Iseljenje hotela Bristol, koji vredi najmanje četiri miliona evra, tek je početak – ista će sudbina zadesiti još dvadeset tri zdanja u Savskom amfiteatru. Sve te nekretnine, koje vrede 30 miliona evra, država će pokloniti Beogradu na vodi, čiji je većinski vlasnik formalno privatna firma iz UAE.


Republičke i gradske vlasti nastavljaju da, u saradnji s većinskim partnerom „Igl Hils“ iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, razvijaju Beograd na vodi po svaku cenu, pa makar ona bila i guranje Srbije pod vodu. Predsednik Aleksandar Vučić i premijerka Ana Brnabić su bez mnogo prigovora i s mnogo podrazumevanih fanfara uručili ključeve prvim stanarima, u prisustvu drugih predstavnika vlasti i investitora. Prema svedočenju očevidaca, svetla u stanovima i dalje obasjavaju samo radnike kojima tek predstoje unutrašnji radovi. No, to se ogromne većine građana Srbije pravo rečeno i ne tiče. Trebalo bi, međutim, da ih brine to što se tokom ovih fiktivnih useljavanja istovremeno odvijaju stvarna iseljavanja koja su samo prvi korak ka defakto poklanjanju čitavog niza državnih zgrada stranom partneru. Iseljenje komercijalnog dela hotela Bristol je tek početak – ista će sudbina u narednom periodu zadesiti još dvadeset tri zdanja u Savskom amfiteatru čija je ukupna površina, makar prema engleskoj, jedinoj važećoj verziji Ugovora o zajedničkom ulaganju u projekat Beograd na vodi, čak 29.841 metara kvadratnih. Procenitelji koje smo konsultovali smatraju da zgrada čuvenog hotela od 3.060 kvadrata vredi najmanje četiri miliona evra, ali podsećaju da hoteli zbog male ponude i velike potražnje načelno imaju cenu višu od tržišne. Uprosečimo li stoga cenu svih kvadrata na po 1.000 evra – što je ispod minimuma, s obzirom na elitni karakter Beograda na vodi, blizinu Save i planirane tržni centar i trg – lako možemo zaključiti da će država stranom partneru bezmalo pokloniti gotovo 30 miliona evra vrednu javnu imovinu, pod uslovom da objekte adaptira. Ne računajući, naravno, 177 hektara savskog priobalja, koliko je obuhvaćeno prostornim planom područja posebne namene koji je izradio Urbanistički zavod Beograda.

Ako je ovakav sled događaja i bio najavljen Ugovorom i lex specialis-om, razlike između srpske i engleske verzije Ugovora mogu komotno da posluže kao pokazna vežba studentima Filološkog i Pravnog fakulteta. Jezičke razlike između njih možda jesu suptilne, ali su dovoljne da se Ugovorom predviđena prava i obaveze investitora suštinski razlikuju.

U verziji na srpskom u članu 7.3.5. stoji da kompanija „Beograd na vodi“ stiče pravo da bez naknade koristi pojedine zgrade u Savskom amfiteatru. Nije navedeno o kojim je tačno zdanjima reč. U verziji na engleskom, isti član nalaže da kompanija stiče pravo da bez naknade upravlja (operate) zgradama koje su uredno pobrojane. Komšiji biste možda i pozajmili kola na korišćenje, ali mu ih sigurno ne biste na određeno vreme dali na upravljanje kako bi njime taksirao. Naročito ne bez naknade. U vezi s hotelom Bristol to će biti slučaj – investitor možda neće, kao sa Glavnom železničkom stanicom, zgradi promeniti namenu, ali će iznajmljivati smeštajne kapacitete trećim licima. To što će navedene zgrade nominalno ostati u javnom vlasništvu, kako veli gradski menadžer Goran Vesić, apsolutno ne znači da će građani imati bilo šta od toga. Ili, preciznije, dobiće mrvice. Država će kao vlasnik svega 32 odsto zajedničkog preduzeća dobijati dividendu koja je drastično – da ne kažemo kriminalno – manja od vrednosti imovine koja će zvanično biti 100 odsto u njenom vlasništvu.

„Ovo je udžbenički primer lošeg pregovaranja. Reč je o jednoj od najboljih lokacija u samom srcu Beograda koju jeste trebalo urediti i privesti dobroj nameni, ali je gotovo nemoguće da neki drugi partner ne bi ponudio povoljnije uslove. Investitoru smo besplatno dali na korišćenje vredno zemljište i imovinu, a pravo korišćenja se konvertuje u pravo vlasništva kad se na tom zemljištu nešto i izgradi. Mi smo uložili milion dinara u zajedničko preduzeće, a oni dva, kako bi imali 68 odsto vlasništva, a mi 32 odsto. Po objavljivanju Ugovora predložio sam formiranje komisije koja bi ga ispitala, jer bi sasvim sigurno bio proglašen štetnim i bio bi poništen“, kaže za NIN savetnik za strane investicije Milan Kovačević.

Ksenija Radovanović iz Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ podseća da se i Republičko javno tužilaštvo oglušilo o Inicijativin Predlog za utvrđivanje ništavosti Ugovora. Kao što je tada nije čudila ćutnja nadležnih organa, tako je sada nimalo ne iznenađuje besplatno ustupanje javne imovine tobožnjem ulagaču. Sudbina Beogradske zadruge od pre četiri godine već služi kao model pogubne poslovne politike.

„Rekonstrukcija ovog zdanja je 2014. godine najavljena kao poklon ’arapskog prijatelja’ građanima Beograda, a ’prijatelj’ je nakon završetka radova u deo objekta uselio svoje kancelarije, a ostatak izdao vlasniku pomodnog restorana. Nije bilo moguće saznati da li je rekonstrukciju zaista finansirao strani partner i da li je sumnja da smo je platili mi bila ispravna. Nepoznata je i stvarna vrednost radova, pa se u medijima spekulisalo sa od dva do četiri miliona evra. Republička direkcija za imovinu je uporno odbijala da dostavi podatke o donaciji, kao i da reaguje na činjenicu da se državna imovina podizdaje trećim licima“, predočava ona za NIN.

Pored zgrada hotela Bristol, Beogradske zadruge i Glavne železničke stanice, ulagač će moći da bez naknade upravlja i zgradama Pošte, okretnice vagona, fabrike hartije „Milan Vapa“ – Jugošpeda, kao i šesnaest objekata u zoni četvrti Savamala. Zgrade Simpa i Iskre su, podseća Radovanović, na listi tzv. priloženih objekata koji zadržavaju svoju formu, ali dele sudbinu s ostalim zdanjima. Od skoro 30 miliona evra, koliko je država potrošila na eksproprijaciju objekata zbog izgradnje Beograda na vodi, većina je izdvojena upravo za eksproprijaciju ove dve zgrade. Država je pride dugove za porez Simpa, inače akcionarskog društva u kojem ima većinski udeo, konvertovala u kapital koji je potom poklonila Beogradu na vodi. U Srbiji je problem čak i utvrditi kvadraturu navedenih zgrada. U Ugovoru, recimo, stoji da prodajni salon Simpa ima 1.201 kvadrat, a zgrada Iskre 1.216 kvadrata. Reč je, međutim, o površini osnove zgrade, te se realna površina Simpove zgrade po medijima procenjivala na 3.431 kvadrat, dok je vlasnik Iskre Matija Šošek za zgradu svog preduzeća otvoreno rekao da iznosi 5.929 kvadrata. Razlika od skoro sedam hiljada kvadrata može se prevesti u vrednost od najmanje sedam miliona evra. No, držimo se podataka Ugovora, dovoljno su zabrinjavajući.

S pravom je, onda, poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić na Tviteru zaključio da, ako sva zdanja i 177 hektara luksuznog građevinskog zemljišta s infrastrukturom čine svega 32 odsto zajedničkog preduzeća, struktura preostalih 68 odsto mora biti smatrana informacijom od prvorazrednog javnog značaja. U Demokratskoj stranci su otuđenje državne imovine u korist privatne kompanije nazvali presedanom u evropskim okvirima.

