljubi nebo ispresecano migovima.

Umesto da sve nas inspiriše da gradimo, popravljamo i stvaramo, vlast nam opet poručuje – da maštamo o čeliku i oružju. I da se igramo rata.

Na kraju ceh plaćamo mi, a pravu cenu parade niko nikad neće objaviti. Nije to samo novac utrošen na oružje, već i oni skriveni troškovi: uništene ulice, dodatni dani rada za policiju i vojsku, hiljade i hiljade litara goriva potrošenih u besmislenim prebacivanjima vozila od tačke A do tačke B. Ima se, može se, u zemlji decenijske depopulacije, odlaska mladog školovanog kadra i pada prosečnog životnog veka.

Dok se mi ovde igramo „Snage jedinstva“, Srbija se suočava s jednom sasvim drugom realnošću. Protesti protiv korupcije, nasilja i bahate vlasti SNS-a ulaze u jedanaesti mesec.

Ništa nije gotovo. Tek počinje. Nezadovoljstvo je ogromno. To se vidi i to se oseća u svakom gradu, ma koliko on bio mali.

Leto 2025. bilo je jedno od najtoplijih i najsušnijih u istoriji, sa rekordno malo padavina širom zemlje. Poljoprivreda je osakaćena, a dok desetine hiljada evra nepovratno odlazi svakim preletom nekolicine aviona nad glavnim gradom, protesti zemljoradnika u Novom Sadu nas upozoravaju da kao društvo opet nismo lepo posložili prioritete.

Leta 2025. požari su buktali svuda, hiljade njih, i hiljade uništenih hektara šume, voćnjaka, sela. Ova ista vojska, iako se junački borila, nije imala dovoljno opreme. Javna je tajna da nemamo dovoljno opreme i ljudi da ugasimo vatre koje bukte Srbijom, ali zato imamo parade da prikažemo moć. Zar ne bi bilo logičnije da smo taj novac uložili u opremu za gašenje požara, u zaštitu životne sredine, prilagođavanje poljoprivrede i borbu protiv klimatskih promena?

I odmah da bude jasno, ne mislim da vojska nije važna. Mogla su sredstva ulupana u paradu da se iskoriste za poboljšanje uslova života i rada samih vojnika, za bolje plate, modernizaciju kasarni i, na kraju krajeva, za nabavku opreme koja im zaista treba – kao na primer one za gašenje požara i pomoć u elementarnim nepogodama.

Na kraju dana, nije posao vojske da paradira gradom, već da bude spremna da rešava izazove XXI veka.

Dok se vraćam sa protesta na kojem je obeležena peta godišnjica od kako se zagovara da dobijemo nešto tako bazično, da hitna pomoć dođe na poziv i da imamo Zakon o hitnoj pomoći, gledam sve te avione na nebu, vojne brodove na reci i oružje na ulicama, i osećam se kao da se nalazim u nekom paralelnom svetu.

U stvarnom svetu, u kojem živimo svi mi sem predsednika i njegove klike, ljude muče svakodnevni problemi. Mislim da je vreme da prestanemo da lažemo sebe i zamazujemo oči jedni drugima i da se suočimo s realnošću. A realnost je da je sve politika, i da svi moramo da se uključimo u nju. Moja politika je da snaga jedinstva bude u požrtvovanom odgovoru na klimatske promene i narastajuće društvene nejednakosti, ne defilei vojske za bitke prošlog veka.

Da snaga jedinstva bude u solidarnosti prema slabijima, u ljubavi prema prirodi.

Da snaga jedinstva bude u regionu, jer nema granica za poplave, šumske požare i zagađenje koje nas truje.

Da snaga jedinstva bude u iskrenosti o onome što znamo, ali i priznanju onoga što ne razumemo.

Da snaga jedinstva bude u brizi da sačuvamo sve ono imamo, jer su nam to ostavili oni pre nas.

Da snaga jedinstva bude u snazi različitosti i razlici lepote svakog od nas. Da snaga jedinstva bude snaga kulture, lepog vaspitanja i dobrog obrazovanja.

Pročitaj i ovo: