Исељење хотела Бристол, који вреди најмање четири милиона евра, тек је почетак – иста ће судбина задесити још двадесет три здања у Савском амфитеатру. Све те некретнине, које вреде 30 милиона евра, држава ће поклонити Београду на води, чији је већински власник формално приватна фирма из УАЕ.


Републичке и градске власти настављају да, у сарадњи с већинским партнером „Игл Хилс“ из Уједињених Арапских Емирата, развијају Београд на води по сваку цену, па макар она била и гурање Србије под воду. Председник Александар Вучић и премијерка Ана Брнабић су без много приговора и с много подразумеваних фанфара уручили кључеве првим станарима, у присуству других представника власти и инвеститора. Према сведочењу очевидаца, светла у становима и даље обасјавају само раднике којима тек предстоје унутрашњи радови. Но, то се огромне већине грађана Србије право речено и не тиче. Требало би, међутим, да их брине то што се током ових фиктивних усељавања истовремено одвијају стварна исељавања која су само први корак ка дефакто поклањању читавог низа државних зграда страном партнеру. Исељење комерцијалног дела хотела Бристол је тек почетак – иста ће судбина у наредном периоду задесити још двадесет три здања у Савском амфитеатру чија је укупна површина, макар према енглеској, јединој важећој верзији Уговора о заједничком улагању у пројекат Београд на води, чак 29.841 метара квадратних. Проценитељи које смо консултовали сматрају да зграда чувеног хотела од 3.060 квадрата вреди најмање четири милиона евра, али подсећају да хотели због мале понуде и велике потражње начелно имају цену вишу од тржишне. Упросечимо ли стога цену свих квадрата на по 1.000 евра – што је испод минимума, с обзиром на елитни карактер Београда на води, близину Саве и планиране тржни центар и трг – лако можемо закључити да ће држава страном партнеру безмало поклонити готово 30 милиона евра вредну јавну имовину, под условом да објекте адаптира. Не рачунајући, наравно, 177 хектара савског приобаља, колико је обухваћено просторним планом подручја посебне намене који је израдио Урбанистички завод Београда.

Ако је овакав след догађаја и био најављен Уговором и леx специалис-ом, разлике између српске и енглеске верзије Уговора могу комотно да послуже као показна вежба студентима Филолошког и Правног факултета. Језичке разлике између њих можда јесу суптилне, али су довољне да се Уговором предвиђена права и обавезе инвеститора суштински разликују.

У верзији на српском у члану 7.3.5. стоји да компанија „Београд на води“ стиче право да без накнаде користи поједине зграде у Савском амфитеатру. Није наведено о којим је тачно здањима реч. У верзији на енглеском, исти члан налаже да компанија стиче право да без накнаде управља (операте) зградама које су уредно побројане. Комшији бисте можда и позајмили кола на коришћење, али му их сигурно не бисте на одређено време дали на управљање како би њиме таксирао. Нарочито не без накнаде. У вези с хотелом Бристол то ће бити случај – инвеститор можда неће, као са Главном железничком станицом, згради променити намену, али ће изнајмљивати смештајне капацитете трећим лицима. То што ће наведене зграде номинално остати у јавном власништву, како вели градски менаџер Горан Весић, апсолутно не значи да ће грађани имати било шта од тога. Или, прецизније, добиће мрвице. Држава ће као власник свега 32 одсто заједничког предузећа добијати дивиденду која је драстично – да не кажемо криминално – мања од вредности имовине која ће званично бити 100 одсто у њеном власништву.

„Ово је уџбенички пример лошег преговарања. Реч је о једној од најбољих локација у самом срцу Београда коју јесте требало уредити и привести доброј намени, али је готово немогуће да неки други партнер не би понудио повољније услове. Инвеститору смо бесплатно дали на коришћење вредно земљиште и имовину, а право коришћења се конвертује у право власништва кад се на том земљишту нешто и изгради. Ми смо уложили милион динара у заједничко предузеће, а они два, како би имали 68 одсто власништва, а ми 32 одсто. По објављивању Уговора предложио сам формирање комисије која би га испитала, јер би сасвим сигурно био проглашен штетним и био би поништен“, каже за НИН саветник за стране инвестиције Милан Ковачевић.

Ксенија Радовановић из Иницијативе „Не да(ви)мо Београд“ подсећа да се и Републичко јавно тужилаштво оглушило о Иницијативин Предлог за утврђивање ништавости Уговора. Као што је тада није чудила ћутња надлежних органа, тако је сада нимало не изненађује бесплатно уступање јавне имовине тобожњем улагачу. Судбина Београдске задруге од пре четири године већ служи као модел погубне пословне политике.

