Не давимо Београд

Pokret Ne davimo Beograd okuplja veliki broj ljudi zainteresovanih za unapređenje uslova života i rada svih naših građana, unapređenje, očuvanje i pravično korišćenje zajedničkih i prirodnih resursa, izgradnju demokratskih institucija, održivi razvoj grada, urbane i kulturne politike i uključivanje građana u razvoj svog okruženja. Pokret je izrastao iz serije masovnih protesta protiv otimanja Savskog amfiteatra i fantomskog rušenja objekata u Hercegovačkoj ulici, za potrebe projekta „Beograd na vodi“.

Ne davimo Beograd polazi od toga da su životna pitanja građana ključna politička pitanja u našem društvu. Da li imamo posao i ako ga imamo da li smo za njega adekvatno plaćeni? Kada se razbolimo, da li ima ko da nas leči? Da li možemo da se školujemo? Da li u vrtićima ima mesta za svu decu? Koliko dugo čekamo na autobus i možemo li se do posla prevesti u razumnom vremenu? Da li se naši kulturno-istorijski i prirodni spomenici koriste za zaradu povlašćene elite ili za uživanje svih naših građana? Kao i da li naši zakoni podjednako važe za sve građane bez obzira na versku, nacionalnu, političku, ekonomsku ili seksualnu pripadnost?

Prethodnih godina pokret Ne davimo Beograd borio se za javni interes građana i građanki svim dostupnim sredstvima, protestima, akcijama, sprečavanjem deložacija, analizama strategija, ugovora ili novih zakona i propisa, tužbama i prijavama, razgovorima u mesnim zajednicama i na ulicama, krivičnim i prekršajnim prijavama, koncertima, izložbama… Od svog formiranja, pokret Ne davimo Beograd je pod konstantnim pritiscima autoritarnog režima, naše aktivistkinje i aktivisti su praćeni, telefoni prisluškivani, a rad ometan velikim brojem sudskih procesa.

U martu 2018. godine, odlučili smo se da otvorimo novi front i kandidovali smo se na izborima za skupštinu grada Beograda. Uz ogromnu energiju koju je veliki broj ljudi uložio u toku kampanje kako bismo našu borbu sa ulica preneli i u gradski parlament, izbornu trku završili smo na petom mestu pojedinačnih političkih aktera, osvojivši 3,44% ili 28.500 glasova. Iako ovo nije bilo dovoljno da učestvujemo u radu gradskog parlamenta, veliko poverenje građana je temelj za nastavak borbe i na ovom polju.

Na nacionalnom planu, pokret Ne davimo Beograd je deo Građanskog fronta zajedno sa 7 drugih autentičnih lokalnih pokreta. Ova asocijacija okuplja slične lokalne pokrete oko ideja solidarnosti, jednakosti, socijalne sigurnosti i tolerancije u Front za smenu autoritarne vlasti, za demokratizaciju društva, borbu protiv siromaštva i očuvanje javnih i prirodnih dobara.

Na međunarodnom planu, pokret Ne davimo Beograd deo je narastajućeg talasa lokalnih municipalističkih pokreta. Izbornu listu Ne davimo Beograd podržali su mnogi evropski pokreti i preko 80 progresivnih intelektualaca širom Evrope, između ostalog i gradonačelnica Barselone Ada Kolau, zamenica gradonačelnika Berlina Ramona Pop, Janis Varufakis iz pokreta Diem25, kao i Ska Keler iz političke grupacije Evropskih zelenih/Evropski slobodni savez u Evropskom parlamentu. Kao rezultat međunarodnog ugleda i podrške, u junu 2019. godine, u Beogradu je održana i velika međunarodna konferencija “Pobunjeni gradovi / Fearless cities” koja je okupila predstavnike preko 60 lokalnih municipalističkih pokreta iz gradova širom Evrope.

Na izborima u aprilu 2022. godine, Ne davimo Beograd je osvojio preko 100 hiljada glasova u Beogradu. Značajan rezultat pokreta Ne davimo Beograd i koalicije MORAMO pokazatelj je da je u Srbiji rođena nova politička snaga, zeleno-leva opcija, bez tereta prošlosti i sa novim političkim idejama kako od Srbije napraviti dobro mesto za život, a od Beograda dobar grad za sve. Ispred pokreta izabrano je pet narodnih poslanika i osam gradskih odbornika u Skupštini grada Beograda.

Pokret Ne davimo Beograd razvija svoje unutrašnje funkcionisanje kako bi što bolje, na svom primeru, pokazala standarde demokratskog i transparentnog delovanja koje zagovara i kada su državna uprava i državne institucije u pitanju. Takođe, struktura pokreta se širi formiranjem opštinskih odbora koji će građanima još više približiti politiku i direktnije ih uključiti u donošenje odluka o okruženju u kojem žive.

Pokret Ne davimo Beograd uskoro prerasta u partiju Zeleno-levi front. Otvorili smo lokalne odbore u Nišu, Užicu, Somboru, a uskoro i u drugim gradovima.

Partija nastaje širenjem pokreta Ne davimo Beograd na nacionalnom nivou i udruživanjem sa drugim lokalnim organizacijama. Partija će biti bazirana na ideološkim, programskim i organizacionim osnovama pokreta Ne davimo Beograd.

