Mi nudimo rešenja za borbu protiv siromaštva, a vlast još jednom pokazuje da joj to nije u fokusu

Mi se sporimo gotovo o svemu – ne gledamo na prošlost jednako i nemamo istu viziju razvoja i budućnosti Srbije. Međutim, iako mi znamo da to što piše u Ustavu i brojnim zakonima, i dobrim ali i mnogim lošim, vi često ne primenjujete, da ste neretko potpuno neopterećeni time da je vaša dužnost da opravdate i obrazložite taj manjak primene ili arbitrarnu primenu, mi ipak nećemo odustati od toga da vas podsećamo da bi svi građani i građanke Srbije trebalo da imaju jednaka prava, kao što bismo i mi kao narodni poslanici trebalo da imamo jednaka prava sa vama; da bi trebalo da jednoobrazno primenjujete pravila i da bi trebalo da dajete obrazloženja – i to obrazloženja koja imaju smisla za ljude kojima ih dugujete.

O kojim to pravima narodnih poslanika govorim?

Iskoristiću svoje vreme da vas na to podsetim, ali takođe da podsetim i građane Srbije jer smatram da ono što mi ovde radimo takođe ima i obrazovnu funkciju. I mi novi poslanici se učimo parlamentarnim pravilima i praksi, mi društvenjaci proučavamo formalna pravila i neformalna pravila i nejednakosti koje u međuodnosu između formalnog i neformalnog nastaje. Ali i vi stari i iskusni poslanici treba da naučite da ste možda neka pravila naučili pogrešno. Da ih odavno niste pročitali, pa kad se pozivate na neke odredbe Poslovnika, da to što izgovarate tamo ne piše. Možda piše negde drugde, ali to biste onda bili u obavezi da kažete pa da i mi nešto naučimo. Taj se postupak zove obrazloženje. Jedan uticajni nemački filozof i politički teoretičar, Rajner Forst, kaže da je u osnovi ljudskih prava pravo na obrazloženje. Moramo da dajemo jedni drugima opravdanje i obrazloženje za ono što radimo.

Prema članu 107 Ustava, svaki narodni poslanik ima pravo predlaganja zakona, drugih propisa i opštih akata. (To pravo imaju i Vlada, skupština autonomne pokrajine ili najmanje 30.000 birača). Prema članu 136, stav 3, Ustava poslovi državne uprave i broj ministarstava određuju se zakonom. Dakle, kao što je 148 poslanika imalo prava da podnese predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o ministarstvima, tako smo to tehnički mogli da uradimo i mi iz opozicije. Ako je ovo o čemu raspravljamo zakon, onda imamo pravo i da podnosimo amandmane na zakon.

Idemo dalje. Prema članu 161 Poslovnika o radu Narodne skupštine definicija amandmana je da je to predlog za izmenu i dopunu predloga zakona. Izmenu i dopunu. Znači možemo da dopunimo predlog zakona. I mi smo te amandmane podneli, i za izmenu, i za dopunu kao ustavom ovlašćeni predlagači. Pet naših amandmana, od 13 koje smo podneli, zajedno sa amandmanima kolega iz drugih poslaničkih grupa, je Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo na neobrazloženi predlog predsednice Odbora odbacio kao nepotpune. I, zaista, Odbor na to ima pravo ukoliko su amandmani nepotpuni. I mi ne bismo imali zamerki da je obrazloženo u čemu su odbačeni amandmani bili nepotpuni. Međutim, obrazloženje predsednice Odbora je dalo jednu novu definiciju nepotpunosti – ne onu iz Poslovnika iz člana 162 koji govori o sadržini amandmana, već neku novu definiciju nepotpunosti koja ne postoji u Poslovniku. Ta definicija kaže, i pokušaću da citiram predsednicu Odbora zato što je važno: “kada je u pitanju predlog zakona o izmenama i dopunama zakona amandmanom mogu samo da se predlažu izmene i dopune članova predloga zakona o izmenama i dopunama”, i dalje ide citat iz kojeg zapravo saznajemo više: “amandmanom ne mogu da se predlože promene koje bi uticale na tekst zakona koji se menja ili dopunjuje, a koje nisu navedene u predlogu zakona za njegovu izmenu i dopunu. U slučaju da se predlažu izmene osnovnog teksta zakona bilo podnošenjem amandmana na osnovni tekst zakona koji nisu obuhvaćeni predlogom zakona za izmenu i dopunu, bilo da se to čini dodavanjem novih članova, to predstavlja širi obim promene – ovi amandmani su nepotpuni, i kao takvi se odbacuju.”

