Srpska energetika u (živom) blatu

Raspad elektro-energetskog sistema nam je najzad otvorio oči i videli smo da je privreda pred kolapsom, da struka ne upravlja složenim tehnološkim sistemima i da ne postoji lanac odgovornosti niti trunka morala kod ljudi koji bi trebalo da su prvi među nama jednakim. Neki su to znali od ranije, neki su samo naslućivali a neki su tek sada postali svesni šta nas je snašlo.

Razvoj elektro-energetskog sistema Srbije išao je u smeru ka upotrebi velikih energetskih postrojenja i oslanjao se na rezerve lignita iz površinskih kopova. Srbija ima značajan hidro potencijal a razvoj „zelenih“ tehnologija može da učini energetski sistem održivim i nezavisnim od fosilnih goriva. Energetska tranzicija treba da se zasniva na distribuiranim izvorima koji koriste obnovljivu energiju. Pre svega solarnu energiju. Ne treba zanemariti ni biomasu kao izvor i električne i toplotne energije. A tu su još i geotermalna energija i otpadna energija iz industrije i komunalnih sistema.

Energetski intenzitet je 1,6 puta veći od proseka u zemljama EU, a energetska efikasnost potpuno zanemarena, kako u industriji tako i u domaćinstvima. Ako bi se investiralo u energetsku efikasnost i po potrošnji energije se spustili na nivo evropskih zemalja, pitanje je koliki su kapaciteti termoelektrana koji su nam zaista potrebni.

Energetska tranzicija zahteva vreme, jer se stvari ne rešavaju preko noći. A prvi korak je odrediti cilj i kada do cilja želimo da stignemo, a zatim resurse s kojim raspolažemo i stanje u energetskom sektoru.

Struka to sve zna, ali energetikom u Srbiji struka ne upravlja.

Iznenadili smo se kada je s početkom grejne sezone objavljena informacija da je jedino skladište gasa koje imamo poluprazno i da nema tehničkih kapaciteta da bude upotrebljeno u svrhu za koju je izgrađeno. Pa čemu onda služi? Ko je kriv? Menadžment Srbijagasa i naravno direktor.

Isto tako smo bili zatečeni havarijom, takvom da je svih 6 blokova termoelektrane Nikola Tesla A prestalo sa radom kao i jedan blok (od dva postojeća) termoelektrane Nikola Tesla B. Depo uglja prazan, remonti nezavršeni, struja se uvozi po astronomskim cenama. Ko je kriv? Menadžment JP EPS i naravno direktor.

Iskopavanje rude jadarit i ekstrakcija litijuma ekstremno prljavom tehnologijom je verovatno još veći problem. Ko je kriv?

Svi putevi vode ka Ministarstvu energetike i rudarstva. Šteta koja je načinjena budžetu Republike Srbije a za koju je odgovorno resorno Ministarstvo rudarstva i energetike meri se stotinama miliona evra. Ministarka energetike definitivno nije ekspert za energetiku, ali je očigledno upitan i njen menadžerski kapacitet, jer nema autoritet i nije u stanju da kontroliše prve saradnike, direktore javnih energetskih sistema.

O stanju u Ministarstvu energetike i nezadovoljavajućim rezultatima dovoljno govori i činjenica da poglavlje o energetici nije moglo da bude otvoreno samostalno, već je moralo da se uvuče u klaster zajedno sa pregovorima o transportnoj politici, transevropskim mrežama i životnoj sredini i klimatskim promenama, gde rezultati takođe nisu sjajni ali su očigledno u zbiru zadovoljeni minimalni zahtevi predstavnika EU.

Afera „litijum“ korene vuče iz 2004. godine, kada je aktuelna ministarka energetike bila visoko pozicionirani član stranke „G17“ i kada je kompanija Rio Tinto dobila prve ugovore i od kada datira njeno „ekspertsko“ iskustvo u sektoru rudarstva i energetike. Možda je ovo samo koincidencija.

Za katastrofalno stanje u sektoru rudarstva i energetike neko mora da odgovara. I materijalnu i moralnu odgovornost prvenstveno ima ministarka Zorana Mihajlović. A onda i ostali prema hijerarhiji.

Smena bez odlaganja, a ne ostavke. Sve drugo je omalovažavanje i potcenjivanje inteligencije građana Srbije.