„Реконструкција овог здања је 2014. године најављена као поклон ’арапског пријатеља’ грађанима Београда, а ’пријатељ’ је након завршетка радова у део објекта уселио своје канцеларије, а остатак издао власнику помодног ресторана. Није било могуће сазнати да ли је реконструкцију заиста финансирао страни партнер и да ли је сумња да смо је платили ми била исправна. Непозната је и стварна вредност радова, па се у медијима спекулисало са од два до четири милиона евра. Републичка дирекција за имовину је упорно одбијала да достави податке о донацији, као и да реагује на чињеницу да се државна имовина подиздаје трећим лицима“, предочава она за НИН.

Поред зграда хотела Бристол, Београдске задруге и Главне железничке станице, улагач ће моћи да без накнаде управља и зградама Поште, окретнице вагона, фабрике хартије „Милан Вапа“ – Југошпеда, као и шеснаест објеката у зони четврти Савамала. Зграде Симпа и Искре су, подсећа Радовановић, на листи тзв. приложених објеката који задржавају своју форму, али деле судбину с осталим здањима. Од скоро 30 милиона евра, колико је држава потрошила на експропријацију објеката због изградње Београда на води, већина је издвојена управо за експропријацију ове две зграде. Држава је приде дугове за порез Симпа, иначе акционарског друштва у којем има већински удео, конвертовала у капитал који је потом поклонила Београду на води. У Србији је проблем чак и утврдити квадратуру наведених зграда. У Уговору, рецимо, стоји да продајни салон Симпа има 1.201 квадрат, а зграда Искре 1.216 квадрата. Реч је, међутим, о површини основе зграде, те се реална површина Симпове зграде по медијима процењивала на 3.431 квадрат, док је власник Искре Матија Шошек за зграду свог предузећа отворено рекао да износи 5.929 квадрата. Разлика од скоро седам хиљада квадрата може се превести у вредност од најмање седам милиона евра. Но, држимо се података Уговора, довољно су забрињавајући.

С правом је, онда, повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић на Твитеру закључио да, ако сва здања и 177 хектара луксузног грађевинског земљишта с инфраструктуром чине свега 32 одсто заједничког предузећа, структура преосталих 68 одсто мора бити сматрана информацијом од прворазредног јавног значаја. У Демократској странци су отуђење државне имовине у корист приватне компаније назвали преседаном у европским оквирима.

Овом државничком и пословном потезу, који се може изједначити с пуцањем у сопствену ногу, ваља супротставити неспособност државе да за 27 година реши стамбени проблем 2.648 војних бескућника – војних лица која су као избеглице остале без дома у некадашњој домовини – од којих тридесетак и даље живи у станарском делу хотела Бристол. Бивши министар војни и бивши председник ДС-а Драган Шутановац подсећа читаоце НИН-а да Министарство одбране свим пензионисаним и активним војним лицима без решеног стамбеног питања додељује накнаду за увећане трошкове становања (УТС) коју многи и користе за изнајмљивање стамбеног простора у другим градовима Србије и приградским општинама Београда. Упозорава да простор за злоупотребу постоји – рецимо, да наследници преминулих војних избеглица и даље користе права својих родитеља – што додатно новчано оптерећује систем одбране.

„И поред чињенице да војска користи некретнине у власништву републике којима газдује Дирекција за имовину, досадашња пракса при утврђивању тих објеката била је да Министарство одбране приходује или средства или стамбене површине у односу на вредност коју одреди Пореска управа. Сигуран сам да квадрат у Бристолу већ сад кошта много и да ће у будућности коштати још више, па ми је ова врста отуђења нелогична из перспективе државе“, каже Шутановац за НИН.

Иако хотелом Бристол газдује Војна установа „Дедиње“, војни бескућници и њихове породице се од почетка деведесетих нису осетили као у својој кући. О дочеку у Београду не желе да говоре, јер је лепих успомена мало. У политику се не мешају, јер им над главом лебди сенка преминулог генерала ЈНА Владимира Трифуновића, дугогодишњег комшије из Бристола и јединог официра који је у Хрватској осуђен за ратни злочин, а у Србији за издају. Вуцарали су га којекакви, кажу, искористили и заборавили. О вишедеценијском животу у хотелским собама, где у малу квадратуру морају да сместе читав живот, од шпорета до фрижидера, о ходницима који због сушилица стално миришу на омекшивач и о коришћењу заједничких купатила желе да говоре, али тек толико да пренесу осећај скучености с којим живе већ скоро три деценије.