I to bi bilo vrlo korisno obrazloženje da smo čuli član Poslovnika u kojem piše da poslanici, kao ustavom ovlašćeni predlagači zakona, imaju prava da predlažu zakone, ali nemaju prava da predlažu izmene i dopune na predlog zakona o izmenama i dopunama mimo teksta predlagača. Konkretnije, tvrdite da nemamo prava da predlažemo nova ministarstva niti da razdvajamo postojeća. Ali tako nas niste sasvim onemogućili da pričamo o tome jer niste odbacili i naš amandman na član 1 u kojem se nalazi naš predlog broja i imena ministarstava, samo ste skratili vreme diskusije jer želite da ovo obavimo danas pa da pređemo na Vladu i stignemo to sve knap jer ste vi naučili u tom svom lošem parlamentarnom obrazovanju da je to tako u redu.

Znate zašto to nismo čuli po ko to članu Poslovnika ne možemo da predlažemo nove odredbe? Jer takav član u Poslovniku ne postoji. Ono na šta se predsednica odbora pozvala – član 48, stav 1, alinea 3, član 161, stav 1, 4 i član 163, stav 2 – ne govori o ovakvom ograničenju prava poslanika koje je de facto ograničenje ustavom garantovanih prava poslanika opozicije. De facto, jer vi nećete stavljati naše predloge zakona na dnevni red, a onda dodatno ovakvim nadasve kreativnim tumačenjem Poslovnika o nečemu što tamo ne piše nama ograničavate mogućnost da na vaše izmene i dopune zakona damo kompletne amandmane.

I da ne ostanem nedorečena, ja nemam problem sa tim da nisam u pravu – ako mi navedete gde tačno piše da imamo veću slobodu da dajemo amandmane na predloge zakona u odnosu na predloge zakona o izmenama i dopunama zakona (kao da to nisu predlozi zakona već neki zakoni manje važnosti, šta li), jer ću onda moći jasno da formulišem predlog za ocenu ustavnosti takvog teksta i verujem da ću očas posla naći dovoljan broj poslanika da takav predlog podrži jer se takvim Poslovnikom sužava naše ustavno pravo da predlažemo zakone. Ali ako toga nema, znači da izmišljate nešto što ne piše, pozivate se na neku svoju praksu koja je krajnje neformalna. Istovremeno, stalno kukate na Poslovnik koji niste vi doneli – a što ga, uvažene kolege, ne promenite? Očas posla to možete.

I ne shvatam čemu sve ovo? Čega se plašite? Imate većinu, naši predlozi svakako neće proći. Pustite nas da ih obrazložimo. Je li to tako strašno, da građani Srbije čuju da vi predlažete 25 ministarstava, te da svojim predlogom uvodite četiri dodatna ministarstva, bez povećanja obima poslova u odnosu na postojeću strukturu, a da prostim prenosom poslova iz jednog entiteta u drugi dodatno usporavate rad državne uprave, s obzirom na to da je predložen period od mesec dana za usklađivanje internih akata sa ovim zakonom. A sve to sa oročenom Vladom koju još nemamo, a Predsednik joj je već vezao ruke oročavanjem za koje nema osnova u ustavu. A mi u našem predlogu zadržavamo sadašnjih 21 ministarstvo i bolje vam reorganizujemo te poslove tako da stavljamo prioritet na borbu protiv siromaštva i zaštitu prava radnika. Zašto je toliko opasno da građani čuju da mi predlažemo Ministarstvo za društvenu solidarnost i podršku porodicama ili Ministarstvo za rad, zapošljavanje i ekonomsku demokratiju? Za razliku od vašeg rešenja pravljenja malih ministarstava koje malo šta i rade ali imaju i male nadležnosti za bavljenje značajnim problemima – poput Ministarstva za brigu o porodici i demografiji ili Ministarstva za brigu o selu – i spajanja nespojivog poput turizma i omladine, ili mehaničkog razdvanja poput prosvete i nauke, mi smo predložili razdvajanje oblasti rada i socijalne politike jer je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja previše glomazno i kao takvo nikada ne uspeva da stavi adekvatni akcenat na pitanja socijalne politike. Da je drugačije, da imamo snažan resor koji se bavi socijalnom politikom i borbom protiv siromaštva, mogli smo da ciljanim merama pomognemo najugroženijima tokom korona krize umesto što smo ogroman novac iz budžeta usmerili za pomoć i onima kojima ona nije bila potrebna (poput mere 100 evra svima koja je koštala 600 miliona evra). Nažalost, sa ovakvim predlogom zakona i odbacivanjem naših amandmana vi pokazujete da ne želite da socijalnu politiku stavite u centar svog rada, da o tome ne želite ni da razgovarate, da ne želite da pripremite ozbiljan institucionalni okvir za borbu protiv siromaštva jer nam za krizu koja dolazi treba drugačije ministarstvo. Mi imamo 150 strategija ali nemamo strategiju za borbu protiv siromaštva. Dužnost je Srbije da se bori protiv siromaštva ali mi smatramo da je dužnost Srbije i da institucionalizuje društvenu solidarnost, umesto da solidarnost razgrađuje i traži od građana da se oslanjaju sami na sebe i svoje porodice, dok su vam usta puna priče o porodici iako porodice radnika koje žive od minimalca i porodice više od 1,6 miliona radnika koji zarađuju manje od 50.000 dinara jedva sastavljaju kraj s krajem. Podršku porodicama zato treba priključiti resoru za socijalnu politiku.

