У свом говору на отварању овогодишњег филмског фестивала Слободна зона, Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, рекао је да је остао мало затечен чињеницом да је један државни службеник позван да отвори уметнички фестивал.
Седео сам у публици и био затечен једном другом чињеницом, а то је да је Родољуб Шабић државни службеник. Мало ме жацнуло кад је то рекао. Толико сам се навикао да је партија на власти отела државу од грађана, да су институције инструментализоване или приватизоване за потребе напредњака, да када једна заправо ради како треба и штити интересе грађана, делује као неко страно тело, стварно као да није државна.
Постоји у животињском свету паразит који се зове Cymothoa exigua. Напада рибе тако што им се кроз шкрге увуче у уста и својим кљештима закачи за језик. Језик атрофира, а паразит преузима његову функцију, успут пијући крв рибе. Али овај рибљи паразит, колико год језиво звучао и колико год да је штетан по рибу, напада само језик преко њега се хранећи. Риба иако ослабљена преживљава. Kључ његовог успеха је способност да се претвара да је део нападнутог организма. Људски паразит, у виду странке на власти, не зауставља се на једној или неким институцијама, а уместо претварања, одлика му је агресивна експанзија.
Напредњачки паразит преузима или боље рећи преузео је у рекордном року скоро све органе, ткива, крвоток и душу ове наше рибе Србије, инструментализујући или приватизујући редом институције система за партијске потребе. Прегледи код лекара заказују се у партијским просторијама у новобеоградским блоковима. Хуманитарна помоћ се дели само члановима. Тендери се, од новогодишње расвете и школских дневника, преко депоније, до приватизације медија, организују за подобну екипу сарадника. Kупују се и продају државне и приватне фирме, а разлика се слива ортацима. Kонкурси министарстава расписују се да новоформиране организације у власништву чланова извуку још средстава и преко невладиног сектора. Ако затреба целе улице се, попут Херцеговачке, руше, доносе специјални закони, измишљају прописи да би пројекти и инвестиције напредњачких привредника зарадиле на јавним добрима.
И сада када је ствар преузета, у изврнутој реалности у коју нас терају да верујемо, они су држава, а Шабић и институција Повереника, новинари који постављају незгодна питања или грађани који јавно исказују незадовољство или протестују на улицама, су уљези и страно тело организма. И онда не чуди кад кажу да смо рушитељи система, да смо против државе, да смо издајници, јер ако су они држава, шта бисмо ми друго били. А против тог страног тела напредна држава бори се тако што политичари из њеног врха прво препознају претњу својим диловима и намештаљкама, односно по новоме, државним пословима, па мете исцртају на главама неподобних. Затим режимски медији, а има их онолико од Пинка, преко Српског телеграфа, Алоа до Информера, преузму жртве па их месецима провлаче кроз блато, етикетирају као издајнике или стране плаћенике, припремајући изолацију и атмосферу страха и линча. Да би десничарски екстремисти, на платном списку напредњака, кроз друштвене мреже и јавни простор претње и хушкање на насиље донели на, виртуелне или физичке, прагове мета. Ако устреба може и нека државна инспекција да се укључи против неподобних медија или организација.
Зато Шабић не треба да се чуди када на отварању Слободне зоне каже: „Нисам очекивао никаква посебна признања и овације, и не мислим да било коме од државних функционера за добро урађен посао тако нешто припада, то би ваљда требало да буде нормално, али нисам очекивао ни да ћу бити изложен салвама напада, увреда и дискредитација од стране онога сто се зове политички естаблишмент.
Јер по новоме, он свој посао није радио добро, јер његов задатак, као државног функционера напредне државе, није да се стара о потребама грађана, већ да као цела армија других послушника оправдава и заташкава злодела напредњака.
За свој лоше урађен посао добио је оно што заслужује, и на отварању фестивала Слободна зона, и на државној функцији. Овације и искрено признање грађана и прогон и увреде од криминалаца који су нам отели државу.
Аутор: Радомир Лазовић
Извор: Данас, 9. новембар 2018. године
колумна Наш град излази сваког петка у дневном листу Данас, а пишу је чланови и пријатељи иницијативе Не давимо Београд