„Овде се и рађало и умирало, разболевало и оздрављивало, а нико није дошао својом вољом. Било је деце коју смо од кила меса подизали, па су се школовала, женила, удавала, завршавала факултете… Много их је отишло из земље, а ми смо и даље ту. Овакав живот вас научи скромности и стрпљивости“, каже М. Б. за НИН и додаје да су, нажалост, већ навикли на дугогодишње шеткање по ранг-листи за доделу станова на којој су, упркос свим правилницима, неретко губили бодове и остајали без дугорочног решења. Врхунац апсурда је био када је један војни бескућник коначно званично добио стан, да би потом голим оком закључио да зграда није изграђена. Готово две године је из своје хотелске собе морао да доказује да спорни стан не постоји да би се уопште вратио на ранг-листу. Па из почетка.

„Још увек нам нико није званично рекао да ће нас иселити. Писали смо два пута Министарству одбране и једном и кабинету премијерке Ане Брнабић. Одговора није било. Често се превиђа да смо ми своје станове већ у највећој мери отплатили, јер смо цео радни век плаћали по шест одсто бруто плате за Војностамбени фонд. Та су средства данас на рачуну Српске банке. Има нас много у седмој и осмој деценији живота, попуштају нам и живци и здравље, истрошени смо, и ако након скоро три деценије у привременом смештају поново завршимо у привременом смештају… плашим се да ће реакције бити бурне. Једна старија госпођа је претила самоубиством“, каже за НИН Драган Стојановић, члан Удружења војних бескућника и пензионисани заставник прве класе.

Нарочито их, кажу, боли ширење неистина због којих појединци верују да војни бескућници живе лагодно о трошку државе. Истини за вољу, величина накнаде зависи од неколико променљивих – у просеку износи око 12.000 динара – али у случају породице заставника Стојановића, рецимо, покрива 8.200 динара од 17.000 динара колико износи трошак за једну двокреветну и једну једнокреветну собу. Јасно је зашто војни бескућници недавне изјаве министра финансија Синише Малог и градског менаџера Горана Весића о скором решавању њиховог стамбеног питања тумаче као једино опипљиво обећање за које се могу ухватити док их не иселе из Бристола. Уједно их брине тишина у Министарству одбране. „Само тражимо мир и оно што нам припада“, каже Стојановић.

Ко зна, уосталом, можда би и било по узусима песничке логике да хотел Бристол заврши као један од симбола распродаје Србије. Није као да се историја у њему не огледа откако је 1912. оплеменио некадашњи Београдски мали пијац, заоставштину оријенталне касабе, који је, како већ вели народњачки класик, неретко потапала Сава.

Када је Лука Ћеловић Требињац, један од најбогатијих Срба с почетка 20. века и дугогодишњи председник Београдске задруге, од архитекте Николе Несторовића наручио зграду Осигуравајућег и кредитног друштва Београдске Задруге – данашње име ће хотел понети тек после Првог светског рата – желео је да савамалску четврт украси репрезентативним, монументалним здањем у европским оквирима. Ову зграду је, као и друге у комшилуку, завештао Београдском универзитету. Чувени хотел је био весник модернизације, али је непосредно везан и за крах једне епохе и свега што је уз њу ишло – управо је у његовим просторијама шеф дипломатије Краљевине Југославије Александар Цинцар-Марковић сазнао да су влада и намесништво 1941. збачени на сметлиште историје. Тачно педесет година касније, избеглице, породице војних лица ће у Бристолу унезверено чекати вести о судбини својих најмилијих, и то по неколико месеци. Стрмоглаво падање у национализам огледаће се у низу трибина које је хотел угостио, а на којима се расправљало да су Срби народ, ако не највећи, онда свакако најстарији.

У међувремену је продефиловало много познатих личности. Смењивали су се чланови британске краљевске породице, низ утицајних дипломата, па и совјетски шаховски велемајстор и дисидент Гари Каспаров. У колонади познатих гостију, ипак, на првом месту стоји Џон Рокфелер Млађи који је боравио у Бристолу двадесетих година прошлог века. На исто место је 1979. упутио свог сина Дејвида, када је, прича се, овај закупио читав спрат. По познатој породици је назив добио и најотменији кутак Бристола, апартман од 70 квадрата, крцат намештајем у стилу Луја Шеснаестог. Годинама га је користио Јосип Броз Тито, а за издавање је затворен када је пре више од десет година један руски рвач сломио ногу на једној столици. Рестаурација је коштала више од трошкова ноћења неспретног атлете.

Рестаурација Србије и Београда ће, након што су власти такорећи поклониле безмало 37 милиона евра приватној фирми, бити неизводљива.

Стефан Славковић
Извор: НИН број 3526, 26.07.2018.