НИН: Цена дилетантизма

2018-10-09T19:52:11+00:0009. 10. 2018.|

Убрзана напредњачка изградња државе по сопственој мери, без адекватног уважавања стручне компетенције и знања, довела је до ерозије историје, географије, путева, животне средине… али и до бескрајног санирања хаварија и погибија на нашим градилиштима.

Прошле недеље је Фискални савет урадио свој посао и поводом сада већ изгласаних измена Закона о пензијском и инвалидском осигурању, обелоданио – ово не ваља. И не само да не ваља већ нас деградира „на ниво најнестабилнијих система у земљама Северне Африке и Блиског истока“. „Злу намеру“ стручњака овог независног државног органа (уколико се неко још увек сећа шта то значи), моментално је објаснио министар за рад и „мегатренд“ економиста Зоран Ђорђевић: „Требало би пажљивије да прочитате то и да схватите колико лажи је све ту речено и да у суштини ништа од онога што је Фискални савет рекао није тачно.“

Дакле, ту смо – изнад политичких изабраника нема стручњака, чак ни онда када је те стручњаке лично поставила власт. Дисонантни тон их претвара у лажовчине, а покорна скупштинска већина је ту да изгласа ко је збиља стручњак у овој земљи. Посебно када се гради „више него у доба Тита“, због чега постаје могуће да се мимо струке руше брда, измештају мостови по жељи шеика Мухамед Алабара и уништавају заштићени паркови природе или археолошка налазишта. Због тога више ником није чудно да се за потребе гараже на Студентском тргу преоре Сингидунум или да се на Копаонику, кроз Национални природни парк, провуче пет километара цевовода.

„Немојте, људи, ко бога вас молим“ недавно су у отвореном писму завапили геолошки стручњаци поводом трилера у наставцима око подизања потпорног зида и додали: „Заиста станите, не премештајте брда и планине у Грделичкој клисури у којој се од памтивека људи боре са бујицама и клизиштима. Градећи себи путеве и пруге, добро су познавали ћуди овог дела долине. У томе су им помогли стручњаци бројних наука, којима је Србија обиловала.“

И геолога, чији је удео у овом траљавом послу сведен на фарсу иако су у претходним деценијама озбиљно радили у разноврсним дисциплинама „примењене геологије“, од истраживања минералних сировина и подземних вода до тла за градњу објеката. На тај начин је истражен и пројекат за будући метро и катастар клизишта у подручју Београда у ком пише да постоји испод Теразија, на месту на ком је власт обећала тунел који ће спојити савску и дунавску падину. Па шта буде – ко у случају Грделице.

Један од потписника писма, дипл. инж. геологије Бранислав Божовић, за НИН каже да тај озбиљан приступ није био само слово закона него и цивилизацијско достигнуће у степену развоја једног уређеног друштва, и додаје: „Нажалост, последњих година свесно изостаје поштовање принципа редоследа у изради планске и пројектне документације у области геолошких истраживања (саговорници НИН-а упозоравају да је то случај и у урбанизму). Детаљна истраживања постају предмет тзв. компилације претходних података истраживања ширег простора, без обзира на то што закон прописује обавезу детаљних истраживања непосредне локације. Највећи број корисника геолошких података размишља у ’оквирима нужности и сналажења’ ко ће то најјефтиније урадити, укључујући овде и државне инвестиције. Од тога све почиње, прво од бахатог дилетантског мишљења да се све може решити модерном масовном техником и технологијом коју ја називам синдромом ’кинеске радње’ у којој се све може купити само је питање употребљивости и трајања. У случају геолошких услова тла овакав приступ тешко пролази и много кошта, а тако настају и две драматичне крајности у планирању: одсуство или потцењивање принципа економичности и одсуство принципа сигурности и безбедности, посебно на објектима од јавног значаја. О квалитету радова не вреди причати. Притом је трагично да се све то догађа на капиталним инвестиционим пројектима у државном власништву. У одсуству добре струке и морала, стигле су ’шуме’ шипова и анкера, небројени кубици бетона, небројени кубици шљунка извађеног из наших река и бескрајна санирања хаварија и погибија на нашим градилиштима.“

