Piše: Luka Petrušić

Iako nam se predstavlja kao „rešenje decenijskog problema“, projekat spalionice ne podrazumeva uklanjanje stare deponije već samo debelo plaćeni rizik po javno zdravlje. SNS je jednostavno odlučio da sve što rade ipak može skuplje, prljavije i tehnološki primitivnije

Kada je početkom godine zabrinutost za kvalitet vazduha u Beogradu dostigla vrhunac, ministar zdravlja Zlatibor Lončar pokušao je da nas umiri rečima: „Nećemo reći nema zagađenja. Ima, ali to nije takvog opsega da može da dovede do ozbiljnih posledica i da izaziva paniku. To je nešto što se dešava i što će se dešavati“. A „to“ što se dešava i „nije ništa alarmantno“ je – prema nedavnom istraživanju Globalne alijanse za zdravlje i zagađenje – ocena da je Srbija prva u Evropi i deveta u svetu po smrtnosti od zagađenja, pre svega vazduha. Čak su i iz lokalne kancelarije Svetske zdravstvene organizacije, inače blagonaklone prema vlastima, potvrdili da godišnje u Srbiji više od 6.000 ljudi umre od posledica zagađenja vazduha, od čega samo u Beogradu dve hiljade.

U retrospektivi Lončarev komentar zvuči još manje umirujuće, znajući da je istu frazu sledeći put upotrebio u februaru kada nam je rekao da nema razloga za paniku povodom pojavljivanja korona virusa u regionu, jer čak i kada bi virus ušao u našu zemlju – nadležni bi radili svoj posao. A taj posao toliko dobro rade od tada, da smo svi i zaboravili na pitanje zagađenja.

No, pomalo neočekivano, fokus na njega nedavno je vratila sama država, organizujući javnu raspravu o ažuriranoj studiji o uticaju na životnu sredinu buduće spalionice otpada u Vinči. Povod za nju je bio novi dokument koji je donela EU, a koji propisuje bezbednije standarde za takva postrojenja, zbog čega je bilo potrebno uskladiti postojeću projektnu dokumentaciju. Javnu prezentaciju su držali predstavnici firme Dvoper, koji su tu studiju izradili i koji su predočili nekoliko poboljšanja u oblasti uticaja spalionice na zagađenje vazduha, kao i vode koju će postrojenje koristiti u radu. I dok je taj deo prezentacije bio bar malo ohrabrujući, rasprava koja je usledila baš i nije. I ovoga puta su mnogobrojna pitanja na kojima je insistirala Inicijativa Ne davimo Beograd ili potpuno eskivirana (autori studije su tvrdili da oni nisu prava adresa za njih) ili su ostala bez adekvatnog odgovora. Recimo: koliko će iznositi troškovi spalionice po svakom domaćinstvu, kako će se meriti zagađenje vazduha, na osnovu čega je bilo kakva studija uopšte izrađena kada se ne zna ukupna količina otpada koja nastane u Beogradu tokom godinu dana i zbog čega u samoj studiji nije razmotren nijedan alternativan pristup upravljanju otpadom koji ne podrazumeva direktno spaljivanje.

„Ono što su naši eksperti videli jeste da je većina stvari usklađena. Međutim i dalje ostaje problem što za sve ponuđene bolje standarde ne postoji mehanizam da se provere u praksi. Mi i dalje nemamo infrastrukturu i sve što je potrebno da bi se zbilja sprečila ta vrstu zagađenja. Recimo, uveravaju nas da će četiri puta godišnje meriti koliko se kancerogenih čestica ispušta samim spaljivanjem otpada, a na prostoru Srbije ne posedujemo nijednu laboratoriju koja može da detektuje i meri koncentraciju takvih čestica. I pored toga Grad je utvrdio da će oni to meriti. Kad smo mi pitali kako, nisu znali“, kaže za NIN Natalija Stojmenović iz Inicijative, koja je učestvovala na raspravi.

Problem sa emisijama do kojih dolazi prilikom spaljivanja otpada javnosti je poznat još od požara 2017. na deponiji u Vinči. Pored toga što su nas stručnjaci tada upozorili na posebnu opasnost koju predstavljaju dioksini i furani koji se tom prilikom oslobađaju, a koji su i visokotoksični i kancerogeni, ubrzo smo saznali i zašto nas niko od nadležnih ustanova o njima nije izvestio. Naime, tokom postupka ispitivanja nastale opasnosti po zdravlje građana, zaštitnik građana je od Gradskog zavoda za javno zdravlje dobio odgovor da „njihova laboratorija ne raspolaže metodama, niti potrebnom mernom opremom i laboratorijskim uslovima“ za praćenje tih emisija, kao i da uostalom važeći propisi to od njih i ne očekuju.

Tri godine kasnije, uprkos naporima zaštitnika građana da nam obezbedi Ustavom zagarantovano pravo na zdravu životnu sredinu, situacija se nije pomerila čak ni na papiru – Uredba o uslovima za monitoring i zahtevima kvaliteta vazduha, iza koje se Gradski zavod zaklonio, ostala je u slovo ista, dok je na raspravi o uticaju spalionice na pitanje Natalije Stojmenović da li postoje laboratorije koje mogu da mere dioksine i furane, odgovoreno: „Pa, trebalo bi da ima, sigurno.“

Dakle, izgleda da što se tiče „blagovremenog i potpunog“ obaveštavanja o stanju životne sredine o kome govori Ustav, možemo da se ili svi kolektivno nadamo da nam je promakla neka dovoljno opremljena laboratorija u zemlji, ili (opcija o kojoj jeste bilo reči u javnosti) da će se uzorci slati u neku inostranu. No kako domaće institucije uopšte nisu obavezne da se time bave, to zaduženje bi verovatno spalo na same vlasnike i teško je zamisliti da bi nam dobrovoljno pokazali papir iz koga se vidi da su se, recimo, dioksini i furani do te mere nataložili u zemljištu, da bi gašenje njihove spalionice bilo neophodno.

Ni na pitanje koliko će same građane koštati ceo poduhvat još uvek nemamo jasan odgovor. Sve što za sada imamo je najava gradske sekretarke za zaštitu životne sredine Ivane Vilotijević da će od kraja godine početi usluga odlaganja komunalnog otpada u organizaciji „Beo čiste energije“ na novoj sanitarnoj deponiji u Vinči, koja će se pojaviti na računima Infostana sa cenom od 0,90 dinara po kvadratnom metru, plus PDV. Uz napomenu da će „ukupan račun za domaćinstva ostati nepromenjen“, pošto će se istovremeno smanjiti stavka za grejanje. Da li će tako zaista i biti, moraćemo da sačekamo. Da li će i iznos računa građana koji nisu priključeni na centralno grejanje ostati nepromenjen – verovatno ne moramo. Ali ipak ostaje dovoljno prostora za neizvesnost u činjenici da se u pomenutoj stavci ne pominje „tretman“ otpada (kako se uvijeno naziva buduće spaljivanje), što ostavlja mesta za nove namete kada postrojenje konačno bude pušteno u pogon 2022. godine.

Bilo kako bilo, vlasnicima pomenutog preduzeća neće manjkati prihoda. Ugovorom o javno-privatnom partnerstvu predviđeno je da će Grad, na račun potrebnih ulaganja od 370 miliona evra za podizanje spalionice i nove sanitarne deponije u Vinči (koje je konzorcijum koji stoji iza „Beo čiste energije“ najvećim delom obezbedio iz kredita), tokom 25 godina isplaćivati 38,3 miliona evra godišnje. Sa mogućim produžetkom od još pet godina, pre nego što celo postrojenje pređe u ruke Grada. Ako ikome godine 2052, koju verovatno niko od nas ne zamišlja izvan okvira SF-a, bude potrebna tehnologija koja se već danas čini kao relikt mračne prošlosti.

No izgleda da je vlast procenila da isplaćivanje trostruke cene investicije privatnom partneru nije dovoljno partnerski, pa ga je pride častila privilegijom da električnu energiju koju će postrojenje proizvoditi sagorevanjem otpada 12 godina državi prodaje po povlašćenim cenama. Pritom kršeći i domaće propise (odluka je doneta pre nego što su se ispunili pravni preduslovi za nju) i evropske koji ne dozvoljavaju subvencionisanje energije nastale spaljivanjem mešovitog otpada, pošto se on ne smatra obnovljivim izvorom.

„Ta firma će biti ovde 30 godina. Vi ste dali nekom status povlašćenog proizvođača, gde čak i ako se nama recimo smanji cena električne energije, oni će je i dalje prodavati po dva i po puta većoj ceni. Kako to onda nije ekstraprofit?“ – primećuje Natalija Stojmenović.

Zvuči kao da je ceo posao teško mogao da bude nepovoljniji po „javnu“ stranu partnerstva, ali mogao je i jeste. Ugovor takođe predviđa da je Beograd u obavezi (pod pretnjom plaćanja penala) da privatnom partneru godišnje isporuči minimum 340.000 tona đubreta. Ima smisla, 25 godina je dug period, možda bi slučajno nekome palo na pamet da bi moglo da se reciklira više od pet odsto komunalnog otpada, koliko iznosi poslednji podatak za Srbiju. A ima smisla i da zvaničnici uporno negiraju postojanje takve obaveze, budući da neophodno usklađivanje sa standardima Evropske unije podrazumeva i da taj procenat iznosi 55 odsto do 2025. godine, a 2035. godine 65 odsto. Organizacija Benkvoč je u detaljnoj analizi čitavog projekta iznela računicu po kojoj se čini gotovo nemoguće da Beograd ispuni te ciljeve u bilo kojoj godini trajanja ugovora, pa makar se i ukupna godišnja količina otpada stalno povećala.

Sve ovo se čini još više poražavajuće kada imamo u vidu da je prvobitan gradski plan uz spalionicu podrazumevao i prethodnu obradu otpada (što jeste ekološki bolje rešenje, iako se ni ono ne može nazvati čistim) ali i paralelni razvoj reciklaže, a sve sa nižim procenjenim troškovima. Ali je SNS odlučio da to ipak može skuplje, prljavije i tehnološki primitivnije, a Vesić pokušao da nas ubedi da je početak izgradnje reciklažnih dvorišta uslovljen završetkom radova u Vinči.

Autorka Benkvočove analize, Ksenija Radovanović, za NIN objašnjava kako je došlo do tog nazadovanja: „Rezultat analize događaja koji su prethodili potpisivanju ugovora o JPP za izgradnju spalionice otpada u Vinči, pokazuje da predstavnici vlasti, kao i institucija grada Beograda, nisu bili zainteresovani za otvaranje dijaloga o tehnologiji tretmana otpada, a bez mnogo zadrške se može reći da su čak ovaj dijalog namerno ugušili. Naime, javno-privatno partnerstvo ugovaralo se iza zatvorenih vrata, u proceduri konkurentnog dijaloga, tokom kojeg je javna strana dala odrešene ruke privatnoj strani da sama izabere tehnologiju koju hoće da primeni u Vinči, čime su direktno prekršeni propisi RS. Naime, uprkos tome što su pregovori počeli uzimajući u obzir odredbe za tehnologiju tretmana otpada koja je bila predviđena važećim dokumentima, od toga se odustalo samo iz razloga što nijedan od ponuđača nije želeo da ponudi takvu tehnologiju ili im nije bila isplativa. U nastavku je potpisan Ugovor o javno-privatnom partnerstvu, a planovi su izmenjeni tek nakon njegovog potpisivanja, sa jasnom svrhom puke legalizacije onoga što je u prethodnom koraku, iza zatvorenih vrata, dogovoreno. U takvoj situaciji nije postojala stvarna mogućnost da zainteresovana stručna i šira javnost zaista i utiče na izmene planova. Ukratko, rezultat dogovora iza zatvorenih vrata je javno-privatno partnerstvo koje to nije jer od starta odgovara samo privatnoj strani, u potpunosti je obesmišljeno učešće javnosti u procesima odlučivanja o životnoj sredini, a mi smo dobili spalionicu čiji će rad direktno uticati i na naše zdravlje i na džepove.“

I dok nas delegacija EU u Srbiji upozorava da istrajavanje na odabranom rešenju „ne bi podstaklo recikliranje i ozbiljno bi dovelo u opasnost sposobnost Srbije da se uskladi sa zakonodavstvom EU o otpadu i krene ka cirkularnoj ekonomiji“, Ana Brnabić nas uverava da se radi o najboljoj od svih mogućih deponija: „Ovo je najveći projekat javno-privatnog partnerstva u Srbiji, model saradnje koji bi trebalo da više koristimo u budućnosti-“

Ovakav model? Možda doplata za arsenik u vodovodu? Plesan u hlebu „sava“? Budućnost će očito biti uzbudljiva, ako je doživimo.

Foto: NIN

Originalni naslov: Prljavi novac

Tekst je prvobitno objavljen u 3643. broju nedeljnika NIN.

Pročitaj i ovo:

Lazović za Nova S: Rasipamo novac dok se deca leče sms porukama

“Sa jedne strane treba da slavimo neko zajedništvo, bolju godinu želimo jedni drugima. Umesto da ta sredstva uložimo, da nekome zaista bude bolje, mi ih rasipamo tako da na njima zarade korumpirana elita bliska sa Naprednom strankom”, kazao je Radomir Lazović.

Rasprava o budžetu – nova manipulacija gradske vlasti Beograda

Na okruglom stolu o gradskom budžetu, koji je održan danas u Medija centru, ocenjeno je da je javna rasprava na koju je vlast pozvala građane fingirana politička promocija, a ne iskreno uključivanje ljudi u odlučivanje. Takođe, najavljena je saradnja lokalne odborničke grupe Srce grada sa Zajedno za Srbiju, Nebojše Zelenovića i Ne davimo Beograd.