Pokoravanje po sili zakona – O novim izmenama koje prete obrazovanju

KONTROLA I KOMENTARI

Rešenja Ministarstva prosvete su poslednjih dvadeset godina, a posebno od dolaska SNS na vlast, bila najčešće neinventivna, administrativno zahtevna i po pravilu vodila trajnoj centralizaciji koja bi, čini se da je plan, trebala da završi u apsolutnoj moći ministra. Od 2023. predložena rešenja bivaju ili ishitrena i površna – kao naprasno uvođenje predmeta “Vrline i vrednosti kao životni kompas” u školski program, ili, pak, ciljano oštra i strateški brutalna prema prosveti i njenim najvažnijim akterima: učenicima i profesorima, kako bi se na svaki način ugušila kritička misao. Tako imamo sve oštrije propise o kažnjavanju učenika, bez skoro ikakvog promišljanja moguće prevencije, sve veći broj predmeta i sve obimnije gradivo na čiju štetnost redovno ukazuju stručnjaci, nacionalne udžbenike koje nismo tražili,  tendenciozno uskraćivanje finansiranja škola, naročito za saniranje i održavanje objekata i nastavnih sredstava – jer nije cilj transfer znanja, već urušavanje obrazovanja.

S tim u skladu i ovog leta su u javnost dospeli predlozi izmena Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.

Da živimo u nekom drugačijem sistemu možda bismo i pomislili da je u pitanju tek opipavanje pulsa u društvu (koje još uvek nije zaboravilo koliku snagu imaju obrazovne ustanove kada se ujedine i bore za principe obrazovanja). Umesto toga je jasno da su predložene izmene priprema za obračun sa neposlušnim nastavnicima, roditeljima i učenicima – ni manje ni više nego priprema terena za otvorenu diktaturu. Dok čekamo javnu raspravu, hajde da pogledamo šta sve stoji u predloženim izmenama i koliko je situacija zapravo opasna po obrazovanje koje pretenduje da bude inkluzivno, demokratsko i decentralizovano.

Sveopšta kontrola odnosi se na brojne aspekte sistema obrazovanja: od kontrolisanog zapošljavanja (član 152), preko ponašanja zaposlenih, dece i roditelja u školama, do obrazovno-naučnih centara čija je delatnost prilično netransparentna i koji su, iako im naziv aludira na obrazovanje i nauku, zapravo izuzeti iz nadležnosti ministarstva prosvete i u starom i u novom rešenju ovog člana zavise u svakom pogledu od Vlade RS.

Tako se članom 79, koji se ironično odnosi na Prava deteta i učenika, učenicima ukida sloboda samoorganizovanja, iz zakona se briše mogućnost organizovanja u „različite grupe, klubove“ a ostavlja se samo mogućnost organizovanja u Učenički parlament – nad kojim uprava škole ima jasnu kontrolu jer sve aktivnosti Učeničkog parlameta organizuje i koordiniše koordinator koga postavlja, pogodićete, direktor škole. Ovim se šalje sasvim jasna poruka – ne trebaju nam mladi aktivni i misleći ljudi već podanici i poslušnici, sve suprotno sa samim principima obrazovanja i vaspitanja, što je osnovna uloga škole.

Dalje, izjednačavanjem kolega sa liste tehnoloških viškova i kolega koji dopunjavaju normu javlja se prostor za zloupotrebu, jer se na taj način omogućava direktorima škola da biraju podobne (mogući mehanizam je, na primer, da se podobnom nastavniku da 10% u nekoj školi, a da mu se zatim proširi norma u kojoj god, bez obzira što za to mesto postoji tehnološki višak; jer je podoban pa se sve može). Nameće se pitanje: zbog čega direktor donosi odluku o preuzimanju ako je to nadležnost radne podgrupe? Radna podgrupa može da preinači odluku direktora, međutim direktor u tom slučaju ima mogućnost žalbe – i tako se otvara prostor za razne manipulacije i malverzacije, koje smo ne samo već viđali nego na koje smo se, na žalost, već i navikli.

