Када је Александар Вучић рекао да ће напредњаци променити идентитет Београда, нико није веровао да ће то изгледати баш овако, зазидан град лишен укуса и историјских атрибута, у коме се врше брзоплете реконструкције по систему „држи воду док мајстори оду“

У тренутку када је у Београду почело да се распада све оно што се градило широм парализованог града, Синиша Мали је стао у ред за своју награду. Нејасно је да ли ју је очекивао због успешно постављених Потемкинових села која су углавном „издржала“ до избора, због Савамале, због пластичне јелке са једногодишњом гаранцијом вредне 83.000 евра или једноставно зато што баш воли да буде градоначелник. Уз претпоставку да је то што воли довољно да настави да буде и у наредних 50 година, колико му је потребно да испуни све што је најавио да ће урадити, накачио је на себе број један и отишао да трчи маратон. Није реткост да познати трче маратон, није реткост ни да то буду политичари, али осим Малог са тим бројем наступио је само Џорџ Буш млађи, а то није исто. Не зато што се ради о америчком председнику (неукусно је када и главнокомандујући највеће светске силе себе тако нумерише) већ због чињенице да након трке хјустонски маратон није изгубио сертификат, а београдски јесте због неисплаћених дугова. С обзиром на то да, такође због дугова, слична судбина чека и Хиподром Београд (отворен је 1921) и да ће се ове године на њему одржати само шест трка захваљујући спонзорима, нејасно је да ли ће се на стази са бројем 1 појавити Мали или можда његов ривал за место градоначелника, Горан Весић.

Зна се да је Мали за сада обећао шест пристаништа, 220 аутобуса и тролејбуса, асфалтирање преосталих прометних улица (наравно у исто време) и прве станаре у Београду на води, али га је Весић дотукао понудивши 54 фонтане које лично Вучић жели. Ако још буду светлеће и шарене, није тешко претпоставити ко би у трци за градоначелника могао да буде срећни добитник. Али је више него тешко проценити шта је овај двојац током претходног мандата оставио Београђанима што им се толико свидело да су масовно за њих гласали, ако претпоставимо да су њихови најватренији поборници из Рипња, Суричина или Барајева дошли и погледали на шта градско језгро личи.

Не може се очекивати од свакога да зна шта значи када се раскопа Скадарлија, налије асфалтом, а онда поново поплоча „аутентичном“ калдрмом тек када стручна јавност врисне. И да камен произведен 2016. помешан са оним старим и, како кажу, „опраним“, па наливен малтером није исто што и када је аутентичан по законима струке, постављен у добро набијену земљану подлогу. Не мора свако да зна ни да се испод Студентског трга, чија је реконструкција најављена, налази археолошко налазиште у које ће узидати два спрата гаража, чиме ћемо се удаљити од могуће Унеско урбане заштите старог Београда, а „историја Сингидунума препустити забораву“, како истиче архитекта др Мирољуб Којовић. Ти подаци су битни само онима који познају историју и који држе до ње, до културе и традиције, али пукнути асфалт, фонтане које цуре на све стране и зграде које се тек граде а већ горе због лоших инсталација, нешто је што би морао да примети свако. Једноставно, лојалност и љубав према напредњачким градским неимарима никог неће сачувати од саплитања, упадања у рупе, клизања или пожара.

А највећи понос напредњака, певајућа фонтана недоступна грађанима да у њој не би „прали ноге“ (Вучићево стручно објашњење за пројекат) и трг са видиковцем ка том светлећем чуду, распадају се брже него што се топи сладолед. И то што нас градске власти теше да поправка „неће коштати грађане ништа“ јер иде на терет извођача, само је још један безобразлук – време грађана кошта а нико им не плаћа сате које су провели и које ће проводити у саобраћајној гужви на Славији.

