Поводом најновијих иступа у јавности градског менаџера Горана Весића, а поводом продаје депоније у Винчи и изградњи спалионице, иницијатива Не давимо Београд упозорава јавност да се ради о пројекту који ће оставити катастрофалне последице по наш град.

Иако се у јавности истиче као главни финансијер, најављени “инвеститор” ће у овај пројекат заправо уложити много мању суму од грађана Београда у чије име се Град Београд, на челу са Малим и Весићем, обавезао да плаћа преко 40 милиона евра годишње, следећих 30 година, односно чак преко 1,2 милијарде евра. Због тога што је овим послом договорено директно спаљивање београдског отпада, овај посао носи и додатне штетне последице по здравље и буџет грађана, и то повећање рачуна за третман отпада, загађење ваздуха канцерогеним материјама, уништавање радних места у индустрији рециклаже, губитак отпада као ресурса.

Позивамо градског менаџера да, уместо паушалних оцена како је “решен проблем” отпада, објасни одредбе потписаног уговора и каже јавности због чега нико од представника Града Београда то већ није урадио.

1. Да ли разлог лежи у томе што Уговор скрива и информацију да се Град Београд обавезао да ће сваке године, наредних 30 година, приватном “партнеру” исплаћивати минимум 38 милиона евра годишње, односно најмање милијарду и 150 милиона евра? Због чега Град Београд у јавности нигде не истиче ову чињеницу, већ само наводно улагање инвеститора?

2. Да ли је разлог што менаџер Весић не говори о одредбама уговора зато што се Град Београд обавезао да ће 70% од овог износа бити плаћено кроз рачуне грађана који ће бити увећани чак 4 пута, као што је то најавио Филип Тијел, директор компаније Суез која је “инвеститор” овог пројекта?

3. Да ли је разлог што ће се отпад у Винчи спаљивати, и то без претходне обраде, иако у Београду и Србији не постоје лабораторије за прецизна мерења количине канцерогених супстанци (диоксина и фурана) који се ослобађају у ваздух приликом спаљивања комуналног отпада?

4. Да ли је разлог тај што је инвеститору обећан сав отпад прикупљен у Београду, због чега ће развој рециклаже у Београду бити могућ једино под претњом плаћања пенала “инвеститору” спалионице у Винчи?

5. Да ли се Градска управа, на челу са Малим и Весићем, обавезала на низ додатних уступака “инвеститору”, као што су изградња додатне инфраструктуре и откуп енергије по повлашћеној цени?

6. Да ли се овај посао изводи у маниру спровођења пројекта “Београд на води”, где се за спровођења још једног криминалног уговора, планови и прописи крше и мењају, како би били задовољени захтеви приватног “инвеститора” а Београд и Србија остављени са рупом у буџету и застарелом и вишеструко штетним постројењем спалионице.

Позивамо Горана Весића да одговори на ова питања.

Не давимо Београд