Beograd. Nepravda. Ubistva. Zataškavanja. Bratije. Dovoljno za konačno rešenje asocijacije, koja glasi protesti. I po ne znam koji put narod traži pravdu, jednakost, poverenje u sistem koji flertuje kao kurva i vara kao dobar kockar, sa duplim špilom. Samo ovaj put je jedan mladi život bio na stolu, a jedna bitanga skrivana i čuvana ispod stola.
Na Karaburmi, u kraju u kom sam odrasla, na jednom pešačkom prelazu pregažen je devetogodišnji fudbaler, dečak sa snovima i željama, idejama i nadama. A ubica je pušten da se brani sa slobode! Kakvu smo to vlast birali, da slobodu pruža onima koji oduzimaju živote drugima? Kako smo uspeli da od Srbije napravimo kiklopa koji i na to jedno oko koje ima, žmuri? Koliko smo ljudski pismeni kada svake izborne godine zaokružujemo pogrešna imena? Sve su to pitanja za nas, a pogotovo one koji su u vreme protesne šetnje za malog zvezdaša sedeli po parkovima i gledali i one koji su sa svojih terasa snimali… Realnost koju su oni kreirali i epilog vladavine koju su oni ovlastili.
Dosta o njima, ali nije dosta sa onima koje su izabrali. Sa njima tek počinjemo, na ulici, na trgu, parkiću… Ispred velikih nedostižnih vrata nesalomivih. Svaki dan, 365 dana, 24 sata dnevno. Moja zemlja je simbol za posledice loših odluka. I šta nam vlast radi? Pravosudni sistem puni stolicama na kojima sede ljudi koji nemaju obraza, empatije, odgovornosti, pravičnosti, jer to su njihove tetke, braća, stričevi i to je dovoljno za srpsku pravdu: da se oni zbrinu i da se pljune na simbol pravde u kojem povez na očima predstavlja nezavisnost sudstva.
To se desilo i na Karaburmi, sudija je oslobodila ubicu. Zvuči jezivo, ali naše istine su takve, jer su nam takvi izbori. Redovni posao, doduše neplaćen, svakog našeg savesnog i odgovornog građanina i građanke je da upire prstom i poziva na odgovornost, mada plaćamo porez na taj nametnuti posao, jer živimo u strahu da će nas zbog toga zarvoriti, ućutkati, isterati iz kuća ili ćemo ostati bez posla.
I stalno se mi neki tamo iz opozicije koja ne postoji žalimo… A ima i onih drugih kojima nije jasno zašto, kad mali Alek gradi puteve i fabrike, seče drveće i sve ulepšava betonom dok svojim snažnim, nikad dokazanim košarkaškim rukama, brani u svom rimejku Kosovskog boja, Kosovo kojeg davno nema.
Kakav smo to naučnofantastični scenario režirali kada nam deca ginu, dok nam pravda okreće leđa, jer ima preča posla, da štiti pink sina, da brani šefa od vukova, da ćuti pred krvavim tragovima onih koji mirno spavaju na tasu vage koju su kupili za ogromne pare. Nema opravdanja za zemlju u kojoj se budimo, ako uopšte i smemo da zaspimo. Nikad veseliji narod, kažu stranci, a ja kažem nikad ni jedan narod ne pali toliko često sveće za izgubljenima i nestalima, kao moj.
Volimo valjda bele laži, a šef ima licencu na njih, pa tako živimo dan za danom pred kockastim ekranom, dok se ne naredi drugi geometrijiski oblik – ma gledaćemo i u heksagon, dokle god on priča da će biti bolje svima nama i da ne brinemo za njegovo zdravlje, jer on pije i rakiju i lekove dok hoda po tajnim odajama i podrumima Pariza, to samo posebni mogu, a on je taj…
Pročitaj i ovo:
Đorđević: Da li će izmene Zakona o oglašavanju obuzdati kladionice
Da li je to što su kladionice postale deo panorame svakog grada u Srbiji, dokaz ekonomske stabilnosti, kao što smo čuli od ministra trgovine ili totalnog posrnuća?
Zdravko Janković, lični stav: Reagovanje na kolumnu Marka Vidojkovića
U kolumni Marka Vidojkovića u dnevnom listu Danas, objavljenoj 30. oktobra, naš proslavljeni pisac britkog pera se pozabavio odbranom Hotela Jugoslavije koji je ovih meseci pod napadom investitorske pohlepe. Način koji se time pozabavio, a bazirano na porukama iz svog spam foldera, jeste razlog moje reakcije.
Srbija na digitalnom tržištu EU: Između regulatornih izazova i mogućnosti
Okrugli sto pod nazivom „Ka jedinstvenom digitalnom tržištu Evropske unije: Srbija između regulatornih izazova i mogućnosti“ održan je danas u Narodnoj skupštini, u organizciji Poslaničke grupe Zeleno levi front - Ne davimo Beograd i SHARE Fondacije.