И шта се догодило након писма стручњака и указивања да се географија не може тек тако мењати? Вучић је ишетао на спорну деоницу, похвалио самог себе јер ће бити први који ће на том терену завршити посао, погледао штету и изјавио: „Прво себи пуцамо у обе ноге, па се после сетимо да морамо да радимо.“ И уместо да позове геологе, позвао је стручњака у себи и поново нам запуцао у ноге уз узвик: „Брдо
мора да се руши!“

На сличан начин могли бисмо да очекујемо и да изађе у београдски блок 42, погледа неадекватну замену за аутобуску станцу (неплански исељену због мистериозних послова са Емиратима) и узвикне: „Људи морају да се селе у неки други град.“ Био би то сасвим очекиван одговор на апел стручњака запослених у управи предузећа БАС да до изградње пуног капацитета нове станице, стара остане у функцији јер тренутно БАС отпрема преко 22.000 путника дневно у 1.800 аутобуса, што износи око осам милиона путника годишње. И да ради 365 дана у години и 24 сата дневно, „што се не може реализовати привременим и исхитреним решењима и у импровизованим условима“.

Како не може? Може, само када би било мање грађана или када би заћутали и покорно користили благодети које им је напредњачка власт понудила: железничку станицу на Прокопу до које са коферима у руци могу да клатарају пола дана, нови трамвајски мост који не иде нигде али обезбеђује тишину становницима Београда на води, нелегални објекат на Панчићевом врху који у Парку природе поседује септичку јаму од 100 квадрата, 1.030 метара пута које је Вучић уприличио до куће Слободана Петрића, његовог обожаватеља из околине Љига.

„Све досадашње одлуке у Србији и Београду о градњи нове и реконструкцији постојеће саобраћајне инфраструктуре не садрже иоле озбиљнију саобраћајну анализу, која свуда у свету претходи доношењу крупних инвестиционих одлука. Они не узимају у обзир ни основну ствар – у саобраћају имате мреже и када урадите било коју интервенцију, људи на њу реагују. Она мења слику саобраћајног оптерећења и од тога зависи време путовања, емисија издувних гасова, број саобраћајних незгода… Ником у свету не пада на памет да постави мост или метро тамо где власти то одговара. Рецимо, када је у питању градња аутопута Ниш-Приштина волео бих да јавно затражим од ресорне министарке Зоране Михајловић саобраћајну анализу која је претходила овој одлуци. Каква је изворно-циљна матрица кретања у случају овог ауто-пута, колики је просечан дневни интензитет саобраћајног тока и каква је интерна стопа рентабилитета будуће саобраћајнице? Грађани Србије од чијег новца би требало да се гради овај ауто-пут имају право на поштен одговор од своје службенице-министарке коју такође плаћају“, каже академик и саобраћајни инжењер Душан Теодоровић и додаје: „Не можете да оперишете на мозгу а да немате крвну слику пацијента, а они управо то раде. Отворе лобању, па шта буде.“

Тешко да би се уопште могла пронаћи области у којој струка није исказала незадовољство због чињенице да је извршна власт незаинтересована за њено мишљење. С тим што се разлози те незаинтересованости разликују од области до области. У друштвеним наукама (правосуђе, медији, образовање) мишљење струке се одбацију због апсолутне контроле власти над свим сегментима живота, док је у техничким наукама (грађевина, саобраћај, архитектура) додатни мотив и финансијски интерес.