„Разни су радови који се користе ради чистог маркетинга. Дуго ишчекивани радови на одржавању Бранковог моста започети су тек са почетком предизборне кампање. Жеља за убирањем политичких поена је толико јасна да је мост проглашен реконструисаним, иако стазом за пешаке на левој страни грађани не могу да пролазе већ пуних пет година. У оквиру предизборног раскопавања започети су и неки у потпуности непотребни радови. Тако је брзоплета реконструкција платоа испред Дома омладине довела и до повреде пролазника због непрописно заштићеног градилишта… Потпуни је аматеризам оних који су осмислили и спровели у дело ограду која грађанима брани приступ новоизграђеној и очигледно небезбедној трибини која на тај начин остаје неприступачна управо онима у чије име и за кога је грађена. Најопаснији су, наравно, они радови који ће оставити дуготрајне последице по живот града. То је пре свега Славија, која не само да није решила саобраћајне проблеме, већ их је умножила, а грађане оставила без два милиона евра утрошених у недодирљиву фонтану и ко зна колико новца буквално улупаног у ћелав и беживотан плато уроњен у облак смога“, каже за НИН Ксенија Радовановић из Иницијативе „Не давимо Београд“.

И поред тих евидентних промашаја принуђени смо да сваког дана слушамо како се „у Београду ради и гради“, што виде сви грађани осим досовске хунте. Пре четири године Вучић је радове описао како „промену идентитета града“, на шта је реаговао архитекта и председник Академије архитектуре Бојан Ковачевић речима: „Одакле њему право да некоме препушта да прави идентитет мог града“, а прошле године је радове описао једном речју – спрдња. На питање НИН-а шта мисли данас, да ли се „ради и гради“ и да ли стижемо до идентитета са којим ћемо живети, каже:

„Рекао бих, најпре, да актуелна власт у Београду жели да искаже некакву ’ефикасност’ већу него претходна што је имала. То, само по себи, не може бити спорно. Но, свима је јасно да то спроводе или покушавају да спроводе уз једну дерегулацију незапамћену у Београду. Након онога што сви виде на Славији у иоле озбиљној земљи пљуштале би смене у градској управи а не бисмо се бавили задивљеношћу трчањем Малог Синише. Замислимо када бисмо тражили, на пример, од хирурга да много брже оперишу јер би то тако неко волео. Ради се о једном олаком, непромишљеном и, што је најгоре, доследном раскућивању Београда. Стручно гледано, не политички, скоро све чега се дохвате ишодује траљавошћу решења. Градска меморија – кроз спомен-обележја, именовање улица, сама дизајнерска решења понуђена или жирирана – у тешком је нокдауну а она је, по дефиницији, дисциплина која мора бити третирана засновано, проверено, без срљања и хрљења. Па и сви неверници Београда се крсте над преапстрактношћу и семантичкој нефокусираности обележја Ђинђићу или пак буквалности места и изгледа Стефана Немање.“

Нажалост, сви смо свесни да нас је тај „нови идентитет“ града већ победио. Чак је и СРС уочи избора одвео своје присталице до биоскопа „Вождовац“, неупотребљиве зграде са полупаним прозорима, украшене плакатом са Вучићевим ликом, а Бојан Младеновић је рекао: „Пре четири године СНС је дала прегршт обећања, али је испунила само једно, да ће огледало власти бити биоскоп ’Вождовац’.“ Добро, биоскоп није радио ни пре напредњака, али је у време њих Београд остао без иједне специјализоване дечје библиотеке или самосталног дечјег одељења. Добили смо споменике и украсе, али историчарка уметности Ирина Суботић сматра да ту постоје питања која нису везана само за њену струку већ да би требало консултовати и неког ко се бави корупцијом. Објашњавајући „квалитет радова“ Горан Родић, потпредседник Грађевинске коморе Србије, каже за Данас: „Све ово се дешава зато што се код нас послови извођачима додељују на накарадан начин, раде фирме које нису регистроване за такав посао, ангажују кооперанте, питање је какав је квалитет материјала који користе, да ли имају све атесте.“

„Манир којим се ови послови извршавају јасно показује да циљ није квалитет и функционалност јер би тај циљ могао да буде испуњен искључиво кроз разговор са грађанима и стручном јавношћу. Погледајте само на који начин се изводи ’реконструкција’ парка на Ушћу. Иако је тренутно у току процедура израде плана детаљне регулације која, макар формално, даје могућност јавности да учествује у његовом обликовању, ми видимо да је парк раскопан, бетониран, измучен, уз фанфаре и велику медијску кампању. Игре се настављају, па док грађани ломе кости на градским улицама и шеталиштима, најављују се и гондоле, панорамски точкови, јарболи…“, каже Ксенија Радовановић.

