НИН: Бетонирај јаче, сеци више 

Београдска влада је са великим задовољством узела новац од немачке организације за међународну сарадњу ГИЗ и у знак захвалности јој посветила за наше услове научнофантастични документ Акциони план за адаптацију на климатске промене са проценом рањивости. Уз то је себи омогућила и неколико тренутака светске славе, тврдећи пред камерама да већ четири године „реализују пројекат пошумљавања Београда“ (министар екологије Горан Триван) у сарадњи са ГИЗ-ом и да је то „показна вежба како то мора заједно да се ради у читавом региону“, да би се смањиле климатске промене.

Горан Весић је нашао простор и да истакне омиљену напредњачку флоскулу „ми смо први у историји“. Конкретно: „Београд је први град у региону који има овај акциони план, на шта смо веома поносни. План ће имати смисао само ако буде спроведен у дело, а не ако остане слово на папиру“.

Добро, узели су новац, одрадили су шта су морали, похвалили сами себе и могли су да наставе да раде то што раде – да бесомучно секу дрвеће и да зелене површине претварају у грађевинско земљиште и да се у будуће инвестиције још бесомучније уграђују. Само у току ове године су на Кошутњаку, без дозволе, због вештачке алпинистичке стене исекли 19 стабала, онда су томе додали и нову сечу због спортске хале, па се број жртвованих стабала попео на 63, док су због жичаре на Калемегдану, такође без адекватне дозволе, уништили 150 стабала. Уз те велике планске радове су се занели и у неке мање (девастирање паркова) и уништавање дрвореда дуж улица које се реконструишу.

„Озелењавање града се не реализује, претходних година смо добили само додатну квадратуру бетона. Свака реконструкција је показала да је заступљеност зеленила сведена на најмању могућу меру или да се оно немилице уништава. Пример је Трг републике, тако да најављене реконструкције Трга Николе Пашића и Савског трга нимало не уливају поверење. Поред урбанизације парка Ушће, предвиђена је и изградња Ски-центра на Авали, што је још један доказ немара према природи која нам је преко потребна да бисмо се изборили са климатском кризом, све тежом из године у годину. Од кључног је значаја за микроклиму градског језгра да има што више зеленила, због чега смо позвали ЈКП Зеленило Београд и Градски секретаријат за инспекцијске послове да се постојећи дрворед, у току раскопавања и реконструкције четири булевара, заштити и сачува. Указали смо им и на добре примере праксе у другим земљама, али смо остали без одговора и без помака на градилиштима“, каже Јасмина Шуша из Иницијативе Не да(ви)мо Београд.

Па, не би се могло рећи да одговора нема. Видљив је голим оком – дрвеће не само да није заштићено, него су радови ушли у његово корење и отпочели процес уништења уместо сече. Дакле, заборавили су и на помпезно најављен Акциони план и на Весићево бусање у груди да он „неће бити слово на папиру“ и наставили да бахато разграђују оно што је деценијама, па и вековима, неговано. И све би то могло да прође (ако ГИЗ нема замерки што је бацио паре, због чега би се напредњачки градитељи узбуђивали), да се не ради о документу који је Београд усвојио као обавезујући у октобру 2015. и који је објављен у Службеном гласнику.

А у том документу су ти исти „ауторитети“ који тренутно узурпирају све институције у земљи да би прибавили дозволе за недозвољиво, упозорили јавност о катастрофалним последицама које очекују Београд уколико се не предузме низ мера, које су (о туђем трошку) прецизно утврдили. Уз констатацију да је Београд град који је у периоду од 1949. до 2009. забележио највећи пораст температуре и уз прорачун да су у њему последњих 20 година све чешћи топлотни таласи, дато је и појашњење: „Екстремни временски догађаји често су у прошлости погађали територију Београда и изазивали озбиљне, а понекад и катастрофалне последице. Топлотни таласи током лета озбиљно су утицали на целокупну административну територију Београда. Најжешће су погађали густо насељене урбане структуре (урбано језгро Београда) због недостатка вегетације, због великог процента површина покривених асфалтом и бетоном, као и због ограниченог ваздушног кретања. Највише су биле погођене централне општине Стари град, Савски венац и Врачар, као и густо насељени делови Новог Београда, Земуна, Вождовца и Чукарице“.

