Gospodine Lazoviću, Imate li bilo kakvu komunikaciju sa studentskim pokretom?

Zvanično ne, ali imamo sa ljudima koji su u pokretu ili su mu bliski. Znamo se sa ulice.

Jeste li probali da imate “zvanićnu” komunikaciju? 

Iskreno, ne znam kako se ona započinje u ovom slučaju.

Zašto?

Ne bih se bavio time koji broj telefona treba da se pozove ili na koju adresu da se zvanično piše mejl. Naš stav je da treba barem koordinisati delovanje. Mi smo na protestima od početka, od akcije sa krvavim rukama na vratima Vlade Srbije, koju je ZLF sproveo prvog dana posle pada nadstrešnice. Sada se traži nešto više jer je režim spreman na sve. Moramo da sarađujemo.

Da li je prekasno? 

Nikad nije prekasno, iako je situacija lošija nego pre. Govorili smo od juna prošle godine da treba da se priča jer smo se plašili da će Vučić pobeći od izbora – tako je i bilo. Za sada je uspeo da se izmigolji, zadrži poluge moći, pojača stisak oko društva postavljanjem lojalista u policiju i pravosuđe, “Mrdićevim zakonima”, napadima na institucije i represijom. Sada radi još dve stvari – čuva svoju bazu glasača i izaziva podele antirežimskom taboru.

Možda mu nije teško jer opozicija ima istorijat podela.

Demokratski život u svakoj zemlji podrazumeva različita delovanja. Optužbe zbog toga ne idu nikome u korist. Imali smo i podele i dogovore, zajedničke nastupe i uspehe. Možda bi valjalo da napravimo pauzu u isticanjima šta ne valja kod drugog i da se usredsredimo na dogovor. Da guramo jedni druge napred. To ne mora da znači jednu listu, niti borbu za mandate, nego zajedničko delovanje.

Vi ste se pojavili na sceni 2014. godine, tokom protesta zbog rušenja u Savamali, imali ste tada dužu kosu i bradu. Pravili ste svoju političku priču. Zašto ne prihvatite da studentski pokret pravi svoju listu i ne želi saradnju sa partijama?

Pobeda nad kriminalnim režimom ne tiče se samo jednog aktera, ko god on bio, nego celog antirežimskog fronta i svih građana Srbije, a najveći akter ima i najveću odgovornost. Mi podržavamo političku artikulaciju studentskog pokreta i njihovo je pravo da biraju pravac. Taj pravac ide desnije nego što bismo voleli, no to je njihov izbor. Ali smatramo da sami ne mogu da pobede, kao što ne možemo ni mi, niti neko treći. Zato pozivamo na koordinaciju, a ne da bismo im se mešali.

Logika studenata počiva na uverenju da je politika prokazana, da, eto, ni opozicija ne može da se dogovori, da jedni u druge sumnjate ko je “Vučićev igrač’… Šta suprotstavljate toj logici?

Ideju da je za pobedu neophodno da se udružimo, jer je Vučić uzurpator i krade izbore. Ako se u tome slažemo, onda je logično zajedničko delovanje, da budemo što jači. Ako je nekome čistota važnija od rušenja režima, svaka čast. Nama je tako bilo kad smo stupili politiku, pa ipak danas funkcionišemo sa svima, zbog višeg cilja. Sada bi najefikasnije bilo da postoji jedna lista antirežimskih snaga. Ako ne dođe do nje, da onda više lista deiuje kao tim.

Je Ii tačno da je pet stranaka koje zovemo “proevropskom opozicijom” već rešilo da ima svoju listu, kad god bili izbori? 

Nije tačno da smo rešili, ali je tačno da sarađujemo. Taj blok je ostvario značajne uspehe u izbijanju podrške Evropske unije režimu. Koordinisanom akcijom, preko članstva u evropskim političkim porodicama, uticali smo na Evropski parlament i Komisiju da promene politiku. To nije dovoljno za pobedu, ali je veliki doprinos i zato radimo dalje. Narednih mesec dana posetićemo Brisel, Berlin, Stokholm, Holandiju, Francusku.

Studentska lista, šarena, mogla bi biti začetak nove političke scene. Vi duže od deceniju radite, pokušavate… Da li se bojite političke marginalizacije?

Cilj je smena vlasti koja čini štetu državi. Marginalizacije se ne bojimo, jer su velikom broju Ijudi bliske ideje ZLF. Politički rad nije čitanje istraživanja i pričanje onoga što je popularno, nego okupljanje ljudi i borba za ideje oko kojih smo osnovani. Uostalom, studentski pokret je probudio veliki broj do juče pasivnih ljudi koji se sada angažuju i to može biti samo dobro.

Gospodine Lazoviću, nikad nismo bili dalje od fer izbora, ali idejom bojkota se niko ne igra. Je li to dobra vest?

Jeste. Da nije biio bojkota poslednje runde lokalnih izbora, imali bismo vlast u pet opština, možda i celom Beogradu. Danas bi naša borba bila lakša. Ali to je iza nas. Sada je važno da tražimo tačke koje nas ujedinjuju, da sa strane ostavimo one koje nas razjedinjuju. Da ne olakšavamo Vučiću, koji svakog dana seje novu laž kako bi antirežimski front imao pukotine.

Pročitaj i ovo: