Odiseja: U ime ekonomije

Piše: Marija Nikolić

Kris Stenli, poznati svetski minerolog iz londonskog Prirodnjačkog muzeja, koji je često angažovan na ispitivanju novootkrivenih minerala (godišnje ih je između 30 i 40), bio je prilično zbunjen kada mu je član grupe Rio Tinto doneo uzorak minerala pronađen u okruženju Loznice. Naime, koristeći svoju ekspertizu i specijalizovane izvore, Stenli nije uspeo da identifikuje mineral. On jeste izgledao kao nov, ali je njegova formula već ranije bila definisana: natrijum-litijum-borov silikatni hidroksid (LiNaSiB₃O₇(OH)).

Zato je uradio nešto što svi često radimo, potražio je pomoć pretraživača Gugl i shvatio da je ovaj mineral već opisan – ali ni manje ni više nego u stripu i filmovima o heroju Supermenu. Formula koju je izveo gotovo se poklapala sa kriptonitom – izmišljenim mineralom koji je prema stripu nastao eksplozijom planete Kripton i služio kao sredstvo umanjivanja Supermenovih moći. Mada ne zelen i svetao kao u filmu Povratak Supermena, pravi „kriptonit“ je bez fluora i potpuno bezopasan, vrlo dosadnog beličastog izgleda. Kripton kao gasoviti hemijski element već postoji, tako da novi mineral nije mogao biti nazvan kriptonit već je naziv dobio po mestu na kom je pronađen – jadarit.

Iako je geolog po imenu Nenad Grubin sa svojim timom nabasao na zanimljiv mineral 2004, tek tri godine kasnije BBC objavljuje pomalo senzacionalističku priču o otkrivanju moćnog Supermenovog minerala čija bi ekstrakcija bila potencijalno ekonomski ali i ekološki važna za Srbiju. Kod nas je priča o „rudniku litijuma“ bila nedugo popularna i, mada se poslednjih dana ponovo vraća u medije, priča o projektu „Jadar“ i dalje ne uspeva da dobije mesto koje joj u javnosti pripada.

Jadarska dolina predstavlja trenutno jedinstveno svetsko ležište novog litijum-natrijum-borosilikatnog minerala. Danas, 15 godina nakon otkrića, znamo da je istraženo oko 135 miliona tona rude, što se smatra kao prilično mnogo za jedno ležište koje se prostire na oko 7 kvadratnih kilometara. Kako je Vladimir Simić, profesor na Rudarsko-geološkom Fakultetu u Beogradu, objasnio za medije, potrebno je da se uradi još analiza i studija da bi se potpuno definisale rezerve, kao i to koliko se od toga može ekonomski eksploatisati.

Jadarit je komercijalno zanimljiv jer je mineral koji se relativno lako rastvara u tehnološkom procesu na litijum i bor – oba vrlo tražena industrijska elementa. Litijum se, poznato je, široko koristi u proizvodnji baterija koje napajaju električna vozila, računare, mobilne telefone i industrijske sisteme. Primena bora je takođe široka – od farmaceutske do industrije stakla i keramike.

Rio Tinto, jedna od vodećih rudarskih kompanija na svetu, razvija projekat „Jadar“, u koji je od početka istraživanja na terenu uložila više od 150 miliona dolara. Rio Tinto je korporacija koja posluje u 36 zemalja na projektima koji se bave rudarstvom i proizvodnjom metala. U svom opisu navode da je njihova svrha proizvodnja materijala od suštinskog značaja za ljudski napredak, a to su: aluminijum, bakar, dijamanti, ugalj, uranijum, zlato, minerali (borati, titanijum dioksid i so), kao i ruda gvožđa. Za projekat „Jadar“ osnovana je kompanija Rio Sava Exploration d.o.o. koja posluje u okviru ove globalne rudarske korporacije.

