Dosta više. Kada ljudi pokušavaju da budu razdragani u vezi sa društvenim distanciranjem i radom od kuće, naglašavajući da su Vilijam Šekspir i Isak Njutn stvorili svoje najbolje radove dok je Engleska bila opustošena kugom, postoji očit odgovor: Nijedan od njih nije imao odgovornost brige o deci.

Šekspir je pretežno gradio svoju karijeru u Londonu, gde su bila pozorišta, dok je njegova porodica živela u Stratfordu na Ejvonu. Tokom kuge 1606. godine, dramski pisac je srećom bio pošteđen od kuge ( njegova stanodavka je umrla na vrhuncu zaraze), dok su njegova žena i dvoje odraslih ćerki bile bezbedne na selu. Sa druge strane, Njutn se nikad nije oženio ni imao decu. On je dočekao Veliku kugu 1665-6. godine na porodičnom imanju na istoku Engleske, i proveo je veći deo svog odraslog života kao stipendista na Kembdridžu, gde su njegovi obroci i briga o domaćinstva bili obezbeđeni od strane Univerziteta.

Za one koji imaju odgovornost da brinu o drugima, izbijanje infektivne zaraze im verovatno neće pružiti vreme da napišu Kralja Lira ili da razviju teroju optike. Pandemija doprinosi dodatnom ispoljavanju svih postojećih nejednakosti (iako političari insistiraju da ovo nije vreme da se priča o bilo čemu drugom što nije trenutna kriza). Rad od kuće je za pripadnike srednje i više klase lakši; zaposleni sa platama i doprinosima će biti bolje zaštičeni; samoizolacija je lakša u prostranoj kući nego u skučenom stanu. Ali jedna od najupečatljivijih efekata epidemije korona virusa će biti vraćanje mnogih parova nazad u vreme pedesetih godina prošlog veka. Širom sveta, nezavisnost žena će biti tiha žrtva pandemije.

Posmatrano samo kao fizička bolest, korona virus manje pogađa žene. Ali u poslednjih par dana, razgovor o pandemiji se proširio: Mi ne prolazimo samo kroz krizu zdravstvenog sistema, već i kroz ekonomsku krizu. Sve dok je normalan život suspendovan na tri ili više meseci, gubici posla su neizbežni. U isto vreme, zatvaranje škola i izolacija domaćinstava znači da se posao brige o deci premešta iz plaćene ekonomije (škole, vrtići, dadilje) u neplaćenu. Korona virus dovodi u pitanje pakt koji su napravili mnogi parovi: “Oboje možemo da radimo, jer će neko drugi da brine o našem detetu”. Sada će parovi morati da odluče koje od njih će morati da podnese žrtvu.

Neuspeh Zapada da uči na prethodnim iskustvima je upečatljiviv primer nadmenosti: izbijanje ebole u tri afričke države 2014. godine; zike 2015-6.; i nedavno sarsa, svinjskog i ptičijeg gripa. Akademici koji su istraživali ove epidemije su pronašli njihov dugoročan i sveobuhvatan efekat na rodnu ravnopravnost. “Primanja svih su bila pogođena izbijanjem ebole u Zapadnoj Africi”, za Njujork Tajms je rekla Džulija Smit sa Sajmon Frejzer Uiverziteta koja se bavi javnim zdravljem, ali “primanja muškarca su se brže vratila na nivo pre izbijanja epidemije nego primanja žena”. “Preobražujući efekat epidemije može da traje godinama”, izjavila je Kler Venam, profesorka globalnih zdravstvenih politika na Londonskoj školi za ekonomiju, “Takođe smo uočili da opada broj dečije vakcinacije (tokom ebole)”. Kasnije, kada ova deca dobiju bolesti koje su mogle biti izbegnute, njihove majke su morale da izostaju sa posla.

Na nivou pojedinaca, izbori koje će mnogi parovi doneti u narednim mesecima će biti smislene sa ekonomskog stanovišta. Šta zaraženi od pandemije trebaju? Da neko brine o njima. Šta stariji građani koji su u samoizolaciji trebaju? Da neko brine o njima. Šta deca koja ne idu u školu trebaju? Da neko brine o njima. I sva ta briga o drugima – taj neplaćeni rad – pašće na žene, usled postojeće strukture radne snage. “To nije samo pitanje društvene uloge žena koje obavljaju brigu o drugima; to je takođe i praktično pitanje”, Venem dodaje. “Ko je plaćen manje? Ko ima više fleksibilnosti?”.

Prema brojkama kojima raspolaže britanska vlada, 40% zaposlenih žena radi skraćeno radno vreme, u poređenju sa samo 13% muškaraca. U heteroseksualnim vezama, žene češće zarađuju manje nego muškarci, štp znači da će njihovi poslovi biti manje važni u vanrednim situacijama. A ova situacija može trajati mesecima, pre nego nedeljama. U slučaju nekih žena njihova zarada se nikad neće vratiti na staro. Sa zatvorenim školama, pojedini očevi će nesumnjivo doprineti (brizi o deci, prim.prev.), ali to neće biti opšte pravilo.

Uprkos masovnom ulasku žena na tržište rada tokom dvadesetog veka, fenomen “druge smene” i dalje postoji. Širom sveta, žene – uključujući one koje imaju posao– obavljaju više kućnih poslova i imaju manje slobodnog vremena nego njihovi muški partneri. Čak i mimovi koji se bave paničnom kupovinom prepoznaju da su žene te koje obavljaju kućne poslove, uključujući kupovinu namirnica. “Ja se ne plašim Kovida 19, ali se plašim da ljudi nemaju zdrav razum”, sadržaj je jednog od najpopularnijih tvitova o krizi izazvanoj korona virusom. “Uplašen sam za ljude koji moraju da odu u nabavku kako bi prehraniili svoju porodicu, ali su se Karen i Suzan već obskrbile za 30 godina.” Ova šala je moguća samo zato jer su “Suzan i Karen” opšteprihvaćena imena koja simbolizuju mame iz predgrađa, i vide se odgovornim za domaćinstvo, pre nego, recimo, Majk i Stiv.

Ako pogledate oko sebe videćete da parovi već prave teške odluke u vezi sa tim kako da podele ovaj dodatan neplaćeni rad. Kad sam je nazvala, Venam je bila u samoizolaciji sa dvoje male dece; ona i njen suprug su se smenjivali u dvočasovnim smenama brige o deci i rada na poslu. To je jedno rešenje; za ostale, podela će se odvijati po starim linijama. Parovi gde oboje rade možda će se odjednom naći u situaciji svojih baka i deda, gde jedno vodi brigu o kući, a drugo zarađuje. “Moj suprug je lekar na odeljenju hitne pomoći i aktivno leči pacijente zaražene koronom. Upravo smo doneli tešku odluku da se izolira i preseli u našu garažu dok nastavlja da leči pacijente “, napisala je epidemiološkinja sa Univerziteta Emori, Rejčel Pejcer, koja ima dete staro tri nedelje i dvoje male dece. “Dok pokušavam da radim na školskim zadacima sa decom (sama), i sa bebom koja vrišti ako je ne držim, brinem se za zdravlje svog supruga i porodice.”

Samohrani roditelji se suočavaju sa još težim odlukama: Dok su škole zatvorene, kako uskladiti posao i brigu o deci? Niko ne bi trebao biti nostalgičan za “idealnim vremenom 1950-ih” gde otac dolazi kući na sveže pripremljenu večeru i sređenu decu, jer se i tada brojne porodice nisu uklapale u taj ideal. U Velikoj Britaniji danas četvrtinu porodica čine samohrani roditelji, od čega su više od 90 procenata žene. Zatvorene škole dodatno otežavaju njihov život.

Ostale lekcije iz epidemije ebole bile su podjednako očigledne- i slični, mada možda manji, efekti će se sada videti u razvijenim državama. Zatvaranje škole uticalo je na devojčice, jer su mnoge odustale od obrazovanja. (Povećanje stope trudnoće među tinejdžerkama pogoršalo je ovaj trend.) Stopa porodičnog i seksualno nasilje je porasla. Broj žena koje su umrle na porođaju je porastao, jer su resursi bili preusmereni na drugo mesto. “Dolazi do poremećaja u funkcionisanju zdravstvenog sistema, sve se usmerava ka suzbijanju zaraze”, rekla je Venem, koja je tokom epidemije ebole sprovodila istraživanja u Zapadnoj Africi. „Sve što nije prioritet se otkazuje. To može imati uticaja na smrtnost prilikom porođaja, ili pristup kontracepciji. ” Sjedinjene države već imaju jezivu statistiku u ovoj oblasti u poređenju s drugim bogatim zemljama, a crne žene u Americi imaju dvostruko veću verovatnoću da će umreti na porođaju od belih.

