Trenutno se dešava jedna vrsta smene generacija u opozicionim partijama, a mislim i da je poverenje u opoziciju dosta poraslo. Dobri kolegijalni odnosi u okviru organizacije protesta i saradnja u Skupštini, ulivaju mi optimizam da ćemo moći da napravimo najbolji mogući dogovor za smenu vlasti

Tačno sedam sati, 26 minuta i 41 sekundu govorio je Radomir Lazović na maratonskoj sednici Skupštine Srbije, nastojeći da, u ime opozicije, objasni potrebu za osnivanjem Anketnog odbora za utvrđivanje činjenica i okolnosti koje su dovele do dva masovna ubistva početkom maja. Uspeh truda opozicije, zapamćenog, između ostalog, po tom, najdužem ukupnom obraćanju po nekoj tački dnevnog reda u aktuelnom sazivu, bio je kratkotrajan: snagom većine, a ne prava, vlast je jednostranom odlukom zaustavila rad Anketnog odbora, pozivajući se na iznenada ustanovljen strah roditelja stradale dece iz škole „Vladislav Ribnikar“ od mogućeg uticaja na tužilačku istragu. Zato razgovor sa Lazovićem počinjemo pitanjem o ishodu dvomesečne borbe u kojoj je Anketni odbor bio jedan od glavnih ciljeva.

Da li je svaka nada da će se rasvetliti sve okolnosti vezane za zločine u „Ribnikaru“ i mestima kod Mladenovca sada nestala?

Vlast evo dva meseca ne može da utvrdi kako je spisak za likvidaciju, sa imenima dece, završio u javnosti. Veselin Milić je naočigled svih pokazivao ovaj spisak, a nema reči o njegovoj, niti o bilo čijoj odgovornosti za ovo. Pa šta onda da očekujemo o drugim, složenijim pitanjima? Od trenutka kada je Ana Brnabić prva krenula sa parolom „sistem nije zakazao“ do danas, vlast se trudi, prvo da izbegne odgovornost nadležnih, a drugo da nikakve velike promene ne napravi. Žele da Pink i Hepi nastave da truju naše društvo nasiljem, iako je 40 godina istraživanja pokazalo da nasilje u medijima vodi novom nasilju u porodici, na ulici. Žele da nastave sa zanemarivanjem prosvete, sa neodgovornim vođenjem policije i svime onime što su i do sada radili. Zamislite onda brigu roditelja koji vide da se ništa neće promeniti, a u septembru treba da pošalju decu u školu.

Je li je opozicija olako pristala na neku vrstu emotivne ucene? Roditelje iz Mladenovca niko ništa nije pitao. Na kraju, roditelji žive dece strahuju od ponavljanja zločina ako se nikakva promena nije desila.

Vlast je iskoristila opravdanu zabrinutost roditelja za proces i istragu i učinila je sve da se Anketni odbor ugasi, pri tome nimalo se ne obazirući na zakone i procedure. Roditelje apsolutno razumem da su zabrinuti, ali Anketni odbor nije pretnja sudskom procesu, a niti sme da se bavi istražnim radnjama, što advokati i pravnici vrlo dobro znaju, nego daje širi doprinos da se više nikada ovakve tragedije ne ponove. On treba da razobliči činjenicu da sistem jeste zakazao i da nam da konkretne mere kako da ga unapredimo. Moramo da vidimo koliko je malo brige bilo posvećeno prosveti, oduzimanju oružja, kontroli medija, odnosno posledicama koje su ove tri stvari ostavile na naše društvo.

Pogledajte šta se dešavalo u Mladenovcu, tu imamo direktne poveznice, porodica ubice je imala oružje, za to oružje se znalo, ubica je imao ranija nasilnička dela, napao je kao maloletnik policajca, imao je probleme i kao stariji maloletnik i kao punoletna osoba, on je pucao i na životinje, postojale su i prijave. Očigledno da je tu bilo znakova da bi nešto trebalo da se promeni. A zanimljivo je da su tom čoveku uzori bili baš lica iz rijaliti programa, o tome je javno govorio, smatrao je sebe boljim od drugih zato što se druži sa ljudima iz rijalitija i sl. Dakle, mi od Anketnog odbora ne očekujemo da reši probleme, nego da ljudima pokaže dubinu ovih problema. Što se nas tiče, mi ne planiramo da odustanemo od istine i borbe. Naprotiv.

