Put ni za nigde

I eto, prošetasmo se Nina Tomić i ja u julsku subotu pred veče celom dužinom omiljenog šetališta, od Bloka 70a do početka nasipa koji vodi ka Ostružničkom mostu. Lepa je to staza, šta reći, jedan od razloga zbog koga se Blok 45 smatrao jednom od, za život najboljih urbanističkih celina Beograda koja, po meri čoveka, zadovoljava njegove potrebe za prirodnim okruženjem, rekreacijom i kulturnim sadržajima. Međutim, ova ideja se, malo po malo, urušavala, da bi se potpuno sunovratila od trenutka kada je, kako reče moj prijatelj Ivan Janković, došao obrnuti kralj Mida koji sve što dotakne – pretvori u govno. Videli smo iz prošlog teksta o širokom asortimanu đubreta koje gratis dobijete uz pogled na Savu, da je situacija i bukvalno takva. Prema oprobanoj recepturi vlasti dobili smo: smeće umesto prirode, nasilje, buku i najniže oblike zabave po splavovima umesto kulture i neograničeni promet motornih vozila umesto rekreacije.

Vreme paklenih vozača

Vožnja po Savskom šetalištu i nasipu od Bloka 45 do Ostružničkog mosta samo je jedna od mračnih pojava u našoj svakodnevici. Potpuno je jasno da se ovde radi o nezakonitom i nasilnom ponašanju koje se neometano odvija uz nemo posmatranje saobraćajne i komunalne policije. Na ovaj čudni odnos bezakonja i predstavnika zakona zbog koga je ugroženo zdravlje i životi desetina hiljada ljudi savskih blokova, od 2016. godine neprekidno upozoravaju aktivisti Savskog nasipa. Brojni dopisi, žalbe i prijave zasnovane na zakonskim propisima i mišljenjima autoriteta iz oblasti građevine i ekologije upućivani su nadležnima (videti: https://savskinasip.com/category/akcije/page/2/). Međutim, u lepo oprobanom maniru, svaki pokušaj komunikacije sa zvaničnicima završi u mreži nenadležnosti, oglušavanja, odugovlačenja i obesmišljavanja. Ova taktika često je začinjena dozom otvorenog nasilništva kojem su aktivisti Savskog nasipa bili izloženi tokom protestne šetnje 2018. godine. Svi pritisci služe jednom cilju: da se protesti obeshrabe, da se odustane, da se ljudi naviknu i prihvate ono što je neprihvatljivo. Ova, svojevrsna lobotomija, kojoj smo i inače svi neprekidno izloženi, pokazala se u slučaju Savskog nasipa i drugih građanskih inicijativa neuspešnom.

Voda uvek nađe put

Da se podsetimo: Savski nasip namenjen je isključivo vozilima Srbijavoda sa ciljem normalnog i bezbednog funkcionisanja reni bunara koji obezbeđuju veći deo Beograda pijaćom, zdravom vodom. Sadašnjom situacijom to je dovedeno u pitanje. Jer, kao što voda nađe put, tako i vozači (kod nas, barem) uvek nađu put da zaobiđu sve prepreke kako bi se, u ovom slučaju, domogli glavne saobraćajnice koja vodi do njihovih privatnih poseda: vikendica, vila, restorana i drugih profitabilnih objekata. Rečju, ovdašnji vlasnik će naći način da sebi obezbedi neometano uživanje ili profit od svog privatnog poseda. Zato ova priča u osnovi problematizuje pitanje privatnog koje zauzima opše, pitanje koristi pojedinca na štetu zajedničkog dobra. Posledice ovakvih nepočinstava su očite. Stabilnost nasipa je ugrožena, a time i životi hiljada ljudi Novog Beograda.

Samo u delu od kraja Bloka 45 do Galovice podignuto je 18 ugostiteljskih objekata. Dok sede na svojim posedima i funkcijama, kao na svojoj gomili kokaina ovi „vlasnici“ i oni koji su im to „vlasništvo“ omogućili, ne vide kako se sve okolo ruši. Tako je, sa previše samouverenosti i premalo kompetencije Aleksandar Šapić u prethodnoj funkciji tvrdio da je nemoguće da Savski nasip (iako već ozbiljno oštećen nelegalnim gradnjama) bude srušen bilo kakvom poplavom. Videli smo pre par nedelja kako izgleda kada malo veća kiša prepuni šahtove i potopi autoput i podrume Novog Beograda. Za ovu prigodu je Šapić, u sadašnjoj funkciji, iz rukava izvukao refren koji je promovisao aktuelni Predsednik u Obrenovcu 2014. da je u pitanju viša prirodna sila, posledice globalnog otopljavanja, itd. Zapravo ovaj, kao i drugi jadni spin-ovi kojima smo zasuti, služe jednom cilju: otimanju i zauzmanju. Time se bahato demonstrira ključni moto aktuelne vlasti: može mi se!

Koliko im se može?

Nina i ja smo se malo pozabavile brojanjem na skretanju sa Nasipa prema ulici Dr Ivana Ribara i došle do saznanja da je učestalost vozila na Nasipu 25 za 5 minuta, što dovodi do impresivnih 300 vozila na sat. Naravno, ova činjenica iz priče isključuje pešake i bicikliste, jer njih tu uglavnom nema; oni su izbačeni, precrtani. Za njih je uvedena nevidljiva, ali realna zabrana kretanja. Šta bi, uostalom tu i radili, ako nisu posednici, vlasnici?

Vožnja po Nasipu nije izolovan problem niti eksces. To je deo kompleksnog problema: ne bi bilo vožnji da nema privatnih, bespravno podignutih kuća i objekata za raznovrsnu zabavu. Sve je uvezano i vodi do krajnjeg cila – lične koristi. Vožnja po nasipu je samo beočug u lancu kršenja zakona da bi se ostvarilo neprikosnoveno kapitalističko pravo svojine na način na koji se ono kod nas tumači.

Dragana Kovačić

Pročitaj i ovo:

Skupština da se uključi u istragu poslovanja Beograda na vodi i rušenja u Hercegovačkoj

Poslanici Zeleno-levog kluba - Ne davimo Beograd podneli su predloge za obrazovanje anketnog odbora povodom rušenja u „Savamali” i komisije za utrvđivanje činjenica o Ugovoru o “Beogradu na vodi”. Podnošenjem ovih predloga želimo da poručimo da ne odustajemo od utvrđivanja istine o dešavanjima u Savamali i raskrinkavanju projekta „Beograd na vodi” koji finansiraju svi građani i građanke Srbije, a od koga koristi ima samo privatni investitor i sa njima povezani funkcioneri iz državnog vrha.

Zahtevamo od gradske uprave da pod hitno prekine finansiranje “novina” Informer

Grad Beograd je u poslednje tri i po godine sufinansirao Informer sa 11,5 miliona dinara. Nepoznato je koliko je još sredstava gradska uprava uplatila Informeru za veliki broj oglasa kojima oglašava javne uvide, prodaje nekretnina i slično. Pitali smo vlast koliko ukupno novca naših sugrađana i sugrađanki su dali ovom “glasilu”, ali odgovor još uvek nismo dobili.