А за то време на месту Сингидунума ничу кулисе Абу Дабија и трајно мењају идентитет града од стране оних, како каже архитекта Драгољуб Бакић, „који га недовољно воле, можда га чак и мрзе“. У свом тексту он се осврће на чињеницу да се градови који су позиционирани на реци управо из те тачке посматрају и да је Београд вековима формирао препознатљиви урбани профил „који креће од светлуцаве воде ушћа Саве у Дунав, па се преко Мештровића и Београдске тврђаве спушта на златни торањ Саборне цркве, па преко теразијског гребена клизи увис да би се завршио на врачарском платоу белим кубусом Цркве Светог Саве“. Ради се о делу Београда који је чуван да би на њему никле ниске зграде везане за културу (музеји, опера) окружене великим зеленим површинама. Тога више нема, и грађани и туристи (у име њих кажу да је све осмишљено) гледаће у бетонске блокове или „зазидани град“ како је то Бојан Ковачевић окарактерисао чим се макета појавила. На питање где смо сада, за НИН каже:

„Постоје жалосни начини да будете задовољни што су неки ваш термин или синтагма заживели међу грађанима. Моја прича о ’зазиданом граду’, од пре неколико година и ране фазе јавне побуне против безобразлука идеја и изгледа пројекта Београд на води, врти се стално, али укупни отпор није био учинковит. Пређите мостом Газела ових дана па ћете видети да бетонске етаже већ надвисују мост и то на невероватно малој удаљености. Поглед Београђана низ и уз падине Савског амфитеатра отет је грађанима и препродат купцима или закупцима нових градњи.“

Купци и закупци постали су приоритет и на осталим деловима града, а некако су им најомиљенији они локалитети који имају историјску вредност и који би требало да се развијају у корист културног развоја града. Локалитет у Рајићевој деценијама је чуван за нову зграду Музеја града Београда и требало је да се стилски уклопи уз Градску библиотеку, кућу са зеленим плочицама, али и Калемегдан који је у непосредној близини. Уместо тога, подигнуто је модернистичко и пренападно здање које је прогутало сву лепоту старог Београда, а у њу су смештени, наравно, хотел и шопинг центар. Ваљда са намером да туристи које очекујемо и привлачимо кинеским сијалицама уместо историјским наслеђем, конзумирају само смештај и бутике. И поред тога, Весић и градски архитекта Милутин Фолић тврде да праве хуманизован град по мери грађана који у њему живе.

На питање да ли је то тачно Ковачевић каже: „Насиље говорења неистина, свеједно да ли свесно или несвесно, толико је натопило наше друштво да више не знам одакле бисмо црпли било коју верзију оптимизма. Није тачно да ми немамо никакву стратегију у домену културе, него се спроводи она бескрупулозна коју је засновао Тасовац, само нико не сме да је запише и потпише јер би, у том случају, био јавно сажежен. Град није искључиво инвестиционо поље, ако му је то уопште нека превашодна атрибуција.“

Ипак, уобичајено је да о одлукама о развоју града, од Београда на води па до постављања јарбола на Ушћу, најпре чујемо од председника или градоначелника. Ксенија Радовановић сматра да се тиме шаље јасно упозорење и институцијама и грађанима да су само конзументи одлука које немају право да доводе у питање, и додаје: „Ова позиција се додатно учвршћује тиме да се и ка стручној јавности користе добро разрађене технике уцена и ситних поткусуривања. Институција конкурса је најјаснији пример ове димне завесе чија је сврха давање привида учешћа струке и сврсишодне конкуренције, али и легализација одлука које су претходно донете иза суштински затворених врата.“

И ако се неком чини да је све то превише нека помисли само на то шта нас чека ако та иста екипа почне да копа тунеле за метро испод целог града. То већ није рупа на којој се ломи нога, већ има тенденцију да прогута не само целог човека већ и зграде.

Сандра Петрушић

Извор: НИН број 3514, 02.05.2018.