Ovom državničkom i poslovnom potezu, koji se može izjednačiti s pucanjem u sopstvenu nogu, valja suprotstaviti nesposobnost države da za 27 godina reši stambeni problem 2.648 vojnih beskućnika – vojnih lica koja su kao izbeglice ostale bez doma u nekadašnjoj domovini – od kojih tridesetak i dalje živi u stanarskom delu hotela Bristol. Bivši ministar vojni i bivši predsednik DS-a Dragan Šutanovac podseća čitaoce NIN-a da Ministarstvo odbrane svim penzionisanim i aktivnim vojnim licima bez rešenog stambenog pitanja dodeljuje naknadu za uvećane troškove stanovanja (UTS) koju mnogi i koriste za iznajmljivanje stambenog prostora u drugim gradovima Srbije i prigradskim opštinama Beograda. Upozorava da prostor za zloupotrebu postoji – recimo, da naslednici preminulih vojnih izbeglica i dalje koriste prava svojih roditelja – što dodatno novčano opterećuje sistem odbrane.

„I pored činjenice da vojska koristi nekretnine u vlasništvu republike kojima gazduje Direkcija za imovinu, dosadašnja praksa pri utvrđivanju tih objekata bila je da Ministarstvo odbrane prihoduje ili sredstva ili stambene površine u odnosu na vrednost koju odredi Poreska uprava. Siguran sam da kvadrat u Bristolu već sad košta mnogo i da će u budućnosti koštati još više, pa mi je ova vrsta otuđenja nelogična iz perspektive države“, kaže Šutanovac za NIN.

Iako hotelom Bristol gazduje Vojna ustanova „Dedinje“, vojni beskućnici i njihove porodice se od početka devedesetih nisu osetili kao u svojoj kući. O dočeku u Beogradu ne žele da govore, jer je lepih uspomena malo. U politiku se ne mešaju, jer im nad glavom lebdi senka preminulog generala JNA Vladimira Trifunovića, dugogodišnjeg komšije iz Bristola i jedinog oficira koji je u Hrvatskoj osuđen za ratni zločin, a u Srbiji za izdaju. Vucarali su ga kojekakvi, kažu, iskoristili i zaboravili. O višedecenijskom životu u hotelskim sobama, gde u malu kvadraturu moraju da smeste čitav život, od šporeta do frižidera, o hodnicima koji zbog sušilica stalno mirišu na omekšivač i o korišćenju zajedničkih kupatila žele da govore, ali tek toliko da prenesu osećaj skučenosti s kojim žive već skoro tri decenije.

„Ovde se i rađalo i umiralo, razbolevalo i ozdravljivalo, a niko nije došao svojom voljom. Bilo je dece koju smo od kila mesa podizali, pa su se školovala, ženila, udavala, završavala fakultete… Mnogo ih je otišlo iz zemlje, a mi smo i dalje tu. Ovakav život vas nauči skromnosti i strpljivosti“, kaže M. B. za NIN i dodaje da su, nažalost, već navikli na dugogodišnje šetkanje po rang-listi za dodelu stanova na kojoj su, uprkos svim pravilnicima, neretko gubili bodove i ostajali bez dugoročnog rešenja. Vrhunac apsurda je bio kada je jedan vojni beskućnik konačno zvanično dobio stan, da bi potom golim okom zaključio da zgrada nije izgrađena. Gotovo dve godine je iz svoje hotelske sobe morao da dokazuje da sporni stan ne postoji da bi se uopšte vratio na rang-listu. Pa iz početka.

„Još uvek nam niko nije zvanično rekao da će nas iseliti. Pisali smo dva puta Ministarstvu odbrane i jednom i kabinetu premijerke Ane Brnabić. Odgovora nije bilo. Često se previđa da smo mi svoje stanove već u najvećoj meri otplatili, jer smo ceo radni vek plaćali po šest odsto bruto plate za Vojnostambeni fond. Ta su sredstva danas na računu Srpske banke. Ima nas mnogo u sedmoj i osmoj deceniji života, popuštaju nam i živci i zdravlje, istrošeni smo, i ako nakon skoro tri decenije u privremenom smeštaju ponovo završimo u privremenom smeštaju… plašim se da će reakcije biti burne. Jedna starija gospođa je pretila samoubistvom“, kaže za NIN Dragan Stojanović, član Udruženja vojnih beskućnika i penzionisani zastavnik prve klase.

