Smiljka Tomanovič, lični stav: Ko i kako štiti najbolji interes deteta u Srbiji?

Zaštita najboljih interesa deteta je ključno načelo svih pravnih dokumenata koji se tiču dece – od Konvencije UN o pravima deteta do svih relevantnih zakona u Srbiji, kao što su Porodični zakon, Zakon o socijalnoj zaštiti, Zakon o finansijskoj podršci porodici. U jednoj jednoroditeljskoj porodici iz Novog Sada, deca su izdvojena u sigurnu kuću zbog zapostavljanja njihovih potreba od strane samohrane majke, privremeno – do sticanja uslova da ona u punoj meri obavlja samostalno roditeljstvo. Centar za socijalni rad iz Novog Sada kao organ starateljstva postupio je na taj način u cilju zaštite najboljih interesa troje dece iz te porodice. Ovaj slučaj, međutim, otvara mnoga suštinska pitanja vezana za sistemsku zaštitu najboljih interesa deteta.

Kao prvo, sistem socijalne zaštite često, kao i u ovom slučaju, zakazuje u prevenciji izlaganja dece riziku od zanemarivanja, zlostavljanja i nasilja. Relevantna istraživanja pokazuju da su tim rizicima posebno izložena deca iz romskih porodica koja učestvuju u radu na ulici i prosjačenju, kao i deca u uslovima ekstremnog siromaštva, potom deca u post-razvodnim procesima i deca samohranih majki bez zaposlenja i prihoda. Istraživanja kao posebno ranjivu kategoriju izloženu višestrukim rizicima prepoznaju samohrane vanbračne majke, posebno one nižih kvalifikacija, koje se teško zapošljavaju i češće gube posao, pored ostalog i zbog nemogućnosti da usklade posao i roditeljstvo (vidi npr. Tomanović, Ljubičić, Stanojević, 2014). Uzroci rizika neadekvatnog roditeljskog staranja mogu biti socio-ekonomska deprivacija i isključenost, psiho-fizička nesposobnost roditelja (uključujući bolesti zavisnosti), interakcijski poremećaj i problemi u komunikaciji sa detetom ili između partnera, koji često deluju zajedno i ukršteno. Preporuke za praktične politike svih istraživanja upućuju na to da bi ove rizike sistem socijalne zaštite morao da prepozna i u cilju zaštite najboljih interesa dece da prevenira pružanjem različitih vrsta pomoći i podrške roditeljima u jačanju njihovih roditeljskih kapaciteta i u prevazilaženju problema, pre ispoljavanja po deteta rizičnog ponašanja zanemarivanja, zlostavljanja i nasilja (vidi npr. Tomanović, Ljubičić, Stanojević, 2014). Princip najboljeg interesa deteta i pravo na život i razvoj, podrazumevaju pravo deteta na život u porodičnoj sredini, te tu porodičnu sredinu državni sistem mora da osnažuje.

Postavlja se ključno pitanje da li sistem socijalne zaštite u Srbiji ima resurse i kapacitete da zaštiti najbolji interes dece. Na reformi sistema socijalne zaštite se radi, makar nominalno, već više od dve decenije. Istovremeno, kao što sam ranije pisala (https://nedavimobeograd.rs/smiljka-tomanovic-kakva-porodica-i-cija-deca/), analiza koju je A 11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava uradila zajedno sa njujorškim Centrom za ekonomska i socijalna prava (CESR), pokazuje da je Srbija u periodu od 2014. do 2022. godine povećala budžetska izdvajanja za odbranu, vojsku i policiju, a smanjila državna ulaganja u zdravstvo, obrazovanje i socijalnu zaštitu: „Udeo bruto društvenog proizvoda (BDP) za obrazovanje i socijalnu zaštitu je niži nego ranije, a ulaganja za zdravstvo je već dve decenije niže nego u zemljama istočne i centralne Evrope.“ (https://www.a11initiative.org/smanjena-ulaganja-u-zdravstvo-obrazovanje-i-socijalnu-zastitu-a-povecana-za-odbranu-i-vojsku/).

Komitet Ujedinjenih nacija za ekonomska i socijalna prava je pre dve godine ocenio da su građanima Srbije ova prava značajno ugrožena, jer se iz budžeta ne izdvaja dovoljno za socijalnu zaštitu građana, a primetna je i neadekvatna pokrivenost i visina ukupnih davanja socijalnog osiguranja. Analize novčanih davanja države siromašnim porodicama sa decom (novčana socijalna pomoć i dečiji dodatak) decenijama pokazuju da su ona nedovoljno obuhvatna, nedovoljno dobro targetirana i neadekvatna da pokriju osnovne potrebe dece (vidi npr. Matković, Mijatović, Stanić, 2014). Na komparativnom evropskom nivou, Srbija se nalazi među zemljama koje najmanje izdvajaju za ovaj program podrške porodicama sa decom. Posledica ovoga je da svako deseto dete u Srbiji nema za hranu i najosnovnije potrebe (linija apsolutnog siromaštva postavljena na oko 20.000 dinara mesečno po osobi), a svako četvrto dete je u riziku od siromaštva, odnosno živi u porodicama u kojima članovi ne raspolažu ni polovinom od medijalnih prihoda u državi.