Jasno je da svaki put vodi do fotelje ministra, a nejasno čemu sve te procedure, grupe i komisije kada svaki proces ide ka centralizaciji moći i odlučivanja i gubljenju svake moguće autonomije. Na ovo se nastavlja i izmenjen član 153. u kome gorepomenute posebne radne grupe potencijalno više nisu ni izmeštene u školskim upravama širom Srbije, već se otvara mogućnost da se uskoro nađu i fizički pri Ministarstvu (što je u predlogu nedorečeno i nejasno). Umesto da se što više nadležnosti spusti na školske uprave, direktore, profesore i druge zaposlene, mnoge izmene idu ka tome da poslednju reč daje ministar. Pa tako članom 83 sada ministar umesto uprave škole propisuje društveno-koristan rad.

Ovakva potreba da se apsolutno svaki aspekt sistema što je više moguće stavi pod kontrolu ukazuje na ozbiljan strah od neke buduće pobune protiv represije i autoritarnosti, naročito u obliku kakav smo sreli do sada. Tako je posebna pažnja posvećena težim povredama obaveza učenika u posebnom dodatku u članu 83a, gde stoji da ukoliko učenik ugrožava druge u ostvarivanju posebno prava na obrazovanje to se smatra težom povredom obaveze učenika. Iz toga možemo zaključiti da se učenicima sugeriše da budu poslušni, da se povinuju, da ne preuzimaju odgovornost, da ne smeju da se povezuju i organizuju, da napuste demokratske tekovine i slobodno mišenje i iskazivanje tog mišljenja. Ova tačka je besmislena iz dva očigledna razloga: prvo jer je u koliziji sa ciljevima obrazovanja izrečenim u članu 8 ZOSOVa i  funkcijom škole koja pretenduje da formira čoveka koji kritički promišlja društvo i svet u kome živi; a drugo jer nije moguća u praksi. Naime, ukoliko se pokreće diciplinski postupak za ovo delo, to je nemoguće za samo jednog učenika jer je za organizovanje i mobilizaciju potrebna brojnost. Samim tim, nemoguće je pokrenuti postupke za desetine, čak stotine dece, jer svaki postupak podrazumeva izvesne predradnje i obimnu administraciju.

Kao što su učenici, tako su i njihovi nastavnici na udaru represije kao jedinog oružja koje ovaj režim ima za obračun sa prosvetom. Član 149. se odnosi na suspenziju licence zbog nedržanja nastave, što ima smisla u uređenom, demokratskom društvu, a kod nas postoji ozbiljna bojazan da će biti predmet zloupotreba – protiv profesorskog integriteta i akademskih sloboda. Svakom nastavniku koji ne drži nastavu će licenca biti suspendovana, što će pratiti i prekid radnog odnosa – očigledno upereno protiv onih koji bi bili spremni da ponovo podignu glas i stanu u odbranu obrazovanja i škola kao demokratski uređenih i socijalno odgovornih ustanova.

Član 119. odnosi se na nadležnosti Školskog odbora. Zanimljiva je tačka 9a, u kojoj imamo definisanje komisije za vođenje disciplinskog postupka protiv direktora škole. Komisiju bira Školski odbor i to je apsolutni privid izmeštanja kontrole iz ruku direktora, što se vidi iz sastava komisije: prosvetni savetnik, sekretar i jedan član Školskog odbora.  Odavde jasno sledi da su najmanje dva od tri člana komisije direktno povezana sa režimom – sa školskom upravom (savetnik), odnosno sa direktorom škole protiv koga se vodi postupak (sekretar), te sam proces u samom startu biva obesmišljen.

AKTERI POSTAJU VIDLJIVI

Uprkos svemu pomenutom, u članu 109 uočavamo svojevrsnu zanimljivost. On se odnosi na pravila ponašanja u ustanovi – uvodi se izmena u vidu dodatka – umesto toga da samo zaposleni imaju obavezu da doprinose povoljnoj atmosferi u ustanovi, sada su uz zaposlene dodati i roditelji i učenici, što paradoksalno pokazuje da Ministarstvo prosvete vidi sve ove aktere kao važne. Naravno, važni su jer su neprikosnovena opasnost za režim kada udruženo delaju ka višem cilju, koji, naravno i paradoksalno, teško može biti i cilj Ministarstva prosvete.

