Тек када уместо ваздуха замирише бетон или када за Први мај стабло у Кошутњаку посеку двадесетогодишњаци, које могу казнити, власти објављују да нешто предузимају како би нас спасле, али не објашњавају зашто проблем тиња годинама, зашто су шуме толико занемарене поред бројних институција, закона и прописа којима се регулише заштита, очување и неговање тог јавног добра, непроцењиво важног за живот свих нас.

Београд је протеклих година, као и Србија у целини, погођен нестајањем шума. Последице се првенствено одражавају на квалитет ваздуха, који постаје све загађенији, али и на ниво буке и изложеност ветру. Низ надлежних институција не пружа довољну и озбиљну противтежу климатским променама, пожарима и штеточинама, те грађевинским инвеститорима.

Невероватно је да невоље са очувањем шумских површина код нас датирају још од 19. века, а невероватније да ни у 21. веку нема политичке решености за то. Један од необичних покушаја јесте одлука о изради плана генералне регулације система зелених површина, која датира из 2009. године, времена када је министар заштите животне средине Горан Триван обављао дужност градског секретара у престоници Србије. План још није израђен, а до јавности стижу застрашујући подаци о недостатку шума, зеленила и чистог ваздуха.

Тако сазнајемо да је свега 11 процената територије Београда покривено шумом, а да се јавне зелене површине простиру на свега 2,83 посто. Како бисмо били у складу са стандардима Европе, потребно је да мера са два и по ара по становнику порасте на 3,3 да би се достигло потребних 27 процената територије.

С краја 2014. године потиче белешка о томе да је ЈП „Србијашуме“ у Београду пошумило готово све погодне површине. До тог тренутка је за десет година подигнуто 3.000 хектара, што је поред голети укључило и обнављање на местима зрелим за сечу. Према Тривановим речима, међутим, у претходних шест година засађено је 700 хектара храста и јасена, али и других култура, па се поставља питање где.

Од научних запажања, доносимо нека од најупечатљивијих. Резултати истраживања Шумарског факултета показали су да је у току лета 2012. и 2013. године дошло до сушења првенствено четинарских врста, те да се на ослабљена стабла наставило штетно дејство гљива, инсеката и патогених организама. Велику површину шума у Србији 2013. године напао је губар, због чега долази до тоталног голобрста, али се тек годину дана касније организује запрашивање инсектицидом. Угрожена и заштићена биљка шимшир у Београду је 2014. и 2015. била мета азијског лептира, који је у Србију доспео увозом јефтиног садног материјала и неодговорношћу фитосанитарне инспекције. Ланац проблема постаје још тежи када се свему дода нелегална сеча, као и пожари, ледоломи, ветроломи и ветроизвале.

Иако су за одржавање задужени ЈКП „Зеленило Београд“ и ЈП „Србијашуме“, Пионирски парк је недавно добио своју дозу бетона, а импресивна је и листа својеврсних урбаних новитета на 88 хектара парка Ушће, где градске власти замењују природу коју називају „мртвим зеленилом“.

Додајмо и разне грађевинске радове и паркинг-интервенције у Звездарској, Миљаковачкој и Бајфордовој шуми, које су већ дуго, и чини се да ће остати, жртве приватних и црквених инвеститора. А у статистичком вртлогу Београда постоји и податак да од укупно 7.664 улице (4.714 у урбаном делу) само 731 има дрвореде. Број стабала у њима износи само педесет хиљада.

Аутор: Јасмина Шуша
Извор: Данас, 11. Мај 2018. године

колумна Наш град излази сваког петка у дневном листу Данас, а пишу је чланови и пријатељи иницијативе Не давимо Београд