Черечење историје и орање Београда

Пнеуматски чекић којим се разбија Београдска тврђава само је завршни чин напредњачке власти која је збиља прва у историји успела да произведе највећу девастацију једног града у мирнодопско време.

То што је Београдска тврђава на Калемегдану преживала османлијску инвазију, може се приписати само чињеници да Турци нису били заинтересовани као Горан Весић за стране туристе. Или јесу, али само за оне који више држе до културних вредности него до кафана, шопинг молова, шећерне вате, тобогана, кича и што да не – лажних Елвис Прислија који наплаћују улазнице за тобогане. А за такву циљну групу није битно да ли се „реконструкција“ Великог степеништа обавља пнеуматским чекићем и да ли се сече платан који је успешно преживео два рата и који је убијен да би се остварио један од Вучићевих снова да „гондола мора да се гради“. Никако канализација у Крњачи јер ко је још видео туристе који би да обиђу канализацију, а ваљда Београд постоји за њих а не за људе који у њему живе.

Чудно је само што у напредњачкој Србији не постоји идеја да би туриста, када уђе у панорамски точак (још једну „атракцију“ коју Вучић жељно ишчекује) можда волео да види и неку панораму. Рецимо град на две реке који се степенасто подиже (био је вековима такав док мајстори нису смислили чудовиште од Београда на води), примерак арт-деко стила оличен у згради „Икаруса“, археолошко налазиште Сингидунума испод Студентског трга, оригиналну верзију Скадарлије, заштићено подручје Кнез Михаилове уместо тржног центра у Рајићевој, а можда и понеко дрво. Ако баш све сруше шта ће показивати?

„Можда ћемо туристима бити интересантни ми који смо киднаповани заједно са Београдом и играмо ову игрицу тренирања кондиције прескакањем поломљених тротоара, тренирања стрпљења коришћењем јавног превоза, тренирања издржљивости дисањем отрова издувних гасова“, каже Ксенија Радовановић из Иницијативе „Не давимо Београд“.

А ако не будемо интересантни – ником ништа. Шљаштиће Београд по укусу напредњачког лидера, задовољног јер је збиља први у историји успео да произведе највећу девастацију једног града у мирнодопско време. Чак су и амерички мафијаши, када су одлучили да створе Лас Вегас, то учинили у пустињи а не прекопавањем далеко млађе и историјски мање богате престонице од Београда – Вашингтона.

А уз то новац ће се вртети по само њима логичној рачуници. Након баш исплативе јелке од 83.000 евра, након пет милиона евра за новогодишње украсе (додуше Град их је предвидео буџетом за разлику од аутобуса за које диже кредит) и након фијаска са највећим јарболом у Европи вредним 400 милиона динара, требало је смислити нову скупу атракцију. Када су израчунали да њихов јарбол неће победити богатије диктаторске режиме у трци „чији је већи“ посветили су се стенама у Кошутњаку. Узели су моторне тестере (у њиховим рукама оне су укључене у струју и збиља режу без адекватних дозвола, за разлику од оних које се употребљавају у перформансу и због којих се хапси) и узорали шуму коју је градска власт у априлу 2014. прогласила за природно добро и заштићено подручје због „због значајних просторних функција и биоеколошких вредности комплекса под шумском вегетацијом“. Републички завод за спорт и медицину спорта издвојио је око 140 милиона динара за подизање две вештачке стене, где им место није, намењене љубитељима екстремних спортова (онима којима шетња по узораном Београду није довољно екстремна). Према подацима до којих је дошао БИРН, ради се о 130 пута већој цени него што је реална: да су такву или сличну покушали да купе онлајн преко Алибабе, најскупља би коштала 200 долара по квадратном метру или 10.000 долара уколико се купује у пакету. А уз скупе стене иде и скупо дрвеће, наравно, опет само у Београду и опет у режији актуелне власти: јавно предузеће „Скијалишта Србије“ је наменило 25 милиона динара за 300 стабала, као надокнаду за 150 посечених у оквиру пројекта Београдска гондола, што значи да једна садница кошта око 80.000 динара.