Za Venem, najupečatljivije brojke su došle iz Sijera Leonea, zemalje koja je najgore pogođena ebolom, gde je između 2013. i 2016. godine, tokom epidemije, više žena umrlo od akušerskih komplikacija nego od same bolesti. Ali ove smrti, poput brige o drugima koja ostaje neprimećena, a u osnovi je funkcionisanja moderne ekonomije, privlače manje pažnje nego neposredni problemi nastali zbog epidemije. Ove smrti se uzimaju zdravo za gotovo. U svojoj knjizi Nevidljive žene, Karolina Kriado Perez napominje da je 29 miliona radova objavljeno u više od 15.000 recenziranih naslova u vreme epidemija zike i ebole, ali manje od 1% tih radova je istraživalo rodnu dimenziju epidemija. Venem do sada nije pronašla rodnu analizu epidemije koronavirusa; ona i još dva autorka/ke su odlučile da popune taj jaz.

Dokazi koje imamo iz perioda epidemija ebole i zike trebalo bi budu uzeti u obzir prilikom kreiranja odgovora na ovu krizu. I u bogatim i u siromašnim zemljama, aktivisti očekuju da će se nasilje u porodici povećati tokom perioda samoizolacije. Stres, konzumiranje alkohola i finansijske poteškoće smatraju se okidačima za nasilje u porodici, čija će učestalost porasti uvedenim merama karantina. Britanska organizacija Vomen’s Aid izrazila je „zabrinutost da će se društveno distanciranje i samoizolacija koristiti kao instrumenti prisile i kontrole ponašanja od strane počinitelja (nasilja u porodici, prim.prev.), i onemogućiti pristup kanalima podrške“.

Istraživači, uključujući one sa kojima sam razgovarala, frustrirani su donosiocima odluka koji ne uzimaju u obzir ove podatke, i dalje usvajajući rodno neutralan odgovor na pandemiju. Takođe, postoji bojazan da se propuštaju mogućnosti za prikupljanje podataka koji će biti korisni za budućnost. Na primer, imamo malo informacija o tome kako virusi slični korona virusu deluju na trudnice (otuda i konfliktni saveti tokom aktuelne krize) ili, prema Suzani Hers, višoj saradnici za javne politike iz Centra za globalni razvoj, nemamo dovoljno podataka neophodnih za izgradnju modela predviđanja kada se škole trebaju ponovo otvoriti.

Ne bismo trebali da ponovimo tu grešku. Koliko god je to sada teško zamisliti, buduće epidemije su neizbežne i treba se odupreti iskušenju da tvrdimo da je rod sporedno pitanje, i odvraćanje od stvarne krize. Ono što sada radimo uticaće na živote miliona žena i devojaka u budućim epidemijama.

Kriza korona virusa biće globalna i dugotrajna, ekonomska u istoj meri koliko i zdravstvena. Međutim, kriza takođe nudi i priliku. Ovo bi moglo biti prvo izbijanje epidemije gde su rodne i polne razlike evidentirane i uzete u obzir od strane istraživača i donosioca odluka. Predugo su političari pretpostavljali da brigu o deci i starijim osobama mogu da preuzmu građani – uglavnom žene – pružajući na taj način uštede ekonomiji. Ova pandemija treba da nas podseti na prave dimenzije te distorzije.

Venem podržava neodložno obezbeđivanje pružanja usluge brige o deci, ekonomsku sigurnost za vlasnike/ce malih preduzeća i finansijski podsticaj koji bi se isplaćivao direktno porodicama. Ali ne nada se previše, jer dosadašnje iskustvo sugeriše da vlade planiraju kratkoročno i reaktivno. “Sve što se desilo je bilo predviđeno, zar ne?” ona mi je rekla. „Kao akademska zajednica, znali smo da će doći do širenja zaraze iz Kine, koja pokazuje kako process globalizacije doprinosi širenju bolesti, da će to paralizovati finansijske sisteme, a ipak nije bilo spremnog novca, niti plana upravljanja … Znali smo sve to, a oni nas nisu slušali. Pa zašto bi tek slušali nešto o ženama? “

Autorka teksta: Helen Luis (Helen Lewis)
Prevod teksta: Katarina Tadić
Link ka originalu: https://www.theatlantic.com/international/archive/2020/03/feminism-womens-rights-coronavirus-covid19/608302/