Onlajn i hibridna nastava – lekcije za budućnost obrazovanja

Ubrzo po proglašenju epidemije i vanrednog stanja zbog korona virusa, u Srbiji je 17. marta 2020. godine obustavljena neposredna nastava u osnovnim i srednjim školama i započela je nastava na daljinu. Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja odmah je objavilo operativni plan realizacije obrazovno-vaspitnih aktivnosti, koji prati program propisan od strane Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja (ZUOV). Datim planom uvedeno je emitovanje polusatnih lekcija i pripremne nastave za završni ispit na kanalima Javnog servisa, a uz to je pokrenuta Internet platforma “Moja škola” za postavljanje testova i edukativnih materijala i omogućen onlajn pregled rasporeda časova. Međutim, i pored ponuđenih rešenja, obrazovni proces u praksi bio je nedovoljno koordinisan i kontrolisan, usled čega je znatnim delom zavisio od ličnog nahođenja, mogućnosti, pa i entuzijazma pojedinačnih nastavnika. U takvim okolnostima, možemo razumeti tadašnji jedini cilj Ministarstva da se školska godina završi i đaci ocene u predviđenom roku, što je realizovano bez dodatnog poboljšanja izvođenja nastave.

Svega nekoliko dana od završetka školske godine 15. juna i parlamentarnih izbora održanih nepunu sedmicu kasnije, javnosti je predočeno da je epidemiološka situacija u zemlji ponovo loša, te se moglo pretpostaviti da će nastava i od septembra 2020. morati da se odvija (makar delom) na daljinu. Umesto da neodložno prione na pravljenje plana nastave za predstojeću školsku godinu uz konsultacije sa nastavnicima, učenicima i roditeljima, Ministarstvo je, sasvim suprotno, gotovo celo leto ćutalo pred javnošću o ovim temama. Tek je 11. avgusta, zaključkom Kriznog štaba o usvajanju dva stručna uputstva, predstavljena organizacija nastave u školskoj 2020/2021. Uz prethodni model učenja na daljinu, sada je učenicima ponuđen i kombinovani (hibridni) model nastave (kombinovanje neposrednog rada u školi i onlajn nastave). Ovaj model zasnovan je na poštovanju strogih mera za očuvanje zdravlja u svim školama prilikom neposredne nastave (skraćenju časova na 30 minuta, pohađanju nastave po uzrastima i grupama do 15 đaka u smeni, uz obavezno nošenje maske i pojačanu higijenu ruku), dok svaka škola određuje satnicu početka časova i, u skladu sa svojim kapacitetima, koordiniše kretanje đaka i eventualno organizuje celodnevnu nastavu, produženi boravak i ishranu.

Simptomatično je da je dokument u kome javnosti predstavlja hibridnu nastavu i definiše njene dugoročne i kratkoročne smernice ‒ Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja objavio januara 2021. godine, kada je kombinovani model bio na snazi već celo polugodište. Zbog ovog i drugih neblagovremenih postupaka, stiče se utisak da se nadležni bave temom novih vidova obrazovanja samo iz nužde, bez jasne ideje, više deklarativno nego suštinski. Utisak pojačava to što su zvanična dokumenta o planiranju digitalnog obrazovanja puna opštih mesta, na primer o Digitalizaciji (projektu Vlade Srbije, kome školstvo i nije glavni fokus), umesto da konkretno i detaljno izlažu plan. Čak je i krovni dokument, nova Strategija obrazovanja do 2030. godine (uz koju dolazi Akcioni plan 2021-2023), primer takvog pristupa. U Strategiji se govori o načelnom “uspostavljanju temelja za razvoj digitalnog obrazovanja”, povećanju broja škola koje će sprovoditi onlajn i hibridnu nastavu i ustanova koje će po osnovu samovrednovanja unapređivati svoje digitalne kapacitete. Dokument predviđa otvaranje po jedne državne onlajn osnovne škole i gimnazije, primenu Jedinstvenog informacionog sistema prosvete i usvajanje revidiranog Okvira digitalnih kompetencija vaspitača i, takođe, imenuje institucije koje treba da sprovode i kontrolišu pojedinačne aktivnosti. Međutim, malo je reči o specifičnim, modernim, inventivnim pristupima obrazovanju, što navodi da se zapitamo da li nadležni imaju odgovarajuću viziju o ogromnim mogućnostima koje dolaze uz nove (i koje će tek dolaziti uz još novije) tehnologije, i kako ćemo bez preglednih i efikasnih rešenja reformisati naše školstvo tako da ono uvek može da realizuje sve potencijale digitalne edukacije. Veliko upozorenje bilo je to što prethodna Strategija (2012) nije projektovala obazovanje koje bi pravovremeno i sistemski prigrabilo brzu Internet konekciju, pametne telefone, video i konferencijske linkove i sl. ‒ i izgleda da odgovorni iz toga nisu izvukli pouku.

