Dragan Nalović – lični stav: Nepoštovanjem zakona aktuelna vlast čini krivična dela sa predumišljajem

Da se zakoni u Srbiji ne poštuju i selektivno primenjuju nije ništa novo, kao ni činjenica da postoje centri svemoći koji mogu da naruče lex specialis ili da izmene postojeći zakon da bi dovršili započete kombinacije i dilove.

Međutim, ono što je novo je da počinjemo da se budimo iz višedecenijske indukovane kome u kojoj smo, zahvaljujući svojoj naivnosti, nezainteresovanosti, pa i indolentnosti potpomognutoj umirivanjem savesti levitirali sve ove godine, nesposobni da uvažimo bitnu činjenicu da moć ne počiva isključivo na sili, novcu, prinudi i zastrašivanju, već da su građani oni koji je poseduju i da niko u njihovo ime ne može nekažnjeno i beskonačno da je koncentriše u svojim rukama. Toga je po svestan i nedavač vlasti i svojih pajtosa, pa mu se žuri da zaokruži sve poslove jer vidi da je vrag odneo šalu. Jedna od takvih ishitrenih poteza je i usvajanje najnovijih izmena Zakona o planiranju i izgradnji, o čemu je bilo dosta polemike i koji je uprkos očiglednom negodovanju i protivljenju stručne javnosti i svih građana kojima je jasno o čemu se radi na brzinu i usvojen.

Logika je jasna, postoji opravdana nada da će i ovaj zakon doživeti sudbinu svih ostalih nepočinstava sadašnje, ali i prethodne vlast, jer zlo uvek pobeđuje, voz će proći a veliki su novci u pitanju, semper idem.

Ovo guranje prstiju u oči onom delu Srbije koji ima čvrstu i nepokolebljivu nameru da se konačno razračuna sa decenijskim zlom oličenom u ljudima loših namera, koji su svih ovih godina nanosili nenadoknadivu štetu zemlji i narodu, ne sme da se zanemari, zaboravi i oprosti.

Članovi zakona na osnovu kojih se gradsko zemljište poklanja ljudima koji bi da još malo uvećaju svoja bogatstva i pozicije, istim onim novobogatašima, koje niko nikada nije pitao odakle im prvi milion, kao ni ostali milioni koje takođe nisu bili u obavezi da dokažu, moraju biti ukinuti, rešenja o konverziji poništena i svi učesnici ove pljačke procesuirani i kažnjeni.

Ono što takođe ne bi trebalo da smetnemo sa uma je da sprovođenjem ovakvih skandaloznih poteza, aktuelna vlast čini krivično delo sa predumišljajem, što bi u bilo kojoj pravnoj državi bila otežavajuća okolnost, ukoliko Srbija to postane, a postaće.

SNS je pobedio na izborima na krilima obećanja da će ispitati sumnjive privatizacije, tendere, javne nabavke, sve poslove prethodne vlasti gde je bilo zloupotreba, da će zatvori postati tesni za tajkune, funkcionere i kompromitovane političare. Kao što znamo, od obećanja je ostalo samo mrtvo slovo na papiru koje su neortodoksni mediji sa nacionalnom frekvencijom oživeli po receptu doktora Frankenštajna, trudeći se da svemu tome daju što degutantnije, bizarnije i maloumnije tonove, obmanjujući veliki broj građana Srbije i sve one koji su im ukazali poverenje. Na tim medijima ne može da se čuje kako se novim zakonom o planiranju čašćavaju isti oni ljudi koji su bili već odavno viđeni kako svoje obogaćene karijere završavaju u ustanovama zatvorenog tipa. Možda za pripadnike te novoformirane kaste, nekoliko desetina ili stotina miliona evra po parceli i nije neki iznos, ali za osiromašenu Srbiju i njene još siromašnije građane, svaki evro je kao kuća.

I ovaj najnovije izmenjen zakon samo je još jedan u dugom nizu nepravednih, nelegetimnih i nezakonitih zakona koji su posledica takvog shvatanja reda veličina i redosleda stvari po principu – što veći bezobrazluk, što skandalozniji paragrafi, to ih manje boli glava.

Pa zar zakoni nisu jednaki za sve? Lik iz Alana Forda bi odgovorio, naravno da jesu, za neke su manje jednaki, a za neke više jednaki.

