Ретке птице против напредне екипе

09. 12. 2018.|

Да ли су природна добра и културно-историјско наслеђе нешто што је потребно нашим градовима и да ли је њихова заштита узалудан посао ако имамо власти које на све начине покушавају да заобиђу правила или некада чак отворено крше прописе и законе како би омогућили изградњу у областима које су са правом заштићена?

Примери на које наилазимо говоре нам да спрега инвеститора и политичара на сваки начин покушава да за себе обезбеди што већи профит, а на уштрб онога што би сваки град морао да чува и негује. На Kалемегдану са једне стране се гради гондола, са друге на локацији бивше Беко фабрике цео стамбено пословни комплекс који ће угрозити поглед и са и на тврђаву, а на ситно се „чупка“ простор унутар парка за угоститељске објекте. Свако мало градске власти најављују неку градњу на Великом ратном острву кога од напредног напретка изгледа чува једино то што ка њему нема моста. Али и то су покушали да промене бизарном идејом да би Стари савски мост могао да буде премештен на Лидо. Шта ће аутомобилски саобраћај на овом месту уколико је оно заштићено природно добро не питају се градски челници јер знају да је то само први корак ка комерцијализацији простора.

Може ли у таквој атмосфери нека боља судбина чекати подручје Бељарице, Форланда леве обале Дунава, на коме су власти најавиле прво изградњу луке, а онда индустријског парка?

Бељарица је истинска природна оаза у којој је током последњих година забележено чак 136 различитих врста птица, од чега је 108 строго заштићених. Међу њима и орао белорепан, највећи орао Европе. Поред тога ово подручје је и станиште видре, дивљих мачака и других угрожених врста, као и мрестилиште дунавских риба.

Због изузетног природног значаја, Бељарица је предложена за статус Предела изузетних одлика 2013. године, али је предлог повучен из процедуре заштите одлуком градске скупштине 2015. године, да би се 2016. најавила изградња луке на том месту. Две године касније ипак није лука, већ Индустријски парк пријатељства. Овако олако лицитирање тиме шта треба да буде на овом подручју јасно говори о каквој (не)озбиљности власти се ради у изградњи инфраструктуре. Под изговором инфраструктурних пројеката, остаје скривена суштина ових послова која је по правилу профит подобних инвеститора. Планови остају испод радара, струка се не консултује или се игнорише, а интересе грађана нема ко да брани у овим случајевима. И опет имамо добро познати сценарио, обећавају се милијарде инвестиција, десетине хиљада радних места, индустријски и урбани процват, а чини се да ће једино сигурно да процветају банковни рачуни екипе на власти тамо негде у пореским рајевима. Синиша Мали, сада министар финансија и човек који је у септембру потписао Споразум о изградњи индустријског парка пријатељства са кинеским компанијом ЦРБЦ, према извештају Управе за спречавање прања новца, таквих рачуна има чак 45.

Но шта су неке тамо птице и ЕУ конвенције којих је Србија потписница наспрам немерљивог напретка који ће нам овај пројекат донети? Шта је заштита од поплава или значај који би овај појас могао имати за грађане, када екипа има своје приватне интересе о којима ваљда треба прво бринути?

Аутор: Наталија Симовић

Извор: Данас, 26. октобар 2018. године

колумна Наш град излази сваког петка у дневном листу Данас, а пишу је чланови и пријатељи иницијативе Не давимо Београд