Не гледајте са стране

2018-12-09T22:43:16+00:0009. 12. 2018.|

О проблемима људи којима је дијагностикован терминални стадијум канцера, о мукама у којима умиру, о патњи породице која их гледа како се боре без одговарајуће професионалне неге и бриге не говори се често у јавности.

Они који су то прошли желе да забораве и да се својих вољених сећају у неком другом светлу, а они које то можда чека нису свесни да су, уколико дијагноза подразумева терминални статус, препуштени сами себи јер им држава и здравствени систем ускраћују неопходну негу.

Издавачки подухват издавачке куће „Kонтраст издаваштво“ у виду зборника „Достојно јест“ који је ових дана изашао из штампе посвећен је овој теми, а онај његов хуманитарни део, који се иза ове идеје крије и који надилази литерарни, посвећен је конкретној финансијској помоћи организацији која се са овим проблемом бори. Наиме, сав приход од продаје књиге намењен је организацији BELhospice која се бави негом и збрињавањем терминално болесних онколошких пацијената које наша држава препушта да умру у најтежим мукама.

У личној причи, приређивач овог издања, Владимир Манигода говори о свом искуству губитка највољеније особе и охрабрује све оне који су прошли слично да о томе говоре и помогну да се људима у најтежим тренуцима не окрену леђа.

„У глуво доба, сада већ давне ноћи разговарао сам са доктором испред своје куће након краћег прегледа:

– Вама је јасно да ми не можемо много да учинимо – обратио ми се доктор Хитне помоћи.

– Наравно, све је јасно али можете барем да јој урадите сукцију плућа. Чујете да једва дише и видите ово црнило које јој иде на уста.

– Да, крв. Нажалост немам потребну опрему.

– Хајде онда да је одведемо у Ургентни центар.

– Неће је примити.

Сада већ постајем бесан и почињем лагано да повишавам глас.

– Човече да ли је теби јасно да она није попила морфијум већ 24 часа јер не може да гута?

– Даћу јој ињекцију против болова.

– Али то није довољно, ти боље од мене знаш колики су ово болови. Дај јој барем дуплу дозу.

– Жао ми је али не могу, то би могло да је убије.

– Добро, хајде ти лепо напуни тај шприц и иди својим послом.

– Жао ми је, не могу то да учиним.

– А шта можеш, да је оставиш овде да се удави у сопственој крви? – потпуно избезумљен урлао сам на доктора Хитне помоћи.

Тако је и било. Дословно се удавила у сопственој крви уз инфаркт плућа изазван терминалном фазом канцера, на крају, целог дигестивног тракта.

То свакако није ништа ново. Људи умиру од канцера у Београду на сваких сат времена. Много страшнија јесте чињеница да у тренуцима када им је лекарска нега најпотребнија, у нашем систему здравства, она изостаје. Три сата пред њену смрт сам чуо за организацију BELhospice али је за њу већ било касно да се било шта учини и она се угасила на најужаснији начин. Тада сам рекао себи да ћу једнога дана, када будем у могућности, учинити све да за ту организацију, када већ нашу државу то јако мало дотиче, чује што већи број људи и да се створи свест о овом највећем непознатом проблему у Србији (чињеници да након утврђивања терминални статуса, оболеле пуштају на кућно лечење). Прошло је од тада више од четири године и сада сам помислио да је тренутак и да могу овако нешто да учиним. Уредили смо зборник Достојно јест, најбољих урадака наших близу седамдесет аутора, којима ћу док ме памет служи бити захвалан на овом гесту а од чије ће продаје целокупан приход бити дониран поменутој организацији. Такође је и дирљив гест наших сарадника No kachiНо кацхи штампарије и Еуропапир Дунав који су донирали потребан материјал за израду првих 1000 примерака књиге.

– Сунце моје, шта још могу да учиним? – упитао сам је сада већ избезумљен спремајући да се заменим са оцем да буде мало поред ње.

– Пусти музику – једва је прозборила.

– Шта да пустим?

– Зајди, зајди. – уз ту песму напустио сам просторију и последњи пут видео жену која ме је родила.

Ову причу нерадо делим али сам радећи на књизи постао свестан да није довољно да људима рационално објасним колики је то проблем. Сви то можемо да разумемо али оно што нас покреће јесте додир нечије патње, тај импулс блиског али не проживљеног који води до емотивне спознаје.“

Kњигу „Достојно јест“ можете купити на сајту Kонтраст издаваштва.

Аутор: Радомир Лазовић

Извор: Данас, 21. септембар 2018. године

колумна Наш град излази сваког петка у дневном листу Данас, а пишу је чланови и пријатељи иницијативе Не давимо Београд