Jedno vreme je vlast delovala unezvereno, ali sada su opet razmahani. Osim oko Anketnog odbora, vidi se to i po provlačenju zakona po hitnom postupku, usvaja se zakon o konverziji, kreditno se zadužujemo… Kako to tumačite?

Od starta se oni bave izbegavanjem odgovornosti. Pa pogledajte prvu izjavu Ane Brnabić da sistem nije zakazao. Ona je od prvog trenutka počela da se izvlači i izbegava odgovornost. Vlast je još uvek u povlačenju, ali ne planira da odustane od svoje štetne politike i koristi tragedije da progura nove loše zakone. Prvog dana nakon ubistva u „Ribnikaru“, a dan pre ubistva u Mladenovcu, doneli su na Vladi zakon o planiranju i izgradnji, čiji značaj se meri u milijardama evra. To su procene koliko košta zemlja koja će bez naknade biti poklonjena tajkunima. Javno slušanje o ovom zakonu, zakazano je tačno u sat, minut i sekund održavanja prve sednice Anketnog odbora o masovnim ubistvima. Dakle, oni su iskoristili trenutak da proguraju zakon dok je ljudima fokus na tragediji. Sve vreme su fokusirani na slične manipulacije, podmuklosti, podmetačine, šeme itd.

Najavili ste da ćete tražiti formiranje specijalne skupštinske komisije koja bi trebalo da spreči zataškavanje slučaja Vulin. Da li je to samo vaša, ili zajednička opoziciona ideja?

Razgovarao sam sa Srđanom Milivojevićem o tome, a detaljnije ćemo razgovarati sa svim poslaničkim klubovima proevropske opozicije. Voleo bih da svi u tome učestvujemo. Ne znam kako će ići saradnja sa Amerikancima, da li će oni zaista slati dokaze državnim organima, ali smatram da će vlast učiniti sve da se zataška taj slučaj ili da se prikaže da je Vulin žrtva geopolitičkih stavova. Važno je, naravno, na kom će spoljnopolitičkom polu Srbija biti, da li će biti zajedno sa svim evropskim državama ili će ostati izolovano ostrvo, ali, u slučaju Vulina, to nije glavni problem, već je važnije da li se on bavi organizovanim kriminalom i narkoticima.

Hoće li nam trebati još takvih komisija?

Mi živimo u zarobljenoj državi u kojoj su institucije otete i treba da uradimo sve da ih oslobodimo, pa tako vidim i ulogu ovih skupštinskih komisija i drugih napora. Naše društvo, odnosno vlast je ogrezla u kriminalu. Mi smo prvog avgusta prošle godine postali narodni poslanici i istog dana smo zahtevali formiranje skupštinske komisije da utvrdi šta se desilo u rudniku Soko. Za nas je vrlo važno da na tim primerima pokažemo gde bi sistem mogao drugačije da deluje. Mislim da bi još neke komisije trebalo formirati, recimo o ulozi gospodina Gašića u Jovanjici. Ja bih voleo da sistem radi pa da pravosuđe procesuira gospodina Gašića, ako treba i da ga uhapsi, o čemu je govorio inspektor Mitić.

Očekujete li da će iz Vašingtona stići još razloga za traženje komisije?

Nemam ta saznanja, ali me ne bi čudilo da upravo gospodin Gašić bude etiketiran kao saradnik kriminala. Svedočili su inspektori koji su otkrili Jovanjicu da postoji njegova uloga u tom slučaju. Nezamislivo mi je da država ne zna za tako veliku plantažu. To je na neki način potvrdio i sam predsednik time što opravdava gospodina Koluviju, i po tome što vidim da je njima sada, raznim narodnim poslanicima vlasti, državnim sekretarima, režimskim medijima, Koluvija neko ko je poželjan gost, oni ga brane, opravdavaju – pa šta, marihuana je legalna u drugim zemljama Evrope… Pa dobro, ako žele da bude legalna i kod nas, neka donesu promene zakona. Ali, u ovom trenutku ona je nelegalna i ima mnogo ljudi koji su u zatvoru i kojima se sudi zbog toga što su imali gram ili dva. A ovde ste imali najveću plantažu marihuane u Evropi i to se sada opravdava.

Hajmo sad malo o vama, jer ste se, paralelno sa izrazitom aktivnošću u parlamentu, bavili i prerastanjem Inicijative Ne da(vi)mo Beograd u stranku Zeleno-levi front. Hoćete li postati njen predsednik?

Mogu da budem samo kopredsednik, zato što ćemo, kao što je to često praksa u zelenim i levim organizacijama, imati muško-žensku kombinaciju, kopredsednika i kopredsednicu. Ali, iskreno, ne znam da li ću to biti ja ili neko drugi. Morao bih prvo da vidim da li mi privatne obaveze to dozvoljavaju i da li postoji podrška kod ljudi koji treba da donesu te odluke. Znam da sigurno ima ljudi koji su bolji od mene ili jednako dobri, a o tome ćemo pričati na izbornoj skupštini na jesen.

Šta se dobija tom varijantom sa predsednikom i predsednicom?

To je jedna od glavnih vrednosti za koje smo se uvek zalagali, a sada i u praksi pokazujemo da želimo jednako učešće i žena u našim organima, hoćemo istinsku podelu odgovornosti.

Koliko imate odbora i da li je to dovoljno za izlazak na izbore, koji najavljujete?

Imamo aktivne ljude u 33 grada, gde smo skupili potpise za stranku. To, naravno, nije dovoljno i mi ćemo se truditi da imamo ljude u svim opštinama. Naša najveća podrška dolazi iz Beograda, gde smo najveća opoziciona partija, a druga odmah nakon SNS-a i to nam samo po sebi daje nadu da ćemo imati dobre rezultate u drugim gradovima. Recimo, u Nišu imamo jako dobar odbor sa velikim brojem ljudi, imamo dobru podršku u Novom Sadu, Somboru, Užicu….

Kako će običan građanin kome politika nije u fokusu, da razlikuje Zeleno-levi front i Zajedno? I jedni i drugi ekologiju stavljate u prvi plan, bili ste u koaliciji na poslednjim izborima…

Ne davimo Beograd postoji osam godina. LJudi znaju šta mogu da očekuju od nas. Dokazali smo se kroz različite vidove borbe. Ekologijom se bavimo oduvek, ali nemamo tapiju na te teme, čak mislim da je dobro da ima više organizacija koje se njima bave, zato što su te teme važne. Svakome je dozvoljeno da se bavi politikom iza koje stoji, a građani neka odluče kome će pokloniti poverenje.

Dok vi pravite partiju, u javnosti se govori o potrebi da protest preraste u pokret, jer bi se, kažu, tako prevazišlo nepoverenje u partije. Da li je to realno?

Veoma su komplikovane procedure koje su neophodne da bi se napravila nova organizacija. Ja nisam za to. Mi organizaciju u koju verujemo gradimo osam godina, a verujem i da kolege iz drugih grupacija to rade. U ovom trenutku dešava se jedna vrsta smene generacija u opozicionim partijama, a mislim i da je poverenje u političke partije opozicije dosta poraslo. Naravno, ono se uvek urušava manipulacijama koje uglavnom dolaze od strane SNS-a i njihovih satelita, ali da ostavimo to po strani – veća saradnja na temelju dobrih odnosa organizatora protesta „Srbija protiv nasilja“, možda sa još nekim ljudima koji bi u tome mogli da učestvuju, svakako je neophodna i mi ćemo se za to zalagati. Bez obzira na to da li će to biti ista lista, mislimo da saradnja mora da bude mnogo veća nego do sada. U okviru organizacije protesta imamo dobre kolegijalne odnose. Ta saradnja je prisutna i u Skupštini, što mi uliva neku vrstu optimizma da ćemo moći da napravimo najbolji mogući dogovor za smenu vlasti. Dogovor koji će omogućiti da najveći broj ljudi do sada glasa za opoziciju.

