Od kad je pre više od dve nedelje započela rekonstrukcija ulica 27. marta i Kraljice Marije, njihovi stanari žive u konstantnom vanrednom stanju. Nekad mirne ulice oivičene gustim drvoredom, postale su blatišta sa dubokim raskopanim rovovima na mestima kuda su nekad išle tramvajske šine. Ulična stabla, već unakažena orezivanjem, nisu ni na koji način zaštićena tokom radova i njihovo korenje se nemilosrdno i bezobzirno potkopava.
Celi blokovi su ograđeni visokom žičanom ogradom, pa jedini način da se pređe na drugu stranu ulice je da se pešači do prve raskrsnice, udaljene i po 800m, obiđe ograda, rupe i građevinske mašinerije, pa se vrati ceo put unazad. Rafovi samousluga su prazni jer nije moguće dostaviti robu. Neke prodavnice i restorani odlučili su da zatvore vrata do daljnjeg, ostavljajući građane u još gorem položaju.
Stanari su gotovo zatočeni u svojim zgradama, jer je uski prolaz koji je ostavljen za pešake praktično preoran, pun šuta, peska, izlomljenog asfalta. Za sve osobe koje imaju problem sa ravnotežom i teškoće pri hodu izuzetno je opasno kretati se ovom stazom, ali nije im ostavljena nikakva opcija da to izbegnu. Kolima hitne pomoći i vatrogasnim kolima je potpuno onemogućeno da priđu, jer za većinu zgrada ne postoji nikakav alternativni prilaz. Ukoliko tokom ovih tropskih vrućina izbije požar, zgrada će verovatno doživeti sudbinu kuće Konstantina Jovanovića iz Karađorđeve ulice i izgoreti do temelja.
Međutim, patnje stanara ne započinju tek kad zakorače na prašnjavo, užareno gradilište na mestu gde je nekad bila ulica. Zapravo, ova rekonstrukcija remeti svaki aspekt njihovog svakodnevnog života. Fiksni telefoni nisu radili više od deset dana. Internet funkcioniše sa čestim prekidima i slabijim protokom. Isključenja vode su česta i uvek nenajavljena. Iako su neke državne institucije i fakulteti obavešteni da se gradi nova trafo-stanica i da će napon struje varirati, stanare o tome niko nije obavestio. Shvatili su šta se događa tek kada su kućni aparati i liftovi počeli da se kvare.
Isključenja struje su redovna, po nekoliko sati dnevno. Ukoliko su ova isključenja planirana, stanari o tome ne znaju ništa. Zapravo, jedine informacije koje su im dostupne dolaze od komšija pekara i vlasnika pečenjara koji imaju svoje “izvore informacija”, fizikalce koji su im postali redovne mušterije.
U tzv. normalnim zemljama kada se rekonstrukcije ovih razmera vrše u gusto naseljenim delovima grada, uobičajeno je da se svi stanari unapred detaljno obaveste o predstojećim radovima. Štampaju se informativne brošure namenjene da uvere stanare kako je grad preduzeo sve potrebne mere predostrožnosti kako njihov život i njihovo poslovanje ne bi bili ugroženi. Gradjani se obaveštavaju o svim merama preduzetim da se omogući siguran pristup vatrogascima i hitnoj pomoći, kao i pristup dostavnim vozilima. Organizuje se služba pomoći starijim licima i invalidima i otvara posebna telefonska linija na kojoj stanari uvek mogu da dobiju informacije o isključenjima i brzu pomoć u vanrednim situacijama.
Niko od stanara ulica 27.marta i Kraljice Marije nije dobio nikakvu najavu radova, nikakav dopis, niti obaveštenje. Nije im pružena nikakva pomoć da se snađu u ovako vanrednim okolnostima, niti im je grad na bilo koji način izašao u susret. Gradska vlada, koja je samoinicijativno, bez konsultacija sa stanarima, odlučila da na kompletnu rekonstrukciju ulica potroši skoro 30 miliona evra, nikad nije našla za shodno da stanarima pošalje ni pismo, ni razglednicu. O odlukama gradskih vlasti mogli su da saznaju isključivo preko medija. Očito nije bilo dovoljno novca da se odštampa makar letak ili poster sa osnovnim informacijama o pošasti koja ih čeka.
Jedini plakat koji su stanari mogli da vide bio je poziv na javnu prezentaciju projekta rekonstrukcije, koja je održana u Opštini Palilula početkom aprila. Plakat je izradilo udruženje gradjana koji su na svojoj koži osetili blagodeti uličnih rekonstrukcija, pa su o svom trošku odštampali poziv i oblepili njime ceo kraj. Gradska vlada je taj poziv objavila samo na svojoj internet stranici, sakriven negde između informacija o tenderima i konkursima.
Ovakvo potpuno ignorisanje potreba građana i nedostatak bilo kakve stvarne komunikacije sa njima, predstavlja tipičan način ophođenja predstavnika gradske uprave prema Beograđanima. Gradski zvaničnici smatraju da do sledećih izbora imaju odrešene ruke da od novca poreskih obveznika rade šta god im se ćefne i da ne moraju o tome nikom da polažu račune. Ovakvo poimanje demokratije po kome se građani o bilo čemu pitaju isključivo na izborima, a nakon toga mogu samo da slušaju i budu pokorni, predstavlja osnov stalnog razmimoilaženja između megalomanskih projekata gradske vlasti i realnih potreba građana.
Građane ne treba obaveštavati ni o čemu, ima tu ko treba da zna. Građani nema šta da pitaju, ima tu ko se pita. Ne treba ništa da misle, ima tu ko da misli i odlučuje za njih. Ima samo da ćute i da trpe.
Pre ili kasnije pukne trpilo…
TATJANA OTKOVIĆ