Veliki intervju Zdravka Jankovića za Danas: Odgovornost da ne dođe do nasilja i građanskog rata je u Vučićevom džepu

Janković je aktivista, redovan i zapažen učesnik na protestima u Beogradu, koji zbog toga trpi ogromne pritiske i nasilje mašinerije i pripadnika režima Srpske napredne stranke.

U odgovoru na pitanje mogu li izbori da prođu povoljno po one koji hoće da sruše režim Aleksandra Vučića bez učešća opozicije na njima, odnosno šta mu govore iskustva sa ulice i tokom protesta, Janković kaže: “Neophodno je što pre napraviti koordinaciju o tri ključne stvari: 1) kako da ih nateramo da raspišu izbore jer očito od toga beže, 2) kako da na tim izborima nastupimo, da bi sigurno pobedili u ovim teškim uslovima. Tu ne mislim na učešće na istoj listi, studenti će svoju praviti kako oni misle, a ZLF se više puta izjasnio da se za to ne nudi, već kako da nastupimo da ne izgubimo ni jedan glas i 3) kako da zaštitimo ljude od režimske represije”.

– Svako od nas, koji smo iskreno posvećeni uređenoj, pravičnoj, slobodnoj, solidarnoj i evropskoj Srbiji, imamo i znanja i sposobnosti i spremnosti i političkog iskustva koje je može da doprinese zajedničkoj pobedi nad delegitimisanim režimom Aleksandra Vučića. Objedinjavanje resursa, a pre svega dogovor oko racionalnog nadopunjavanja, je dokazano delotvoran način za pobedu nad autokratom. Plašim se, sa druge strane, da izostanak dogovora može dati Vučiću privid da ima slamku spasa, a što će onda značiti i produžetak ove krize.

*Kada se organizuju ulični protesti, da li komunicirate sa studentima i na koji način učestvujete odnosno doprinosite njihovoj uspešnosti?

– Svi naši aktivisti su na svim protestima od početka, a ZLF je prvi dan nakon pada nadstrešnice organizovao prvu akciju ističući krvave ruke na vratima Vlade kada je priveden i veliki broj naših aktivista i odbornika. Iako formalnih razgovora između predstavnika partija i studentskih plenuma, koliko znam, nema, postoji opšta podrška i razumevanje, kao i jasna svest svih nas koji učestvujemo u svakodnevnim borbama o međusobnoj solidarnosti i podršci što u tehnici (na samom početku dok nisu imali megafone, šatore…), što kroz zajednički boravak na ulici i ispred kordona, što kroz pravnu pomoć… Ovde bih posebno istakao pravni tim ZLF koji pruža besplatnu pravnu pomoć velikom broju ljudi i aktivan je na svim okupljanjima u zaštiti prava građana.

Lično, kao roditelj studenta treće godine sociologije na Filozofskom, i nadam se buduće studentkinje FDU-a i bivše maturantkinje V beogradske gimnazije, i sveže trećakinje iz Dizajnerske i učesnice u protestu, više i ne brojim brzo prezuvanje iz papuča u cipele onda kada bi mi rekli da je hitno&bitno ali mi je srce puno jer vidim da im je stalo da se izbore za bolji i pravedniji život u našoj zemlji.

*Kako komentarišete to što ne žele predstavnike opozicije na listi, odnosno dogovore oko nastupa na izborima?

– Legitimno je da bilo ko, uključujući u to i studente, formira svoju listu od ljudi koji će ih zastupati, na način na koji oni smatraju da je primeren. Mi u ZLF-u postupamo isto, kroz svoje organe, tela i procedure. Tako deluju političke organizacije. U tome imaju našu punu podršku. Uostalom tako smo i mi, nezadovoljni opozicionom ponudom u trenutku kada smo nastajali, napravili partiju.

U ovako lošim izbornim uslovima mora se postići dogovor oko najboljeg i najefikasnijeg nastupa na izborima koji uključuje sve snage. Ovo pitanje je značajno za uspeh borbe protiv korupcije i povratak pravednosti u Srbiji, pre svega sa taktičke strane. Ono što je međutim jasno, jeste da na izborima pobedu odnosi onaj koji osvoji i sačuva najviše glasova. Naglasivši za trenutak najviše kao odrednicu broja glasova, moram da konstatujem da je za postizanje tog cilja širenje fronta najdelotvorniji način. Kroz proteste, mi, u stvari, i vidimo kako široki front motiviše i aktivira najveći broj ljudi za promene – setimo se samo 15.marta i do sada neviđenog broja ljudi na ulicama Beograda. A možemo pogledati i iskustvo Kosjerića i Zaječara gde su saradnjom postignuti značajni rezultati.

*Mnogi ocenjuju da se ova borba neće završiti mirnim putem… Kakav je vaš utisak sa ulice?

– Ključ promena je kod građana, ali je pitanje mirne tranzicije i odgovornost da ne dođe do nasilja je u Vučićevom džepu. Uvek je onaj koji imao vlast bio i odgovoran za način na koji će otići sa vlasti a Vučić je taj koji odlazi. Sa druge strane strah je nestao – strah od gubitka posla, pretnji, pendreka, batinaša… I svako dalje Vučićevo posezanje za nasiljem i represijom će imati samo negativan efekat po njega. Što pre to shvati, pre ćemo i doći do rešenja ove krize.

Ono što je sigurno jeste da Vučić nema podršku građana, ali s obzirom da još uvek drži poluge moći, pitanje je koliko ćemo brzo uspeti da ga oteramo u političku istoriju, i koju ćemo cenu kao društvo platiti da se oslobodimo okupatora.