Kažu da je pokret neophodan jer se ništa nije promenilo – veliki protesti su postojali i ranije, samo rezultata nije bilo. Zašto bi trebalo da očekujemo da sada bude drugačije?

Prvo, ovo su najveći protesti u Srbiji nakon petog oktobra, a to uliva optimizam. Ovi protesti, prema istraživanjima Crte, imaju izuzetno pozitivan odnos građana. Velika većina ljudi zna za njih i podržava zahteve, čak ih podržava i 20 posto onih koji glasaju za SNS. U Srbiji skoro nikada nemamo konsenzus oko nečega. Sada imamo nešto što liči na to. Zar to nije ogroman uspeh? Uspeli smo da napravimo seriju događaja koji su, ne samo jednom, pokazali masovnost, 2.000 članova akademske zajednice je potpisalo proglas podrške, imamo podršku glumaca i javnih ličnosti, studenata, srednjoškolaca, sindikata… skoro pa društveni konsenzus oko zahteva koji su izneti. Ja ne znam šta bi drugo trebalo da uliva optimizam, ali borba će biti duga i teška. U Crnoj Gori su protesti trajali devet meseci, u Izraelu 28 nedelja, u Slovačkoj devet ili deset meseci. Dakle, imamo velike stvari koje smo uradili, imamo povoda za optimizam i imamo želju da nastavimo da radimo dalje.

Kad kažete – ako režim ne ispuni zahteve protesta, mi ćemo ih ispuniti, smenićemo ih na izborima, to je odustajanje od stava prvo zahtevi, pa onda priča o izborima, zar ne?

Ne, nije to odustajanje. Mi smo se dogovorili da budemo fokusirani na ove zahteve, zato što smatramo – vi to nazovite naivnim ako hoćete – da bi u ovom društvu moralo da bude, čak i sa SNS-om na vlasti, neke želje da se nešto uradi posle ovih tragedija. Insistiramo na ispunjenju zahteva da bismo što hitnije napravili korake ka društvu bez nasilja. Odgovor SNS-a jasno pokazuje da nasilje dolazi upravo od njih i da mi moramo da sklonimo SNS ako želimo Srbiju bez nasilja. Ja mislim da Vučić nudeći izbore pokušava da manipuliše javnost da zaboravi na zahteve sa kojima se velika većina građana slaže. Mi kao opozicija smo uvek za izbore, ali smo smatrali da se u ovoj situaciji treba prvo fokusirati na zahteve, pa posle razgovarati o izborima. Ukoliko on neće da ispuni zahteve, mislim da su izbori nešto gde će doći do promene i nakon toga, ispunjenja zahteva. Da se razumemo – nisu ovo jedini problemi koji postoje, ni blizu, ali su ovo trenutno gorući zato što je 19 dece i mladih ljudi preminulo, 20 ih je ranjeno. To je nešto najpreče. A mislim da sad ljudima postaje sve više jasno da sa SNS-om nema promene nabolje u smislu zaštite od nasilja, u smislu ulaganja u prosvetu…

Kada očekujete izbore?

Ako pogledate moje izjave kroz vreme, videćete da nikad nisam verovao Vučiću kad je obećavao da će izbori biti u aprilu, kako je rekao za grad Beograd, zato što sam video da on te izbore gubi. Sad je promenjena situacija i u Srbiji, on ozbiljno gubi podršku. Izborni uslovi jesu loši, i nikako ne treba da odustanemo da se bavimo njihovim poboljšanjem, ali treba vrlo jasno da kažemo da se situacija promenila i da sada postoji velika šansa da do promena dođe. Ali mislim da izbora neće biti tako brzo kao što oni govore, ne zato što ih opozicija neće, naprotiv, nego zato što se Vučić plaši. Ako se ne plaši, što ih ne raspiše? To zavisi od njega.