Režim ima oprobani recept za one škole koje su funkcionisale jedinstveno i solidarno u obustavi nastave – u članu 118. preciziraće ko čini privremeni organ. Prethodno rešenje je bilo vrlo neodređeno, ali pošto je vlast uvidela da tamo gde postavljeni direktori nemaju kapaciteta da se izbore sa aktivnim i angažovanim kolektivima, savetima roditelja i školskim odborima, mogućnost privremenog organa upravljanja (čitajte prinudnog organa upravljanja) se pojavila kao spasonosno rešenje. Pretpostavljamo da je zato postojala potreba da se ovaj član proširi i donekle precizira. Sada jasno stoji da ovo telo treba da ima pet članova, mada ne i odakle se oni mobilišu – za ovaj režim je mnogo bitnije ko ih mobiliše, a sigurno ste već i sami pogodili da je to ministar. Dodatno, posebno je zanimljivo određivanja mandata ovog tela – do formiranja redovnog školskog odbora; s obzirom da je imenovanje članova školskog odbora takođe u rukama režima, to u praksi znači da prinudni, pardon, privremeni organ upravljanja može da ima čak i neograničen mandat, tj. sve dok režim ne odluči da može da popusti uzicu i podigne čizmu  sa vrata.

Sav strah ovog režima se možda i najbolje vidi u izmenama koje se tiču Saveta roditelja. Iako svakodnevno u javnosti postoji iskustveno zasnovano uverenje da živimo u društvu koje nije demokratsko, kada se desi ovako brutalan napad na jedno telo, koje je decenijama unazad bilo jedini način da roditelji participiraju u školama svoje dece, ostajemo nemi u neverici da može biti istina. Ogroman strah od roditelja, odnosno moći koju oni imaju kada su povezani, kada sa učenicima i nastavnicima čine snažnu i proaktivnu zajednicu, jedino može biti razlog za ove jezive poteze. Izmenama člana 120. ozbiljno su smanjeni obim i ingerencije Saveta roditelja – praktično savet kakav smo znali više ne postoji. Broj članova je negde čak i desetostruko smanjen – na osmoro u osnovnim školama i na petnaestoro u srednjim školama. Na taj način jasno je da se Savet samo fingira, on praktično više ne postoji.

U predlogu ove drastične izmene nije navedeno kako se biraju tih osmoro odnosno petnaestoro članova, osim da se: „način izbora i broj članova Saveta roditelja ustanove (…) uređuje statutom ustanove“ čime se direktoru škole daje direktna moć da među kandidatima izabere one koji mu najviše odgovaraju. Prostor za zloupotrebe je ogroman, sve je postavljeno tako da odgovara rukovodiocu ustanove, nema više ni ono malo demokratičnosti koja je postojala, kad se uzme u obzir da je Savet uglavnom samo delimično nadgledao rad škole i minimalno učestovao u pojedinim odlukama, najčešće po pitanjju učeničkih ekskurzija i rekreativne nastave. Na početku prošle školske godine, zborovi građana i neki politički akteri među kojima je bio i Zeleno-levi front, pozivali su javno roditelje učenika, da se aktivno uključe u rad škole kroz savete i školske odbore. Pokazalo se u samo jednoj školskoj godini (2025/26), posle obustava i blokada nastave i školskih zgrada, da je za Ministarstvo prosvete i vladajući režim udruživanje profesora, učenika i roditelja najveća pretnja. Udruženi u pobuni, oni su ojačali svoju mrežu i povezali se u borbi za zajednički cilj – poštovanje zakona i slobodne institucije – pa su ušavši u savetodavna tela ali i organe upravljanja, stali na put represivnom sistemu i omeli ga u nameri da ih potčini i pregazi. Zato što roditelji postavljaju pitanja, traže transparentno upravljanje, spremni su za brzu mobilizaciju i jasnu organizaciju, Ministarstvo prosvete ih ukida, izbacuje ih iz škola i zatvara im vrata. Na taj način, uz ozbiljno smanjene ingerencije Saveta, koji će sad služiti samo kao privid učestvovanja i demokratskog odlučivanja, isključuje ih gotovo sasvim iz svih procesa, iako znamo da se naše škole ne finansiraju kako zakon nalaže i da gotovo da nema škole u Srbiji bez roditeljskih donacija i materijalne pomoći. Participacija roditelja je imperativ svih demokratskih škola u svim zdravim društvima širom sveta. Kod nas je to samo prazna floskula koja služi da da privid evropskih vrednosti i modernih tendencija u obrazovanju.