А да би се помогло тим „кризним тачкама“ првобитни план није био – бетонирај још јаче и сеци још више, већ је деловао и веома сувисло. Образована је Радна група која је одредила степен приоритета и рок у коме се обећано мора испунити.

Као мера са којом се мора започети одмах и од које се не сме одустајати (неопходно је да се спроводи стално и у континуитету), планирана је изградња равних кровова који би омогућили да буду делимично или у потпуности прекривени вегетацијом. На свим местима где је то могуће предвиђени су интензивни зелени кровови који се формирају у слоју дубине преко 60 центиметара и који подразумевају жбунасту и дрвенасту вегетацију, док је на мање погодним крововима предвиђено да се обезбеди плића вегетација – трава, седуми или маховина. Такође је планирано да се што пре озелене зидови садњом биљака које расту на фасади. А као мере високог приоритета, за које је предвиђен средњорочни план (до пет година) наведено је: унапређење зелених површина и њихово међусобно повезивање, стварање нових зелених урбаних простора, постављање зелених површина уз све објекте јавне намене попут школа, вртића и болница, рехабилитовање постојећих, али и стварање нових паркова, постављање дрвореда дуж улица уз њихову ивицу и/или средњу разделну траку…

С обзиром на то да је одлука донета пре четири године, а да је рок за спровођење „одмах“, било би логично да у Београду више не постоји ниједна зграда без кровног или вертикалног зеленила, а нисмо успели да је видимо на једној грађевини, па чак ни на његовом височанству – солитерчинама у Београду на води. Становнике београдског емирата ће ваљда расхлађивати река, а то што је њиховом изградњом прекршен још један план (да се обезбеди циркулација свежег ваздуха ка центру Београда), нема везе. То је ионако круг двојке у ком живи СНС-у нелојална „лажна“ елита.

А када је средњорочни план у питању – е, од тога збиља нема ништа. Грађани већ две године спавају у шумама и парковима да би их заштитили од уништења, али им то баш и не успева због невероватне упорности градских власти да забетонира и последњу травку. И тек им неће успети.

Нови образац за уништење недавно смо имали прилику да видимо на примеру парка у Ваљевској улици, који грађани телима већ више од месец дана чувају дан-ноћ, док нас режимски медији упозоравају да им то неће проћи јер је парк „приватно власништво“.

„Ради се о једном веома опасном упозоравајућем примеру у ком је за две недеље јавни парк постао градско грађевинско земљиште. А систем који је постављен је такав да се може догодити да ускоро Београд изгуби све паркове, све јавне зелене површине и међублоковско зеленило. Држава је донела одлуку о реституцији, чак и на оним површинама о којима се стара ЈКП Градско зеленило. Град Београд се сагласио са тим да се врате и све јавне зелене површине, а општине немају ништа против да се оне користе као грађевинско земљиште. Притом за све што је у Београду зелено постоји неки предратни власник“, каже Дејан Јовановић, независни одборник општине Раковица и један од активиста за очување Кошутњака.

Имајући у виду све препреке на које бивши власници наилазе у покушају да врате имовину, сасвим је очекивано да ће пристати на враћање уз услов да је истог тренутка за неку своту уступе подобном инвеститору, баш као што је очекивано и од актуелне власти да ту врсту аранжмана прави. Зар оно што се дешава у Кошутњаку није довољан доказ за то?

Према плану генералне регулације из 2014, на Кошутњаку је предвиђен Завод за спорт у зони Б, на површини од 13.000 квадрата и уз сечу само 10 стабала. Уз то је забрањено да се и у зону Б и Ц уђе тешком механизацијом, што је прекршено првог дана. Накнадно је Комисија за планове Града Београда, на чијем челу је градски урбаниста, донела измењени пројекат на основу кога су добили 16.000 квадрата, а додатна сеча стабала је подведена под „санитарну сечу“ .

