У нашим градовима постоји велики број напуштених и некоришћених простора у јавном власништву.
У питању су милиони квадрата, што у затвореним фабрикама, што у девастираним јавним просторима, локалима, становима…
Власти се према овом ресурсу понашају искључиво као према пословном простору, покушавају да га издају, приватизују и комерцијализују, без идеје да би он на друге начине могао бити стављен у корист заједнице и друштва. Kритеријуми за коришћење простора су искључиво тржишни, што доводи до тога да организације цивилног сектора, неформалне групе, струковна удружења, немају никакву шансу у односу на комерцијалну намену.
Чак и уколико не успеју комерцијално да издају или продају просторе, они стоје празни и пропадају, додатно негативно утичући на окружење у коме се налазе. Временом вредност простора опада, а лош утицај на околину расте и људи уместо потенцијала у њему почињу да виде проблем и ругло, па је само питање дана када ће се појавити неки инвеститор спасилац, по правилу близак екипи на власти, да га преузме и спаси нас његовог лошег утицаја, а себи обезбеди остваривање профита. Тако се остварује парадокс, да ће ови простори увек завршавати у комерцијалном, а никад у јавном интересу, чак и ако инвеститори првобитно немају интересовање за њега по тржишним условима.
Иако власти не виде да би овакви простори могли бити од огромне користи заједници, сви примери које смо до сада видели говоре нам јасно да уколико се под одговарајућим критеријумима они отворе за грађане и јавност, да је корист по заједницу многострука. Постоје бројни модели у свету или региону на које се можемо угледати, али можда још битније, постоје јако успешне праксе и у нашем граду које годинама померају границе употребе простора и стварају огроман позитиван утицај на друштво.
Један од најзначајнијих оваквих простора је свакако културни центар Магацин у Kраљевића Марка који је још 2007. године уступљен удружењима која се баве културом, али правни део ове идеје никада није завршен, па тако овај простор 11 година постоји ван оквира закона. Ниједна власт од 2007. године није имала слуха да пружи подршку Магацину и озваничи и легализује један од најуспешнијих модела културне продукције у земљи. Шта више, Магацин је у два наврата био мета избацивања и покушаја затварања простора како би се у њему дешавало нешто лукративније. Оба пута, ова намера ујединила је велики број људи, уметника, радника у култури, публику, новинаре, стручну и чак ширу јавност која је препознала значај овог простора и оштром реакцијом спречила намере власти да се простор затвори.
Упркос свом нејасном правном статусу, Магацин функционише тако што је дом за преко 100 организација у пољу културе које кроз Асоцијацију Независна културна сцена Србије управљају и користе овај простор онако како им највише одговара, стварајући невероватне резултате од преко 1500 програма, проба, разговора, изложби, извођења, окупљања и других догађаја годишње. Kроз концепт отвореног календара, поштујући принципе солидарности, толеранције и отворености, Магацин отвара могућности за заједнички рад, дељење простора и ресурса какве ни на једном другом месту у граду не постоје.
А колики је потенцијал овог и других сличних простора говори чињеница да су организације које га користе, успеле да додатним напорима и самоорганизовано унапреде, реконструишу, реновирају и отворе нове просторе у оквиру Магацина који ће донети још више могућности за заједнички рад. У суботу 8. септембра Магацин ће догађајем „Простор за све“ јавности представити досадашњу праксу рада И инфраструктурне новине у организацији и унапређењу простора, као позив на нове сарадње.
Иако би оваква пракса требало да буде понос града, да ужива подршку, буде промовисана на другим местима, има заштиту и сву неопходну помоћ то се већ 11 година не дешава. Најмање што би требало овом простору, који је показао да може функционисати на самоорганизованим основама, је правна сигурност коју власти одбијају да пруже уз свеприсутну претњу могућим затварањем и избацивањем.
Продаја или изнајмљивање по тржишним критеријумима нису једине две опције за просторе у јавном власништву. Држава и наши градови морају препознати корист у томе да се они искористе да би подржали оне иницијативе које доприносе јавном интересу заједница у којима се налазе. Било да су ти интереси у социјалној заштити, култури, активностима младих или из неке друге области које доприносе развоју друштвеног живота грађана.
Аутор: Радомир Лазовић
Извор: Данас, 7. септембар 2018. године
колумна Наш град излази сваког петка у дневном листу Данас, а пишу је чланови и пријатељи иницијативе Не давимо Београд