NEZNANJE, NEZAINTERESOVANOST I NEBRIGA

Odavno je poznato da ministarstvo najbolje radi svoj posao kada ga ne radi. Rešenja su, kao što rekosmo na početku, ili „brza i kusa“ ili imaju tendenciju da postepeno ukidaju slobodu i autonomiju učenika i nastavnika i da opterećuju novim zadacima zaposlene u školama.

Tako se recimo član 130 odnosi na promenu broja ali i organizacije timova u školama. Izmenom je ukinut Tim za samovrednovanje, a on je sigurno jedan od najvažnijih, jer utvrđuje potrebe škole – markira jake i slabe tačke školskog života koji nije samo držanje časova. On se bavi svim sferama – od etosa, preko kvaliteta nastave do finansija. Tim za unapređenje kvaliteta ima smisla samo ako u sebi sadrži i Tim za samovrednovanje, koji prvo mora da utvrdi stanje da bi mogao da unapređuje sve aspekte školske ustanove. U jedan tim su spojeni razvoj međupredmetnih kompetencija, koji treba da povezuje program i nastavne sadržaje, dakle, rad nastavnika, i karijerno usmeravanje učenika, poznatije kao profesionalna orijentacija, koja spada u rad pedagoško-psihološke službe i ni na jedan način se ne preklapa i ne dodiruje sa međusobnim povezivanjem predmeta. Kako je zamišljeno da ovakvi mutant-timovi funkcionišu, ako ovaj predlog bude usvojen, ostaje da se vidi.

Član 145. je takođe problematičan jer se eliminiše neposredan mentorski rad pripravnika prva tri meseca, što pokazuje nedostatak brige i pažnje kako za nastavni proces, tako i za učenike i nastavnika-pripravnika.

Zanimljivo je i da se članom 133. sekretar ustanove isključuje iz pravnih poslova u vezi sa javnim nabavkama, a njegovo učešće se u tom procesu svodi samo na mentorski rad – što nije precizirano i ostaje nejasno šta tačno znači. Ako znamo, a to i u ovim izmenama stoji kao prvo zaduženje i obaveza sekretara, najčešće jedinog pravnika u školi, da se „stara o zakonitom radu ustanove, ukazuje direktoru i organu upravljanja na nepravilnosti u radu ustanove“, postavljamo pitanje kako će on to činiti ako je isključen iz raspisivanja tendera, za koje znamo da su najkoruptivniji poslovi u školama.

I kada pogledate planirane izmene – da li vam to izgleda kao zakon koji vodi “poštovanju ljudskih prava i prava svakog deteta, učenika i odraslog i uvažavanju ljudskog dostojanstva; obrazovanju i vaspitanju u demokratski uređenoj i socijalno odgovornoj ustanovi u kojoj se neguju otvorenost, saradnja, tolerancija, svest o kulturnoj i civilizacijskoj povezanosti u svetu, posvećenost osnovnim moralnim vrednostima, vrednostima pravde, istine, solidarnosti, slobode, poštenja i odgovornosti i u kojoj je osigurano puno poštovanje prava deteta, učenika i odraslog“ (Opšti principi obrazovanja i vaspitanja, ZOSOV, član 7)? Ne? To je zato što još uvek ima svesti i pameti u ovom narodu, a SNS ima razloga da se plaši.

Nema zdravog društva bez zdrave škole. Zato svi u borbu!

Jelica Stošić

Marina Vidojević

PG za obrazovanje ZLF