Naročito ih, kažu, boli širenje neistina zbog kojih pojedinci veruju da vojni beskućnici žive lagodno o trošku države. Istini za volju, veličina naknade zavisi od nekoliko promenljivih – u proseku iznosi oko 12.000 dinara – ali u slučaju porodice zastavnika Stojanovića, recimo, pokriva 8.200 dinara od 17.000 dinara koliko iznosi trošak za jednu dvokrevetnu i jednu jednokrevetnu sobu. Jasno je zašto vojni beskućnici nedavne izjave ministra finansija Siniše Malog i gradskog menadžera Gorana Vesića o skorom rešavanju njihovog stambenog pitanja tumače kao jedino opipljivo obećanje za koje se mogu uhvatiti dok ih ne isele iz Bristola. Ujedno ih brine tišina u Ministarstvu odbrane. „Samo tražimo mir i ono što nam pripada“, kaže Stojanović.

Ko zna, uostalom, možda bi i bilo po uzusima pesničke logike da hotel Bristol završi kao jedan od simbola rasprodaje Srbije. Nije kao da se istorija u njemu ne ogleda otkako je 1912. oplemenio nekadašnji Beogradski mali pijac, zaostavštinu orijentalne kasabe, koji je, kako već veli narodnjački klasik, neretko potapala Sava.

Kada je Luka Ćelović Trebinjac, jedan od najbogatijih Srba s početka 20. veka i dugogodišnji predsednik Beogradske zadruge, od arhitekte Nikole Nestorovića naručio zgradu Osiguravajućeg i kreditnog društva Beogradske Zadruge – današnje ime će hotel poneti tek posle Prvog svetskog rata – želeo je da savamalsku četvrt ukrasi reprezentativnim, monumentalnim zdanjem u evropskim okvirima. Ovu zgradu je, kao i druge u komšiluku, zaveštao Beogradskom univerzitetu. Čuveni hotel je bio vesnik modernizacije, ali je neposredno vezan i za krah jedne epohe i svega što je uz nju išlo – upravo je u njegovim prostorijama šef diplomatije Kraljevine Jugoslavije Aleksandar Cincar-Marković saznao da su vlada i namesništvo 1941. zbačeni na smetlište istorije. Tačno pedeset godina kasnije, izbeglice, porodice vojnih lica će u Bristolu unezvereno čekati vesti o sudbini svojih najmilijih, i to po nekoliko meseci. Strmoglavo padanje u nacionalizam ogledaće se u nizu tribina koje je hotel ugostio, a na kojima se raspravljalo da su Srbi narod, ako ne najveći, onda svakako najstariji.

U međuvremenu je prodefilovalo mnogo poznatih ličnosti. Smenjivali su se članovi britanske kraljevske porodice, niz uticajnih diplomata, pa i sovjetski šahovski velemajstor i disident Gari Kasparov. U kolonadi poznatih gostiju, ipak, na prvom mestu stoji Džon Rokfeler Mlađi koji je boravio u Bristolu dvadesetih godina prošlog veka. Na isto mesto je 1979. uputio svog sina Dejvida, kada je, priča se, ovaj zakupio čitav sprat. Po poznatoj porodici je naziv dobio i najotmeniji kutak Bristola, apartman od 70 kvadrata, krcat nameštajem u stilu Luja Šesnaestog. Godinama ga je koristio Josip Broz Tito, a za izdavanje je zatvoren kada je pre više od deset godina jedan ruski rvač slomio nogu na jednoj stolici. Restauracija je koštala više od troškova noćenja nespretnog atlete.

Restauracija Srbije i Beograda će, nakon što su vlasti takoreći poklonile bezmalo 37 miliona evra privatnoj firmi, biti neizvodljiva.

Stefan Slavković
Izvor: NIN broj 3526, 26.07.2018.