Da li je za vas ta reč solidarnost, pa još društvena solidarnost, tako ogavna da ne možete da istrpite da se u dva minuta obrazloži zašto nam je ona potrebna? Znam da je nezgodno da na Dan borbe protiv siromaštva vi predlažete ovaj zakon po hitnom postupku u kojem nema ni naznake da vidite pitanje siromaštva kao bitno pitanje u zemlji koja je taj dan dočekala sa gotovo pola miliona građana u apsolutnom siromaštvu i sa oko 2,5 miliona građana na pragu rizika od siromaštva. Netransparentni algoritam iza sistema Socijalne karte je do sada iz sistema socijalne zaštite isključilo 10 procenata korisnika socijalne zaštite a da se socijalni radnici o tome ništa nisu pitali već je to “odlučio” algoritam na osnovu oko 130 podataka o licima korisnicma ovih usluga. Ovo prikupljanje podataka služi za kontrolu najsiromašnijih građana, kontrolu kakva ne postoji ni za koje druge kategorije građana, kako biste ih lakše skinuli sa spiska onih kojima je socijalna pomoć potrebna. Istovremeno, vi uvećavate broj ministarstava i akcenat ne stavljate na realne probleme građana. Znate, nije naša tvrdnja da će veći broj ministarstava biti problem zbog zapošljavanja ljudi u javnom sektoru. Mi ne smatramo da je to a priori loše ako korist od toga imaju građani, ako se zapošljavaju stručni ljudi na mestima na kojima je to potrebno jer postoji manjak radnika – ali način na koji vi to radite uverava nas da to neće biti slučaj. Dakle, nećemo imati više zaposlenih da brže završavaju poslove građana, nećemo imati više socijalnih radnica i radnika da pruže adekvatnu podršku korisnicima centara za socijalni rad jer su inače sada potkapacitirani da obavljaju sve nadležnosti koje imaju. Ne mislimo da je loše da zaposlite više lekara i otvorite mogućnost za specijalizaciju jer znamo da nam ti ljudi nedostaju. Vi ih umesto toga šaljete u Nemačku bilo direktno programima u kojima učestvujete bilo indirektno davanjem ugovora na određeno vreme. Mi mislimo da je loše što vi nećete na ovo trošiti, već na udomljavanje svojih političkih kadrova.

Umesto toga, mi predlažemo da se ukine Ministarsvo za brigu o porodici i demografiji ovakvo kakvo je – jer služi samo za jeftini populizam i zamajavanje javnosti uvredama – kako prema ženama na koje se svaljuje krivica za pad nataliteta tako i prema razumu svih građana kada se priča o tome da od toga na kom spratu živite zavisi koliko ćete dece imati, a kad god zaškripi, kao na primer u užasavajućem slučaju femicida u Vršcu, onda nijedno ministarstvo nije nadležno ni za šta. Takođe, smatramo da je briga o selu zadatak svih ministarstava i da zbog važnosti problema odumiranja sela to mora da bude predmet koordinisanog delovanja različitih ministarstava nadležnih za poslove zaštite životne sredine, poljoprivrede, urbanizma i prostornog planiranja, obrazovanja, saobraćaja i telekomunikacija. Za rešavanje problema života na selu su potrebne pažljivo skrojene i delotvorne politike. To se ne može uraditi formiranjem ministarstva bez ozbiljnih nadležnosti i sa malim budžetom.

Istovremeno, predlažemo posebno Ministarstvo za rad, zapošljavanje i ekonomsku demokratiju. S obzirom na s jedne strane značaj rada i zapošljavanja, a s druge strane, masovnost kršenja radnih prava i onemogućavanja efektivnog radničkog organizovanja, pogotovo sa pojavom novih formi rada, smatramo da je potrebno da postoji ovo posebno ministarstvo kako bi se unapredilo stanje u ovoj oblasti. Vi se hvalite radnim mestima koje otvarate ali ne kažete ništa o tome kakva su ta radna mesta i kakvi su uslovi rada. Dužnost države je ne samo da otvara loša radna mesta sa očajnim uslovima rada i da tako građanima umesto dostojanstvenog rada i plate za život nudi crkavicu, nameće ćutanje i strah da se očuva to nešto malo jer ih kao predstavnici njihove zemlje nećete zaštititi od poslodavaca, domaćih i stranih, kada krše njihova radnička ali i ljudska prava. Zašto je strašno pokazati da želite da stanete uz radnike i branite njihova prava na štrajk, radničko organizovanje, zadružno organizovanje i tako dalje? I u redu je ako to vama nije prioritet, ali dopustite da koristimo pravo koje kao poslanici imamo da podnesemo takve predloge.