Наравно да саднице које су активисти Не давимо Београд, заједно са грађанима у акцији „Они секу – ми садимо“ засадили у суботу 16. маја нису коштале толико. То је била цена само за оне које су радници Градског зеленила убрзано постављали недалеко одатле са циљем да засене грађански активизам. Јер, да је у питању само брига за грађане и зеленило, отишли би и до шуме на Петловом брду коју су такође похарали ради изградње обилазнице и надокнадили уништено. Уместо тога, у шуми познатој као Борићи више нема ни борића а ни обилазнице, јер према непотврђеним информацијама на том месту и не може да се гради – пре него што су прошле године исукали моторне тестере нису проверили да ли ту већ постоје инсталације због којих је градња неподесна.

С обзиром на то да је Београд недавно оцењен као један од најзагађенијих градова на свету, НИН је покушао да дође до одговора од Министарства за заштиту животне средине да ли је уопште консултовано пре него што је почела системско уништавање свог градског зеленила. Али одговора нема.

“Ништа чудно”, сматра еколог Владимир Радојичић и додаје: “Доступни подаци указују на алармантно стање квалитета ваздуха у Београду и целој Србији, које од надлежних институција захтева конкретне акције. Уместо њих ми имамо системску акцију уништавања и сече дрвећа које додатно погоршавају ситуацију. Последњи примери сече преко 150 стабала због изградње гондоле или сече стабала у Кошутњаку показују да је градским властима једино стало до узурпације јавних површина у корист приватних интереса, а не заштита животне средине и здравље грађана Београда. Београд нема одговорну власт као неки европски градови који системски приступају проблему загађења ваздуха и кроз пошумљавање решавају проблем загађења. Имамо пример Милана који планира да до 2030. засади три милиона стабала које ће значајно смањити ниво загађења угљен-моноксидом, значајно ће уклонити честице ПМ10 (са којима је и Београд суочен) и допринеће смањењу температуре у граду за 2 степена, чиме ће омогућити здравији живот својих грађана. У Београду имате значајне акције садње дрвећа од стране градских власти једино онда када због претходне сече дрвећа желе да умире незадовољне грађане. Чак и тада немате податке да оно што се најави у медијима, буде реализовано у пракси.”

Да је све што се ради само услужна делатност за инвеститоре и да постојећи закони нису битни, баш као ни потребе грађана, сматра и Ксенија Радовановић: “Планови за изградњу гондоле још један су очигледан пример тога у којој мери институције и надлежни органи понашају као сервис искључиво интереса инвеститора. Овај неодговорни и бахати однос према грађанима видљив је и у првом чину ове трагедије, чину масакра стабала који је изведен протекле недеље. Припрема изградње гондоле, која се рекламира као пројекат због које вреди дословно олупати бедеме Тврђаве, заувек ће блокирати визуре ка Калемегдану и статуи Победника и бетонирати и ово мало зелених површина Београда које су још увек преживеле, спроводи се без стварног легалног основа, на препад и без икаквог објашњења оних који комадују тестерама.”

Због грубог кршења закона приликом доношења урбанистичког плана којим је Скупштина града Београда одобрила изградњу гондоле Калемегдан – Ушће за НИН најављује да ће заједно са Јеленом Јеринић, професорком Универзитета Унион, поднети иницијативу за оцену уставности и у оквиру ње захтев да се хитно обустави извршење свх појединачних аката или радњи које могу бити предузете на основу плана детаљне регулације за гондолу. Јер, план детаљне регулације (донет је након расправе на којој је на критику Ксеније Радовановић тадашњи градски урбаниста Милутин Фолић узвратио реченицом: “Знам где ти раде родитељи”), на који се позива градска власт, стоји најниже на хијерархијској лествици урбанистичких планова. Њиме би требало да се детаљније разрађује оно што је прописано одредбама планова који стоје више на хијерархијској лествици (План генералне регулације и Генерални урбанистички план Београда), а не да буде у потпуној супротности, као у овом случају. Оба поменута плана забрањују изградњу гондоле на планираном потезу, а у Плану генералне регулације пише да је у оквиру Београдске тврђаве изричито забрањено постављати: далеководе, жичане сајле за алтернативни превоз и рекреацију.”