„Инвеститори су заузели наша места и њима се додељују епитети пријатеља, а глас стручне јавност и грађана проглашава се за непријатељски. Сасвим је јасно да велику улогу у затварању простора за дијалог имају институције које су одбациле одговорност за заштиту јавног интереса и преузеле искључиву улогу алата за легализацију идеја насталих у спрези ’инвеститора’ и држалаца власти. Уз то је јавност суштински изостављена из доношења одлука о великим, стратешким пројектима, као нпр. оним који ће додати отров у већ веома загађен ваздух и поклонити ’приватном партнеру’ зараду од рециклаже отпада, какав је пројекат изградње спалионице отпада у Винчи, или пројекат Београд на води којим је 100 хектара обале главног града отето од грађана или претварање Макишког поља из заштићене зоне водоизворишта у квадрате који ће примити 30.000 становника. Најскорији пример ширења пешачке зоне у центру Београда, која је започета без консултација са станарима, без обавештења, па чак и без дозволе надлежних институција, доказује да власт не преза да и наизглед позитивне идеје претвори у терен за демонстрирање сопствене бахатости“, каже Ксенија Радовановић из Иницијативе Не давимо Београд.

Колико је озбиљан проблем уништења јединог природног изворишта подземних вода (Макишко поље) упозорава и Божовић јер његовим нестанком и изградњом пословних и стембених блокова (ТЕСЛА града), предстоји и промена климе у Новом Београду и Савском амфитеатру, а престаће и процес природног проветравања долинама Топчидерске, Железничке и Остружничке реке. А шта нам доноси спалионица у Винчи објашњава еколог Владимир Радојичић, који указује да је то „пластични пример“ на који ова држава решава бројне проблеме из екологије у коју би, да бисмо достигли стандарде ЕУ, морали да уложимо 10 милијарди евра.

„Матрица деловања ове власти у погледу решавања еколошких проблема је да њихова предложена решења увек раде у корист приватних инвеститора, да само продубе постојеће проблеме занемарујући мишљење струке и да иду подруку са даљим задирањем у џепове грађана и трошењем јавног новца у корист приватних инвеститора. Уговором о ’решењу’ проблема депонија у Винчи Синиша Мали и Горан Весић задужили су грађане Београда минимум 38 милиона евра годишње, односно најмање милијарду и 150 милиона евра у наредних 30 година. Уместо да Београд уложи значајно мања средства у развој рециклаже отпада и запошљавање више стотина најсиромашнијих грађана, градске власти су изабрали да вредан ресурс као што је отпад спале и да додатно загаде ваздух у Београду. Планирана изградња спалионице у супротности је са стратешким документима за управљање отпадом и њеном изградњом доводи у питање заштиту здравља грађана и животне средине. У њој ће бити спаљен отпад без претходне селекције, што значи да ће се спаљивати боје, батерије, ПВЦ и други материјали, који ће утицати на концентрацију загађивача у ваздуху. Њеном изградњом се угрожава могућност да Београд и Србија постигну циљеве из Оквирне ЕУ директиве о отпаду који се односе на остварени проценат рециклирања комуналног отпада (50 одсто до 2020. и 65 до 2031), што значи да ће бити суочена са плаћањем пенала и казни ЕУ“, каже Радојчић и додаје да је слична ситуација и у погледу изградње мини-хидроцентрала, које под фирмом обновљивих извора енергије уништавају биљни и животињски свет у заштићеним подручјима док је њихов могући удео у укупној производњи електричне енергије занемарив – око један одсто.

Власт је мегаломански, како све ради, предвидела изградњу 800 мини-хидроцентрала у Србији, не обазирући се на чињеницу да је целокупна струка скочила поводом радова на Старој планини, а да су забринутост за очување природних ресурса изразили директор Института за биолошка истраживања и декани Шумарског, Географског, Биолошког и Рударско-геолошког факултета. Ни они, баш као ни све остале струке које указују на погибељне потезе власти, „нису изашли на изборе и победили“, што је по мишљењу напредњака много важније од струке.

Сандра Петрушић

Извор: НИН број 3536, 04.10.2018.