Lični stav Marine Gilezan: Nemar vlasti prema kulturnom nasleđu Palilule

Palilula je već duže vremena teritorijalno najveća beogradska opština i druga po broju stanovnika. Nekada selo, odmah pored zidina grada, taj prostor se poslednjih decenija postepeno širio i naseljavao.

Posle Drugog svetskog rata, naselje je doživelo neku vrstu ekspanzije. Nicale su zgrade, škole, vrtići i svi drugi propratni objekti. Međutim, Palilula (od 1957. zvanično gradska opština) sa desetak osnovnih škola i brojnim vrtićima, imala je svega par ustanova kulture. Neke od njih i dalje postoje i rade manje-više uspešno, dok su ostale prepuštene nebrizi od strane opštinskih i gradskih vlasti, te su osuđene na zaborav. Počećemo od bioskopa.

U grupu „bioskopa kojih više nema“, svakako spadaju „Drina“ (u Bulevaru despota Stefana) i „Slavica“ koja se nalazi na Karaburmi (u Ulici Marijane Gregoran). To su jedina dva bioskopa na Paliluli. Mnoge generacije pamtiće ih po punim salama u kojima su odgledali svoj prvi film, i mesta gde su se rodile neke simpatije i ljubavi. Sve se to odigravalo između ovih zidova. Nažalost, tih dvorana više nema.

„Drina“ je promenila i vlasnika i namenu. Objekat je trajno izgubljen ne samo kao bioskop, već i kao prostor namenjen drugim kulturnim dešavanjima. Bio je to mali bioskop u koji se odlazilo ne samo da bi se odgledao novi filmski hit, već da bi se gledao film sa prijateljima i porodicom. Na kraju, pretvoren je u nešto potpuno suprotno od onoga zbog čega je i izgrađen. Do nedavno je tu bio bazar nakon toga i kockarnica.

Bioskop „Slavica“ nalazi se u centru Karaburme, neposredno pored dve osnovne škole i vrtića. Ispred objekta nalazi se mala fontana, podignuta u čast grčko-srpskog prijateljstva, čija je lepota pala u senku zapuštenog i ruiniranog bioskopskog zdanja. I ovaj bioskop je, naravno, promenio vlasničku strukturu, ali nije dobio prenamenu. Već više od decenije, zgrada je napuštena i prepuštena propadanju. Poruke svakakvog sadržaja ispisane su na fasadi, a svuda oko objekta je razbacano smeće – slika stanja kulture na našoj gradskoj opštini.

Početkom dvehiljaditih postojao je pokušaj oživljavanja objekta. Bioskopska sala je bila u pristojnom stanju, filmovi su se, kraće vreme, puštali redovno. Odaziv stanovnika je bio odličan, da bi potom sve nestalo, kao što se iznenada i pojavilo.

Jedini bioskop na Karaburmi danas je „Cineplex“ koji se nalazi u okviru TC „Big fashion“. Oživljavanje „Slavice“ trebalo bi ide u pravcu formiranja manjeg centra za kulturu, gde bi se održavale radionice, izložbe i puštale filmske projekcije. Mogla bi da se organizuje i mala scena za izvođenje predstava. Fokus bi trebalo da bude na autorskim i društveno angažovanim filmovima koji se ne mogu naći u velikim bioskopskim salama na čijim su repertoarima uglavnom holivudski bloksbasteri.

Na Paliluli se nalaze i dva objekta od izuzetne kulturne i istorijske važnosti kako za grad, tako i za celu državu. Jedan je Stara mehana, a drugi je „Memorijalni muzej Nadežde i Rastka Petrovića“, oba pod zaštitom Grada kao spomenici kulture.

Stara mehana je zdanje koje je po mnogo čemu zanimljivo i nalazi se u Velikom Selu. Sagrađena je početkom 19. veka, u vremenu kada je postojala jaka i intenzivna trgovačka veza sa Austrijom zbog čega je mehana postala mesto u kojem su se sastajali, družili, poslovali brojni trgovci i putnici. Ono što ovu kuću izdvaja i čini posebnom je njena neobična arhitektura koja je nastala spajanjem dva potpuno različita arhitektonska stila, panonskog, vojvođanskog i tradicionalnog, starog moravskog. Ovakav spoj pokazao se kao odlično rešenje, te je postao dominantni stil seoske kuće u Srbiji u drugoj polovini 19. veka.

Stara mehana, kuća od oko dvesta leta, iako je od 2001. godine dobila status spomenika kulture, na ivici je da potpuno nestane. Krova skoro da nema, pitanje je kad će se i zidovi, išarani natpisima i grafitima, srušiti. Golim okom se može videti unutrašnjost stare kafane, ali unutra nema ničega. Dok je još postojala kakva-takva krovna konstrukcija, ptice su tu svijale svoja gnezda. Sad je i njih sve manje.

Bivši zamenik gradonačelnika, Goran Vesić, je 2021. obišao Staru mehanu i tom prilikom javno obećao da će grad obnoviti ovaj spomenik kulture. Ne treba posebno isticati da je ovo još jedno neispunjeno obećanje naprednjačke gradske vlasti.

U jednom od najlepših delova grada, Profesorskoj koloniji, nalazi se kuća porodice Petrović, porodice za koju se kaže da je Srbiji dala najviše umetnika. Najstarija od devetoro dece, bila je Nadežda Petrović, poznata slikarka, humanitarka, jedna od osnivačica „Kola srpskih sestara“, ratnaa fotografkinja. Najmlađi Rastko je bio pisac, pesnik, putopisac, slikar, diplomata i likovni kritičar. Godine 1974. njihova sestra, takođe slikarka, Ljubica Luković, po želji svog brata, poklonila je zgradu i sve u njoj (slike, fotografije, gramofonske ploče, rukopise, pisma…) Narodnom muzeju u Beogradu. Sva ta materijalna i nematerijalna dobra imaju izuzetnu vrednost. Sedamdeset četiri istorijska i umetnička eksponata i dalje se nalaze u Narodnom muzeju. Međutim, sama kuća koja je, napominjemo, pod zaštitom grada, je u katastrofalnom stanju. Kada je, još, 70-ih godina stavljena pod zaštitu, bila je u lošem stanju. Od tada, pa do današnjih dana, ništa nije urađeno da se zgrada očuva.

Ispred nekada lepe, a sada potpuno ruinirane kuće, dvoje velikana srpske kulture i umetnosti, stoji jedva vidljiva ploča na kojoj piše „Memorijalni muzej Nadežde i Rastka Petrovića“. Ove godine, 11. oktobra, obeležiće se sto pedeset godina od rođenja neustrašive Nadežde Petrović, jedne od najslobodoumnijih žena u patrijarhalnoj Srbiji s početka 20. veka.

Krajnje je vreme da gradske vlasti obrate pažnju na kulturno nasleđe Beograda i Palilule. Nije sve u novim kvardatima i pranju para – kultura je tu da obogaćuje naš duh i čini naš život smislenijim.

Autorka teksta: Marina Gilezan