U čemu sada treba tražiti lekcije za budućnost obrazovanja? Naše trenutno, pandemijsko iskustvo pokazuje da su onlajn i hibridna nastava modeli koji omogućavaju da se školska godina u vanrednim okolnostima održi po predviđenom kalendaru, pa čak i da se organizuju maturski testovi, pojedine smotre i takmičenja od školskog do republičkog nivoa. Međutim, isto iskustvo svedoči da ad hoc pristup ne donosi rešenja za niz problema koje imaju svi uključeni u obrazovno-vaspitni proces. Nastavnicima je potrebna jača logistička i finansijska podrška, s obzirom na to da za nastavu često koriste lične resurse i da rade preko norme. Stručna podrška je takođe od izuzetne važnosti. ZUOV daje doprinos unapređivanju digitalnih veština nastavnika programom “Digitalna učionica”, koji će, nadamo se, obuhvatiti veliki deo školskog kadra i na koji će se nadovezati i drugi edukativni programi. Neke odgovore na probleme pruža i rad sa manjim grupama učenika, koji je trenutno iznuđen merama za očuvanje zdravlja ali bi mogao da se zakonski propiše i preraste u uobičajenu formu rada, kako u fizičkoj tako i u onlajn učionici. Preduslovi su obezbeđivanje dovoljno prostora za školske aktivnosti i više zaposlenih u nastavi, što je važno iz još jednog razloga – radi pronalaženja adekvatne zamene usled bolesti nastavnika, posebno u ovakvim vanrednim okolnostima. Pandemija je pokazala da je zamenu za obolelog teško obezbediti, usled čega obrazovni proces trpi, a vreme za oporavak obolelog, nažalost, svodi se na minimum.

Gledano iz ugla učenika, značajnu podršku učenju pružaju uvek dostupne, besplatne edukativne Internet platforme, koje mogu izrasti u čitave riznice materijala za učenje. Na raspolaganju treba da su elektronski udžbenici i radni listovi, kao i digitalni uređaji. Sa većim brojem onlajn aktivnosti i časova, učenicima pripada veća formalna odgovornost da samostalno navigiraju deo obrazovnog procesa, što iziskuje da se u kurikulumima nađu lekcije posvećene tehnikama i metodama samostalnog učenja. Bilo bi korisno da i psihološka podrška učenicima bude dostupnija od strane stručnih saradnika u školi. Proces (delimičnog) učenja na daljinu, konačno, treba da prevaziđe i teškoće koje imaju roditelji, a koje se tiču obezbeđivanja prostora i uređaja za obrazovne aktivnosti dece kod kuće.

Metode koje su prikladne za digitalno obrazovanje oslanjaju se na interaktivne sadržaje i koriste audio-video linkove, animaciju i pokretne slike, kao i virtuelnu realnost. To znači da sâm koncept onlajn nastave treba da se zasniva na živoj (iako tehnološki posredovanoj) komunikaciji između nastavnika i učenika, a ne na jednosmernom prenosu informacija putem TV lekcija. U onlajn okruženju, ali i u neposrednom radu u učionici, valjalo bi češće posegnuti za modelom izokrenute učionice, koji se udaljava od tradicionalnog modela nastavnikovog izlaganja gradiva i okreće diskusiji/verbalnoj interakciji među učenicima, stavljajući nastavnika u poziciju medijatora i mentora. Projektna nastava i grupni projekti, kao i posete pozorištu, baletu, muzičkim događajima, bioskopima, izložbama i muzejima, mogu se odvijati i uživo i virtuelno.

Onlajn i hibridna nastava, kao modeli koji se priključuju dojučerašnjem obrazovanju, više nisu isključivo teme vezane za budućnost školstva, nego su i deo našeg već proživljenog, neposrednog iskustva. Stoga je sada glavno pitanje kako da, upravo s tim iskustvom na umu, kreiramo savremeno, kvalitetno obrazovanje, spremno za dalje novine i izazove. U ZUOV-om dokumentu o hibridnoj nastavi kaže se da su za postizanje ovog cilja ključne “promena uobičajene organizacije rada škole i snažna podrška novim vidovima nastave, učenja i komunikacije”. Trebalo bi, ipak, naglasiti da je u donošenje krupnih promena uvek dobro uključiti sve relevantne subjekte ‒ nastavnike, direktore, roditelje, đake, organizacije i nadležne insititucije ‒ kao i da ozbiljne reforme školstva iziskuju, iznad svega, jasnu viziju i adekvatnu finansijsku podršku.

Piše: dr Smiljka Jovanović, teoretičarka umetnosti i medija, članica grupe za obrazovanje Ne davimo Beograd