Drugi aspekt problema, koji ishoduje samo delimično iz nedovoljnih budžetskih izdvajanja, jeste loša organizacija sistema socijalne zaštite spolja i iznutra, kao što je navedeno u izveštaju Državne revizorske instutucije iz decembra 2023. godine: „Državna revizorska institucija je u toku revizije utvrdila da: 1. Nadležni organi nisu preduzeli adekvatne mere za obezbeđivanje osnove za efikasan rad centara za socijalni rad. 2. Centri za socijalni rad – subjekti revizije nisu u dovoljnoj meri organizovali rad u skladu sa principima odgovornog upravljanja, što može otežati efikasnu zaštitu korisnika. 3. Nadležni organi su delimično vršili inspekcijski nadzor i nadzor nad stručnim radom centara za socijalni rad, što stvara rizik da će izostati obezbeđivanje zakonitosti rada, poštovanje procedura i standarda stručnog rada u centrima za socijalni rad.“ (Izveštaj o reviziji svrsishodnosti poslovanja Efikasnost rada centara za socijalni rad u pružanju socijalne i porodično-pravne zaštite decembar 2023.)

Prva i treća tačka iz izveštaja DRI ukazuju na nedovoljna ulaganja države i nadležnih ministarstava u resurse CSR, kako materijalne tako i ljudske, a potom i u razvijanje mehanizama nadzora i vrednovanja i razvijanja stručnog rada. Jedan od rizika koji se mogu javiti usled nedovoljnog nadzora jeste mogućnost nezakonitog rada, odnosno koruptivnih praksi unutar CSR.

Posvetimo se drugoj tački iz izvešaja DRI koje ukazuju na nedovoljnu organizovanost i stručnost u raduu CSR na potencijalnu štetu korisnika, u ovom slučaju na zaštitu dece pod rizikom. Deo uzroka ovog problema u jednom delu CSR potiče od istraživanjem ustanovljene mreže političkog klijentelizma, poznatijeg kako „partijsko zapošljavanje“. Ova koruptivna praksa koja je u poslednjim decenijama ukorenjena u institucijama u Srbiji, utiče na izbor saradnika u CSR na osnovu stručnosti i sprovođenje standarda stručnog rada: „Loši ljudski resursi, nekompetentni radnici i rukovodioci, slabe ljudske kapacitete institucija i, samim tim, slabe i same institucije. Istraživanje daje pregršt uvida u to kako nestručni rukovodioci donose neadekvatne ili nezakonite odluke i kako nestručno vode kolektiv, stvarajući podele među zaposlenima i lošu radnu kulturu koja nije usmerena na uspehe, već na „nezameranje“, „netalasanje“ i slične pasivne strategije. …Zaposleni nisu spremni da javno kritikuju nedostatke sistema i pogrešne odluke, niti da se bore za bolje uslove rada, jer klijentelističke i partijske mreže koje vladaju javnim ustanovama i državom predstavljaju jasna ograničenja autonomnom profesionalnom radu i slobodi govora i kritike“ (https://crta.rs/mreza-politickih-pritisaka-centar-za-socijalni-rad/)

Da zaključim: u situaciji niskih i nedovoljnih budžetskih izdvajanja za sektor socijalne zaštite, neinvestiranja u višestruki razvoj sistema – organizaciju, stručni kadar i nadzor, te razvijanjem klijentelističkih koruptivnih praksi unutar sistema, vlast u Srbiji suštinski ne štiti najbolji interes dece i njihovih porodica. U takvom kontekstu je, makar to bilo gašenje požara, značajno naglasiti i postojanje pozitivnih primera, situacija kada CSR ostvare u punoj meri svoje nadležnosti u korist dece i svih korisnika u sistemu socijalne zaštite.

Zeleno-levi front se zalaže za pravedno i solidarno društvo, što uključuje državne politike koje su strateški usmerene ka poboljšanju kvaliteta života svih građanki i građana kroz obrazovanje, zdravstvenu i socijalnu zaštitu, a ne za jačanje sistema zaštite režima. Državne politike u sektoru socijalne zaštite za koje se zalažemo podrazumevaju, pored većih materijalnih ulaganja, razvoj efikasnog i stručnog sistema pružanja usluga ne samo korisnicima koji se obrate za pomoć, već i svima onima čija su socijalna i ekonomska prava ugrožena, a koje je sistem dužan da prepozna i da im efikasno pruži adekvatnu pomoć i podršku. Načela i mehanizimi za poboljšanje sistema socijalne zaštite su sadržana u Inicijativi za socijalnu zaštitu, koju su pokrenula stručna i sindikalna udruženja u ovoj oblasti (https://sites.google.com/view/inicijativazasocijalnuzastitu/tekst-inicijative?fbclid=IwAR1KzJfaSDj4eUgoeBOxusn8hvdxZERCb6_zMIzCjYozJuwpTJs8XlH15Zc ), koju Zeleno-levi front kao politički akter snažno podržava.

Smiljka Tomanović, profesorka sociologije porodičnog života, sociologije detinjstva i sociologije omladine na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i članica Zeleno-levog fronta