Šta je to što je za neke više jednako u ovom novom pisanju i čitanju Zakona o planiranju i izgradnji, jednom od najvažnijih sistemskih zakona koji se pisao i dopisivao još od 2009. godine? Od tada do danas, zakon je promenjen 15 puta, da bi se izašlo u susret investitorima kada im se jave određene potrebe ili se suoče sa nekim problemom, pa smo od zakona o planiranju dobili nešto što više liči na zbirku pravilnika nego na zakon.

Nijedna izmena koja je urađena nije se ticala same suštine zakona u cilju unapređenja neke odrebe koju treba korigovati, već se uglavnom sve svodilo na uputstvo za nekog invenstitora šta treba da radi ako se desi neki problem, uz mnoštvo članova kako se dotični problem rešava.

Od osnovnog zakona nastao je pravilnik o posebnim slučajevima i svi se odnose na investiture, pa tako zakon koji bi morao da bude opšti akt afirmisanjem jedne stvari, gubi svoj smisao negirajući sve druge, gomila pojedinačnih slučajeva tiče se samo tih slučajeva svi ostali koji se nisu pojavili ostaju nerešeni, pa tako izostaje opšti dokument. Usput se menjaju i drugi zakoni, kao što je slučaj sa Zakonom o eksproprijaciji, gde se takođe interes investitora stavlja na prvo mesto.

Zakoni, kao i urbanizam, postoje zbog građana, a ovakvim postupcima dodatno se urušava pravni sistem i sve dobro što urbanizam donosi, a dobrobit građana stavlja se na poslednje mesto.

Osim toga, ovaj zakon pravi i instrumente za sakrivanje tragova, što je takođe krivično delo.

Ako je neki dokument donet mimo zakona, urbanistički plan i lokacijski uslovi, plan može da se obori ali se ne poništava izdata dozvola koja je i dalje validan dokument.

Takođe, nije slučajno ni to da je sva moć planiranja i donošenja odluka skoncentrisana u liku i delu glavnog gradskog urbaniste, a nije teško odgonetnuti i zašto. Bitno je da se što više umanji participacija i da se zadovolje neki drugi partikularni interesi ljudi zbog kojih se ovakvi zakoni i pišu. Kada je sva moć u rukama jednog čoveka i njegovih podanika, samo nebo je granica sprovođenju samovolje i zloupotrebama. Odatle je uvedena i uredba o postavljanju glavnog urbaniste autonomne pokrajine.

Takođe ono što asocira i ukazuje na visok nivo korupcije, je i to da će Agencija za prostorno planiranje i urbanizam moći da se finansira iz privatnih izvora.

Na kraju, ovakvo stanje nije od juče, i prethodne vlasti donosile su zakone da bi se pljačkalo i kralo, samo što su znali da to uviju u slatke oblande tranzicije i privatizacije. Sadašnja vlast više ništa ne uvija, zna da nema potrebe trošiti resurse na takve trivijalnosti, jer zvanična verzija sve objašnjava onom delu Srbije koji se informiše putem medija sa nacionalnom frekvencijom i čitajući žutu štampu. Napredna vlast pojačana iskusnim i do guše ogrezlim kadrovima iz prethodnih saziva uterivača demokratskih promena, prepoznala je konstantnu potrebu jednog, ne malog dela građanstva za edukacijom na jednostavan i prijemčiv način, gde se istina servira na tacni, jer vlast ne laže i ne obmanjuje, to rade samo izdajnici, plaćenici i prodane duše, svi oni koji bi da izmaknu tu tacnu iz ruku vlasti. Za ljude koji drže do svog integriteta i misle svojom glavom, bilo kakve poruke tog tipa, plaćeni komentari i glumatanja izlišni su i kontraproduktivni, pa im se više niko iz državnog establišmenta i glasnogovornika vladajuće stranke i ne obraća, niti pokazije bilo kakvu želju da makar pruži neko neubedljivo objašnjenje ili neku ubedljivu laž, svesni činjenice da su taj deo teritorije zauvek izgubili, pa što bi uzalud rasipali svoju snagu i trošili energiju. Znaju i da su do kraja svoje vlasti izgubili i ulice i trgove koje više ni na koji način nisu u stanju da napune onoliko koliko bi želeli i koji kao svetionici na otvorenom moru razbijaju mrak u koji je utonula ukradena država.

Dragan Nalović, Zeleno-levi front