Krajem jula ove godine kompanija Rio Sava završila je geološka istraživanja i dobila podršku Vlade Republike Srbije da nastavi sa daljim radom na razvoju rudnika podzemne eksploatacije i izgradnji industrijskih postrojenja za metalurško-tehnološku preradu koncentrata jadarita. Početak radova se očekuje krajem 2021, dok se prva eksploatacija očekuje 2024. godine.

Prema Prostornom planu, koji je izradio Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije u saradnji sa Saobraćajnim institutom CIP, projekat obuhvata površinu nešto manju od 300 kvadratnih kilometara i ukupno 22 katastarske opštine na teritoriji grada Loznice i opštine Krupanj. Tu su planirani promena namene režima korišćenja prostora, izgradnja objekata, saobraćajnica i infrastrukture, sprovođenje rudarskih aktivnosti, prerada rude, proizvodnja, deponovanje materijala i uspostavljanje mera zaštite na prostoru ukupne površine od oko 2000 hektara.

Za potrebe razvoja projekta „Jadar“ i privođenja zemljišta planiranoj nameni predviđa se otkup zemljišta i nepokretnosti i preseljenje lokalnih domaćinstava. Putna drumska infrastruktura podrazumeva izgradnju novih putnih pravaca, a železnička infrastruktura koja je predviđena projektom zahtevaće rekonstrukciju postojeće regionalne pruge (Ruma – Šabac – Rasputnica Donja Borina – državna granica – Zvornik) i izgradnju nove železničke pruge Valjevo–Loznica, koja će u jednom delu biti izmeštena. Prema projektu neophodna je i gradnja više mostova radi premošćavanja novoprojektovanih regulisanih korita rečnih tokova, koji će se ukrštati sa izmeštenim delom trase pruge.

Planom projekta predviđena je i gradnja nedostajuće vodoprivredne i hidrotehničke infrastrukture, odnosno rezervoara, te rekonstrukcija i modernizacija postojeće mreže i objekata. Problem komunalnih otpadnih voda, prema planu projekta, biće rešen izgradnjom nove kanalizacione mreže, kao i izgradnjom uređaja za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda.

Rio Tinto je rudarski gigant koji je osnovan 1873. godine u Londonu, da bi se sredinom 20. veka spojio sa australijskim čeličnim gigantom Consolidated Zinc. Sa dualnim središtima u Londonu i Melburnu, jedna je od najkontroverznijih korporacija u već kontroverznoj rudarskoj industriji. Naime, iako se ovaj rudarski gigant promoviše kao odgovoran i etičan poslodavac i dobar sused, te zaštitnik životne sredine, postoje brojni primeri navoda kršenja ljudskih i radnih prava, kao i devastacije životne sredine, što se stavlja na teret ove moćne kompanije. Od Papue Nove Gvineje do Namibije, od Gornjeg poluostrva Mičigen u Sjedinjenim Državama do Madagaskara i Kameruna, te Indonezije, Rio Tinto se vezuje i za brojne optužbe od strane lokalnog stanovništva, i to sve ako ostanemo samo na bližoj istoriji ove kompanije.

Gotovo uoči završetka ispitivanja ležišta jadarita u Srbiji u februaru 2020. godine, i entuzijastične objave predsednice Vlade Republike Srbije Ane Brnabić o nastavku projekta od nacionalnog značaja, već u martu se u svetskim medijima čula vest o novim optužbama protiv Rio Tinta koje su došla iz izveštaja Centra za ljudska prava iz Australije (Human Rights Law Center), a u vezi sa rudnikom Panguana u Papui Novoj Gvineji.

Naime, ovaj rudnik je tokom 17 godina, sve do 1989, bio jedan od najvećih i najbogatijih rudnika bakra i zlata na svetu, kojim je upravljala sestrinska firma Rio Tinta, Rio Tinto Bougainville Copper Limited. Rudnik je zatvoren pre 31 godinu, nakon što su sporovi oko profita rudnika i njegove štete po životnu sredinu doveli do decenijskog građanskog rata na ostrvu Bugenvil, u kom je stradalo oko 10.000 ljudi.