НАЧЕЛА (ВРЕДНОСТИ)

СУВЕРЕНОСТ ГРАЂАНА

Грађани су примарни субјект политичког одлучивања: Грађани морају имати могућност да се о свом животу питају више они сами него неко други. Учешће у друштвеном животу се не остварује кроз пуко учешће на изборима или другим институционалним механизмима, већ у стварном утицају над властитим окружењем. Људи се не могу сводити на пасивне улоге гласача, пореског обвезника или потрошача, већ морају бити субјект политике. Изабрана власт треба да на активан начин омогућава грађанима да самостално контролишу властито окружење.
Живот без страха и угњетавања: Људи су слободни тек онда када њихова егзистенција не зависи од јавног деловања и изношења мишљења, или од мишљења које моћнији други има о њима. Правна и социјална сигурност свих грађана нужан је услов да би сви били равноправни и једнако уважени учесници у друштвеном и политичком животу.

Колективна сувереност: Опште добро и слобода појединца се само у заједници могу тумачити, остваривати и бранити. Они су одговорност и брига свих и свакога. Активни и удружени грађани су основ друштва, а сувереност грађана се остварује колективно, кроз институције, и ако је нужно, насупрот њих.

ПОЛИТИКА ПО МЕРИ ГРАЂАНА

Брига о јавним добрима: Добра политика је она која повећава фонд јавних добара. Политика служи грађанима само ако свима обезбеђује добра која су неопходна за достојанствен живот. Поред сигурности, заштите права и нужних животних потрепштина, грађанима су, за квалитетан живот, потребни и други ресурси: култура и образовање, јавни превоз, зелене површине, рекреативни простори итд. Обезбеђивање јавних добара, као и њихов опсег и квалитет, заједничка је брига грађана и власти. Не постоје добри разлози да се опсег јавних добара не шири у складу са јавно установљеним потребама грађана – све друго је политичка демагогија.

Уређивање институционалног оквира: Институције се морају прилагодити грађанима, а не обрнуто. Они којих се одлуке највише тичу морају узети учешћа у дефинисању и доношењу политика, јер оне регулишу њихов непосредни животни простор. Одговарајући институционални оквир се не исцрпљује у транспарентности шваћеној кроз концепт прозирних шалтера за којима нас чекају насмејана лица и штуре информације, него подразумева доступност релевантних информација, у прикладном облику, лаком за избор и тумачење онога што грађане интересује. Уређивање институционалног оквира не би требало да буде нечија самовоља или примена „науке о управљању”, него заједнички посао грађана и власти кроз разли¬чите формате учествовања.

Одговорна власт: Власт се конституише на слободним и демократским изборима, али победа на изборима није овлашћење за неодговорно, аутократско и ауторитативно понашање између два изборна циклуса. Напротив, одговорна власт поштује грађане, њихов је сервис, и одговорна је вишеструко за сопствене поступке: морално, политички и кривично. Представници власти морају бити кредибилни појединци, а власт се не може заснивати на обманама, лажи и лицемерју. Одговорна власт полаже рачуне јавностaи: грађанима, независним регулаторним телима и судовима, током мандата и након силаска са власти.

Различите потребе се оптимално остварују кроз различите организационе форме и облике учешћа у друштвено-политичком животу. Спектар радног и друштвеног деловања превазилази ушанчене калупе који су сада дефинисани партијским, институционалним или медијским профилисањем. Држава треба правно да омогући све облике демократског организовања, али и да активно учествује у стварању услова (информисање, финансирање, законодавно препознавање праксе, давање простора за коришћење, итд.) за организовање и само¬организовање грађана (форуми, платформе, пленуми, комуне, задруге, штедно-кредитне асоцијације итд.).

ПРАВЕДНО ДРУШТВО

Егалитарно друштво: Друштвене неједнакости су лоше и успостављају непожељне хијерархије међу грађанима, засноване на моћи. Неједнакости богатих и сиромашних стварају дубоку поделу (својеврсни апартхејд), која се прелива и у друге сфере друштвеног живота. Велике разлике воде ка потчињавању оних који имају мање новца и капитала. Ниједно разликовање не може бити основ да неко буде угњетаван и дискриминисан. У праведном друштву нема привилегија на основу својине, нема експлоатисаних људи, нема споредних или посебно вредних послова, нема угњетених и маргинализованих група.

Основне потребе: Свима би требало да су доступни ресурси довољни за задовољење основних животних потреба, јер је то предуслов за лични развој. Тиме се потиру неједнаке почетне позиције које су нам задате рођењем и припадношћу различитим друштвеним групама. То подразумева да свако има право на ресурсе, да се здраво храни, да има лични животни простор, да се лечи без административних препрека, учи током целог живота, буде информисан, превози се с места на место, ужива у културним добрима која припадају целокупној заједници.

Солидарност: „Бесплатни ручак” је могућ и пожељан! Односи међу људима су бољи када су засновани на међусобном ослањању, дељењу, грађењу социјалних сигурносних мрежа и добронамерности, а не искључиво у надметању за ресурсе, положаје и место у хијерархији. У праведном друштву, солидарност не сме бити искључиво ишодиште спонтане интеракције међу људима у датом социјалном окружењу, већ је потребна институционална подршка и интервенција. У солидарном друштву грађанке и грађани и институције брину се о томе да се елиминише сиромаштво, развија поверење међу људима, подстиче међугенерацијска солидарност и развијају установе за бригу о деци, за помоћ болеснима, као и услови за достојанствену старост.