Али “гондола мора да се изгради” рекао је Вучић, и то је довољно да сви закони ове земље буду суспендовани. Нема везе што су скоро сви стручњаци упутили апел надлежним институцијама да хитним поступцима спрече даље кораке на изградњи гондоле и зауставе “даље неадекватне промене историјског језгра Београда, које представљају очевидна кршења међународних и европских стандарда, приниципа и вредности очувања наслеђа” које и Устав и Закон о заштити културних добара гарантују грађанима Србије. Уз напомену да: “Београдска тврђава, као кључна историјска и културна тачка за разумевање различитих цивилизација и развоја Београда, мора бити очувана у својој целости, укључујући и визуре на ово културно добро.”

Дакле, напредњачка власт би сада требало да схвати како је Београдска тврђава од непроцењивог значаја за очување историјских слојева, специфичности и идентитета Београда и Србије и да је битно и оно што ће остати после њих. И да одустане од посла у који се многи могу лепо уградити да би сачували неке зидине које су се нашле на почетној станици њихове гондоле вредне 15 милиона евра. А о колико уносном послу се ради , бар за неке, најбоље говори чињеница да ће гондола у Београду бити скупља од оне у Дубровнику за 8,5 милиона евра, иако дубровачка мора да савлада 12 пута већу висинску разлику.

Тешко да ће схватити без “мале помоћи пријатеља” из Републичког завода за заштиту споменика културе, а она по свему судећи неће стићи – руководство Завода је одлучило да остане немо на ово бесомучно орање једне од највећих кулурних баштина. И на молбу јавности и на молбу НИН-а да се огласи. Министарство културе је ипак одговорило НИН-у на питање има линамеру да се умеша због ненадокнадиве штете над културним наслеђем и одговорило – нисмо надлежни. Прецизније: нисмо надлежни за дозволе које се издају за радове који се обављају на напокретних културним добрима. А у подужем законском објашњењу је растумачено све сем моралне обавезе да реагују на упад у Калемегдан истом брзином којом су реаговали због упада на РТС.

Описујући стање у коме се тренутно налазимо архитекта Бојан Ковачевић каже: “Прилично давно је било када сма у своју архиву унео исечак из новина да је у Скупштини града Београда додељена награда за најбољег орача! Било је то социјалистички наивно, тада, па и помирујуће добронамерно. Знао сам да су, на пример, при древном упаду Асираца у Вавилон, обзиданом киломертима утврђења, неки људи обрађивали поља унутар града на супротној страни тог легендарног а стварног насеља. Али овај осећај данас у Београду да се град раскопава, черечи и преорава превазилази те историографске реминисценције. Те нам сејане приче о ‘скоро потпуно новом граду’ ‘другачијем граду’ и о ‘привлачностима за туристе’ исказују један пандемијски расап урбаног и рерурализацију Београда стеченог 1960-их, 1970-их и 1980-их. Колико год да је до сад темељно упропаштено, престанак тог урбицида мора се десити што пре, што пре.”

Или, поједностављено – сада је прави тренутак да грађани који све више живе као таоци актуелног режима забораве на флоскулу “са отмичарима се не преговара” и кажу: “Доста, спремни смо за преговоре.” Реците шта хоћете, само нам не черечите више историју и не орите град.

Сандра Петрушић

Извор: НИН број 3560 21.03.2019.