Sama jama rudnika ostala je kao ogroman ožiljak u živopisnom pejzažu u centru ostrva, mrtvo prirodno nasleđe lokalnom stanovništvu. Kompanija je buldožerima i hemijskim sredstvima za defolijaciju uništila prašumu od koje su zavisili životni resursi lokalnog stanovništva i biodiverzitet. Tokom 17 godina rada rudnika, milijarde tona otrovnog rudarskog otpada gomilano je i bačeno kako na obližnje zemljište tako i u netaknute vode, puneći reke jalovinom, zagađujući tako i sam zaliv koji se nalazio na desetine kilometara dalje u Tihom okeanu.

Papua Nova Gvineja nije usamljen slučaj. Velike ekološke devastacije dolazile su kao posledice radova brojnih rudnika u vlasništvu ove kompanije, npr. u rudniku Grasberg u Zapadnoj Papui u Indoneziji, kao i u pustinji Gobi u Mongoliji. Gotovo svuda gde se nalaze rudnici ovog magnata, lokalno stanovništvo strahuje od mogućih ekoloških posledica ugrožavanja biodiverziteta ili zbog neregulisanih otpadnih voda, to jest opasnosti od zagađivanja izvora tekuće vode (Kamerun, Madagaskar, Namibija, Arizona u SAD).

Litijum je najlakši metal, dovoljno mekan da u svom elementarnom obliku može da se preseče nožem, otporan je na toplotu i sposoban da čuva znatne količine energije u baterijama – što podstiče rast potražnje za ovim metalom na globalnom nivou. Ono što je zlato bilo za prethodne ere, nafta za prethodni vek, to je litijum, kažu, u novom digitalnom i tehnološkom dobu. Na samom početku, litijum se koristio u medicinske svrhe za lečenje bipolarnih poremećaja, te u industriji stakla, keramike i nuklearnog oružja, a danas je to komponenta na kojoj je bazirana baterija za električna vozila, računare, mobilne telefone i druge elektronske uređaje.

Razvojem industrije električnih automobila porast tražnje za litijumom samo će rasti. Prema istraživanju banke Goldman Saks, jedna starija verzija Tesla Modela S radi na baterijskom paketu sa oko 60 kilograma litijum karbonata, što je ekvivalentno baterijama u čak 10.000 mobilnih telefona. Rast potražnje za ovim metalom na globalnom planu u narednih desetak godina procenjuje se na 15 do 20 procenata.

Na našoj planeti postoje dve vrste izvora komercijalnog litijuma: u podzemnim ležištima soli i u ležištima mineralnih ruda, kao što je ležište jadarita. Metode prerade i ekstrakcije litijuma variraju u zavisnosti od izvornog materijala, tako je obrada iz čvrstih ruda znatno brža ali i gotovo dvostruko skuplja nego obrada iz ležišta soli. Trećina količine današnjeg litijuma izvlači se iz rezervoara tečne slane vode koji se nalaze ispod solnih stanova, poznatijih kao salari, od kojih se većina nalazi u jugozapadnoj Južnoj Americi i Kini.

Preostale dve trećine litijuma obrađuju se iz ležišta mineralnih ruda bogatih litijumom. Proces obrade ležišta ruda zarad dobijanja hemikalija na bazi litijuma odvija se u tri faze: 1) miniranje rude ispod tla ili u površinskim jamama, 2) fizička separacija tako što se drobi stena rude a litijum mineral se odvaja u vidu koncentrata, 3) hemijska obrada, koja podrazumeva ispiranje kiselinom i zagrevanjem na visokim temperaturama.

Jedan od neželjenih efekata vađenja litijuma je zagađenje vode: proces kopanja može uticati na lokalne zalihe vode, a potencijalno curenje toksičnog koktela hemikalija koji se koristi za izvlačenje litijuma iz rude zadaje glavobolju upravama mnogih rudnika, ali još više lokalnom stanovništvu, jer se lako infiltrira u obližnje reke, potoke i vodosnabdevanje. Zagađena voda utiče na izvore pijaće vode za stanovništvo, ali i na poljoprivrednike kojima se tako oduzima osnovni resurs za navodnjavanje useva i uzgajanje stoke.