*Kako kao sa čovek sa terena vidite situaciju? Imaju li građanke i građani snage da se suprotstave onima koje na ulice ispostavlja režim?

– Prema onome što vidim na terenu, ljudi se više ne plaše i rešeni su da ovu borbu isteraju do kraja. Kada imate desetak ljudi u bloku 45 koji danima od četiri ujutru čuvaju nasip od nelegalnog kopanja, onda više nemate dilemu da će se suprotstaviti svim marifetlucima odlazećeg režima. Nema te Vučićeve podvale i podmetačine, nema tih lažnih pojeftinjenja, kontrolisanih marži i povećanja penzija koje će te ljude, koji mesecima insistiraju na pravdi, naterati da odustanu i pomire se sa njegovim lažima i korupcijom. Zato sam i lično, kao i moja organizacija, siguran u pobedu.

*Plašite li se građanskog rata?

– Svakako. Plašim se svakog rata, četiri sam pregurao tokom devedesetih dok mnogi moji nekadašnji sugrađani na žalost nisu. Pucnjevima zvučnog topa u sred odavanja počasti žrtvama pada nadstrešnice tokom najvećeg skupa u Beogradu od kad pamtim, Vučić nam je demonstrirao da je u očuvanju svoje moći spreman na sve. Pitanje je da li su i ostali delovi te sve slabije i posvađanije družine spremni da ga u tome slepo slede. Gledajući sa strane čini mi se da njima Vučić nije baš toliko ispao iz oka koliko bi oni voleli da on misli.

*Kad počinje „vruća jesen“ i šta se sprema?

– “Vruća jesen” traje već duže vreme. Mi smo u manje-više stalnim protestima još od maja 2023.godine i ubistava u Ribnikaru, Duboni i Malom Orašju, preko protesta protiv kopanja litijuma i bora prošlog leta, štrajkova prosvetnih radnika do protesta zbog pada nadstrešnice koji i dalje traje. Ovo leto je pokazalo da se “Srbija umiriti ne može” i da se protesti neće ugasiti, već da će se nastaviti do rešenja krize. Borba traje.

*Mnogi ocenjuju da su se zborovi građana dobro primili u narodu i da dosta doprinose uspešnosti pobune. Kako vi, kao jedan od najaktivnijih učesnika to vidite?

– Čini se da su zborovi građana karika koja je nedostajala u ranijim pobunama jer daju platformu za aktiviranje i brzo reagovanje komšiluka pre svega u lokalu. Većinu ljudi, u stvari, neposredno dotiču lokalni problem kojima, pored svih svojih dnevnih obaveza, imaju volje i snage da se posvete a zbor im to i obezbeđuje. Primera radi, naš blokovski zbor je jako brzo reagovao na poziv studenata na građansku neposlušnost i blokadu Jurija Gagarina kao i na Šapićev letošnji ponovni pokušaj kopanja nasipa. Koliko sam ispratio, zborovi se aktiviraju i po pitanju kontrole izbora, što će, nadam se, doprineti povećanju broja obučenih i spremnih kontrolora, bez kojih nema pobede.

“Šapić neće smeti da podnese ostavku, poput Nebojše Čovića 1997. godine”

*Aleksandar Šapić se, prema mnogim ocenama, maltene povukao iz ove borbe. Često kao da nije prisutan. Kako vi doživljavate njegovu trenutnu ulogu?

– Od kako se pojavio u politici 2007-8-9 godine, uloga Aleksandra Šapića je bila je da poboljša rejting svom šefu. U to vreme je taj šef bio Boris Tadić, a sada je Aleksandar Vučić. Izgleda da su obojica verovali da je on zbog svojih nespornih sportskih uspeha popularan i da će to i njima pomoći. Međutim, sudeći prema sadašnjoj nevidljivosti u javnosti, kao i poslednjim kadrovskim pretumbacijama u novobeogradskoj opštinskoj upravi, čini se da je Vučić postao svestan da mu Šapić samo pravi štetu.

Beograd svakako zaslužuje bolju upravu od Šapićeve. Umesto da u gradu imamo još jedan most preko Save, za vreme Šapića smo ostali i bez onog koga je učitelj Zarić sačuvao od nacističkih diverzanata; umesto da smo izgradili tramvajsku prugu ka Zemunu i time smanjili zagađenje izduvnim gasovima, mi smo ostali bez tramvaja kod Sava Centra; umesto da imamo završetak magistralnog poluprstena sa bulevarom Patrijarha Pavla i povratak tramvaja br 3, mi imamo kružne tokove sa semaforima koji se nalaze na najneverovatnijim mestima i dodatno usporavaju saobraćaj.

Socijalne mere, kojima se Šapić hvali, sa od našeg novca plaćenih bilborda, u vidu besplatnog javnog prevoza bi svakako bile za pohvalu da one u stvari ne znače nesiguran javni prevoz po pitanju reda vožnje, sigurnosti vozila, i same vožnje, ali zato znače vrlo siguran profit privatnih preduzetnika bliskih SNS-u za koje rade slabo plaćeni i od dugog rada iscrpljeni vozači, naučili da voze levom stranom puta.

Vraćajući se na Šapića i njegov odnos sa Vučićem, čini se da on, uprkos odsustvu iz javnosti, ipak neće smeti da podnese ostavku i time, poput Nebojše Čovića 1997. godine, pobegne sa broda koji neminovno tone. Očigledno je svoju sudbinu trajno vezao uz Vučića, pa će Vučićev neminovni pad i njega pomesti. Što pre – to bolje za naš grad.