„Иза сече дрвећа стоји актуелни градски урбаниста Марко Стојчић, функционер владајуће странке. Носилац пројекта изградње дворане је фирма у његовом власништву, што показује одсуство одговорности према граду у којем обавља тако важну функцију. Када се сагледају процеси који доводе до радова, резултати тендера и ситуација на терену, очигледно је да су у питању и незнање и небрига, али у првом реду сурова корист, лична и партијска, коју СНС хоће да извуче уништавајући природу у граду и нарушавајући ионако лош квалитет животне средине. Обећања да ће се за једно посечено стабло посадити два нова, говори колико власт потцењује грађане: дрво које је старо 20, 30 или више година производи много више кисеоника од две тек засађене саднице, а и није исто ако се дрво посече у Кошутњаку, а ново засади у Борчи“, каже Јасмина Суша.

Дакле, градски урбаниста је тај који процењује колики ће део Кошутњака узети грађанима да би га претворио у градилиште, на ком ће носилац израде плана бити његова приватна фирма Архитектон. И то за Весића није сукоб интереса (вероватно ни за Агенцију за борбу против корупције, на чијем је челу такође кадар СНС-а) јер, како лаконски објашњава, није био градски урбаниста када је победио на конкурсу. Није, али је био председник Комисије за планове и потпредседник Савета за урбанизам Скупштине Београда, што су и те како важне функције са којих не би смео себи да уговара тезгу за град.

Али, да би нас сасвим уверио да јесте у сукобу интереса и да попут сваког напредњака може да ради шта хоће, Стојчић је и са нове функције себи прибавио још једну тезгу у Кошутњаку. Завод за спорт и медицину спорта Републике Србије ангажовао је фирму Архитектон за консултантске услуге у вредности већој од 1.104.000 динара. Одлука о додели уговора је донета 18. јуна 2019, а Марко Стојчић је на функцији градског урбанисте од 4. марта 2019. године. И сада ће као приватник, а не као градски урбаниста, за хонорар, да саветује како да се додатно унизи Акциони план за адаптацију на климатске промене, како да се спроводи „капитални пројекат“ који подразумева изградњу хале, сечу све до трим стазе, проширење хотела, изградњу бунгалова и олимпијског базена, атријум, улицу, паркинг места…

„Тек ће да секу, ово је само петина оног што намеравају да исеку – ићи ће до најлепшег дела Кошутњака са пропланцима, који је до сада служио за породичну релаксацију. Тражио сам транскрипт са седнице Владе на којој је донета одлука да се тај део Кошутњака избетонира, јер ме веома интересује како је реаговао министар Триван на предлог Зоране Михајловић и једног уског круга људи да се Кошутњак посече. Такође, имамо намеру да тражимо од свих чланова Владе да повуку своју одлуку. У контакту смо са грађанима, већ два месеца држимо штандове и нисмо наишли ни на једног грађанина који је сагласан са тим да се ту бетонира, укључујући чак и спортисте тих дисциплина за које се хала наводно прави. Хала може да буде и у Ковилову, а ту желе да тренирају на отвореном. И то нема везе са страначком припадношћу“, каже Јовановић.

И вероватно нема када су у питању гласачи СНС-а. И они би да дишу, а тешко да им због политичког опредељења прија да се пеку на 50 степени. Али они се не уграђују у послове и не доносе одлуке мимо оне – гласам за СНС. Довољно да се сви печемо и довољно да министар Триван још једном, као у случају гондоле, покорно повије главу и остане нем, иако је управо он издавач Акционог плана за адаптацију на климатске промене. Можда њему није врућина, а можда му је фотеља потребнија него што је његовој или туђој деци потребна пријатнија клима.

Сандра Петрушић

Извор: НИН