Upravo se takva vrsta katastrofe dogodila 2016. godine na reci Liki u Tibetu, gde su rudarske operacije kompanije Rio Tinto kontaminirale vodu, što je rezultiralo hiljadama mrtvih riba i mnogo otrovanih goveda. To je ujedno bio treći slučaj u sedam godina da se takva ekološka nesreća dogodila u Kini. Proces ekstrakcije litijum karbonata takođe utiče na zagađenje vazduha, a i sama reciklaža upotrebljenog litijuma izaziva veliku brigu među ekološkim i organizacijama za zaštitu životne sredine, jer je metal toksičan, visoko reaktivan i lako zapaljiv.

Kako zbog svoje kontroverzne prošlosti te ogromnog pritiska javnosti, rudarske korporacije ulažu mnogo u istraživanja nove tehnologije ekstrakcije litijuma. U svom istraživačkom centru u Bundori u Australiji, tim stručnjaka Rio Tinta do sada je obavio oko 2000 testova inovativne tehnologije kako bi obezbedio optimalno rešenje za dobijanje krajnjih industrijskih proizvoda, litijum karbonata i borne kiseline iz minerala jadarita. Međutim, još uvek je teško doći do više detalja o samoj tehnologiji, i pitanje je kada će ona zaista početi da se primenjuje.

Informacije koje su za sada dostupne kako lokalnoj zajednici tako i široj javnosti trenutno u medije dolaze iz dva izvora: od kompanije Rio Sava i iz Vlade Republike Srbije. Predstavnike lokalne zajednice trenutno zastupa, i to neformalno, samo jedna lokalna organizacija, a to je udruženje građana Podrinjski antikorupcijski tim – PAKT iz Loznice. Nedavno se u dijalog uključio i Centar za ekologiju i održivi razvoj iz Subotice, ali i nezadovoljni meštani koji su na poslednjem sastanku održanom u selu Gornji Nedeljci odlučili da se samoorganizuju.

Prema rečima Miroslava Mijatovića, predsednika PAKT-a, postoji još i neformalno udruženje građana Gornjeg Jadra koje se jednom prilikom predstavilo u lokalnim novinama, ali niko nije upoznat sa njihovim aktivnostima. Mijatović za Odiseju kaže da je neobičan način komunikacije korporacije i Vlade sa građanima, i navodi da su Prostorni plan i Studija procene uticaja na životnu sredinu stavljeni na javni uvid malo pre i oko novogodišnjih praznika, što smatraju neodgovornim i nedopustivim.

Ova organizacija nije želela da bude deo javne rasprave o Prostornom planu jer do početka rasprave nisu dobili informacije koje su tražili na uvid od kompanije Rio Sava, a ticale su se načina prerade rude, kao i sastava same jalovine koja bi se deponovala.

„Jednostavno, nismo hteli da učestvujemo u takvom postupku i da fingiramo zainteresovanu stranu, da bi neko sutra rekao, eto i nevladin sektor je učestvovao u tome“, kaže Miroslav Mijatović. „Nažalost, vrlo brzo se pokazalo da smo bili u pravu kada smo ukazivali na potencijalne probleme. Samo nekoliko meseci nakon donošenja Uredbe o utvrđivanju Prostornog plana područja posebne namene za realizaciju projekta eksploatacije i prerade minerala jadarita, kompanija Rio Sava nas je obavestila da deponiju, to jest jalovinu, ipak ne planira da formira na teritoriji opštine Krupanj, tačnije kod mesta Dvorska, već u dolini reke Jadar nadomak samog rudnika i obale reke.“

Prema njegovim rečima, kompanija smatra da bi dolazilo do prevelikog opterećenja magistralnog puta Loznica–Valjevo, te su to želeli da izbegnu. Međutim, kako za Odiseju pojašnjava Mijatović, razlog tome je zapravo smanjenje troškova proizvodnje i odlaganja otpada, te neki delovi Prostornog plana zapravo već ni ne važe – kao što su predviđene saobraćajnice i prvobitna lokacija deponije. „Sa stanovišta kompanije to je legitimno, ali u poslednjih mesec dana vidljiv je porast nezadovoljnih građana Gornjeg Jadra koji nam se obraćaju za pomoć i koji su spremni i na radikalnije poteze kako bi odbranili svoje posede, prvenstveno od zagađenja“, kaže Mijatović.