Praktično ste tek ušli u parlament, a već ste se proslavili rekordnom dužinom govora. Da li se to spremate za svakodnevna specijalna obraćanja ako dođete na vlast?

Nadam se da ćemo mi odmah dati primer kako se treba ponašati na vlasti, a to je sve suprotno od onoga što Vučić radi. Ja sam zaista iskoristio priliku koju je opozicija prvi put dobila zato što smo bili predlagači. Nešto najteže što sam radio u životu bilo je da pričam o ovim tragedijama. Imao sam ozbiljnu odgovornost, prema roditeljima, prema ljudima koji su osetili ogromnu bol, prema opoziciji koja mi je dala priliku i podršku da ja budem taj koji govori o predlogu, prema sebi, na kraju. Nisam hteo da propustim ni sekund, koliko god sam fizički bio u stanju da govorim, govorio sam. Završio sam u Urgentnom centru na kraju od iscrpljenosti. Bukvalno sam dao sve od sebe, ali to, naravno, nisam uradio sam. Pomoglo mi je desetak ljudi iz našeg tima, kolege iz poslaničkog kluba i stručnjaci, civilno društvo, spremao sam se nedeljama za to, jer važnost događaja u „Ribnikaru“ i Mladenovcu ne može da se prenaglasi.

Dobili ste pretnje da ćete završiti kao Oliver Ivanović. Jeste li prijavili policiji i ima li odgovora?

Dobio sam razne napade. Zabrinjavajuće je što je to orkestrirano, što su napravljeni spotovi koji zaista podsećaju na one pred ubistvo Ivanovića, što sam dobio pretnje da će me ubiti kao Ivanovića, što mi je bivši poslanik SNS-a Janko Langura pretio da ću biti ubijen na Vidovdan i onda je došao da se obračuna sa mnom. Sve sam to prijavio policiji, ali nemam nikakav odgovor od njih. Ja ću, naravno, podneti privatnu tužbu. Ako ja kao narodni poslanik treba da budem sačekivan na stepeništu Narodne skupštine, čemu da se nada običan čovek koji im se nađe na putu iz bilo kog razloga? Ako ova država to dozvoljava, onda je to dobar pokazatelj kakva je sloboda govora u Srbiji.

Toliko široka da ministar može da vam kaže da ste budala, kao što kažete da se desilo na sednici.

Ministar je pre toga Dragani Rakić psovao majku, onda je rekao da su svi iz opozicije izdajnici, da rade za strane službe, onda je Ana Brnabić rekla da smo govnari, onda je Martinović uvredio ljude koji nemaju decu… Oni se osećaju slobodno da to rade i imaju zaštitu u Skupštini Vladimira Orlića, a na nama je da se borimo protiv toga. Kad dođe do ličnih stvari, naravno da mi to smeta i ne želim da se naviknem na to, a opet razmišljam ako se ja kao narodni poslanik žalim, šta da rade ljudi u Surdulici, Vlasotincu, kad su u nekom neslaganju sa lokalnim šerifom, kako je njima. Moja glavna poruka zato je uvek poziv ljudima da se uključe, jer jedino ako se zajedno borimo možemo biti jači od sile koju su prigrabili. Ja sam optimista i verujem da zajedno možemo do pobede.

Pročitaj i ovo:

Tribina: Za mesne zajednice na Novom Beogradu!

Pokušali smo i kao stranka i kao građani da dobijemo salu neke od mesnih zajednica, ali nam jasno stranački profilisana opštinska vlast to nije obezbedila. Zato smo, kao neku vrstu protesta, tribinu održali ispred samog ulaza u MZ.