Iz udruženja PAKT upozoravaju da ukoliko bi se realizovalo rešenje koje podrazumeva deponiju praktično pored same obale reke, rizik ekološke katastrofe bi se uvećao, te više ne bi bili u opasnosti samo stanovnici Gornjeg Jadra i Loznice, već i oni preko Drine i građani u samom slivu reke Save, dakle Šapčani, Obrenovčani, pa čak i Beograđani. Kao ilustraciju napominju slučaj u Nevadi gde je litijum vađen iz čvrste rude, kao što bi to bio slučaj i sa jadaritom, gde je bio ugrožen biodiverzitet u prečniku od oko 150 kilometara.

Iako se ostale evropske zemlje trude da zbog negativnih posledica na okruženje umanje učešće rudarske industrije u bruto društvenom proizvodu, Vlada Republike Srbije planira upravo suprotno – da ga poveća sa sadašnjih 2 na 5 odsto. Projekat „Jadar“ je navodno za vlast u Srbiji važan i zato jer obećava otvaranje oko novih 700 radnih mesta (do 400 u rudniku, oko 100 na površini i 200 radnika u održavanju), ali nije jasno kako bi tačno ovaj projekat mogao pozitivno da utiče na lokalnu ekonomiju, npr. na razvoj visokokvalifikovanih radnih mesta i mogućih ekspertiza iz oblasti rudarstva i prerađivačke tehnologije.

Međutim, ono što zapravo zabrinjava i na šta upućuju iz udruženja PAKT jeste činjenica da se upravo stručnjaci iz same oblasti rudarstva najčešće i sami okreću ekonomskim interesima, te češće pružaju konsultantske usluge kompaniji Rio Sava nego što podržavaju rad lokalnih udruženja za zaštitu prirode i zajednice. Na ovaj zaključak iz udruženja PAKT su došli nakon uvida u podatke Uprave za trezor po kojima je samo Rudarsko-geološki fakultet u Beogradu od konsultantskih usluga prema kompaniji Rio Sava u poslednjih osam godina prihodovao 100,5 miliona dinara, Mašinski fakultet 12,5 miliona, Građevinski 10,2 miliona, a Gradski zavod za javno zdravlje Beograd 13,2 miliona dinara.

Malo ko će se u Srbiji danas iznenaditi ako se ispostavi da je ekonomska opravdanost jednog ovakvog projekta direktno potisnula pitanje njegovog ekološkog i zdravstvenog rizika. Širom sveta, upravo su netransparentost vlasti i izostanak reakcije nadležnih institucija dovodili dotle da lokalno stanovništvo pa i čitave regije samoorganizuju sopstvenu zaštitu od ekološke devastacije. Iako je ovakvih pokreta i u Srbiji sve više, oni se u najvećoj meri svode na individualne izlive hrabrosti, bez jasne perspektive ukrupnjavanja i organizacije otpora. A protiv kriptonita, Holivud je pokazao, teško je boriti se individualno, pa makar bili i supermeni.

Uporedo: Udeo rudarstva u bruto društvenom proizvodu

Nemačka 0,2 %
Francuska 0,3 %
Srbija 2–2,5 %
SAD 2,5 %
Čile 10,9 %
Papua Nova Gvineja 11,8 %
Gvajana 18,1 %
Mauritanija 20,3 %

Foto: Shutterstock

Originalni naslov: U ime ekonomije

Izvor: https://www.odiseja.rs/u-ime-ekonomije/