Jerinić: Zašto je SNS-u stalo do revizije biračkog spiska, a ne želi da je uradi? I šta ćemo mi sa tim?

Prošle nedelje, članovima/icama nekadašnje Radne grupe za unapređenje izbornog procesa stigao je poziv skupštinske službe da daju komentare na nacrt izmena i dopuna Zakona o jedinstvenom biračkom spisku koji je podneo poslanik SNS-a Uglješa Mrdić. Ovaj poziv stiže nakon sedmog nacrta pomenutog poslanika i dva ciklusa javnih slušanja. Na mejl neću odgovarati, umesto odgovora želim da obavestimo javnost o našim stavovima o reviziji biračkog spiska koju nudi SNS, nadajući se blagoslovu ODIHR-a i Evropske unije. Ovaj tekst će po svemu sudeći biti veoma dugačak, ali je tema kompleksna i do sada samo površno predstavljana u medijima.

U skupštinskoj Radnoj grupi za unapređenje izbornog procesa, moja koleginica Marina Mijatović i ja ne učestvujemo od januara ove godine, kao ni ostali poslanici i poslanice stranaka opozicije, niti predstavnici civilnog društva. Tada je postalo jasno da se nacrti koji je dao SNS i nacrt Crte (koji smo i mi podržali), ne mogu usaglasiti tako da dobiju potrebnu dvotrećinsku većinu u radnoj grupi. Od tada, radna grupa i ne može da funkcioniše, jer je odlukom o njenom osnivanju predviđeno da sednicama predsedava član/ica iz redova civilnog društva. Iako Poslovnik Skupštine predviđa da i predsednica skupštinskog Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo može sazvati sednicu radne grupe, to grupu ne oživljava, već njeno nefunkcionisanje samo čini još vidljivijim.

Zašto smo uopšte i učestvovale kada je efekat ovakav? Da li smo mogle unapred da znamo da iz tog procesa neće izaći zakon koji omogućava suštinsku reviziju biračkog spiska? Čuju se i oni koji smatraju da opozicija u parlamentu ničemu i ne služi i da sve treba napustiti, odnosno prepustiti.

Po mom mišljenju, povlačenje iz institucija ima smisla samo ako znamo šta mu je cilj. Manimo se zamišljenih pretpostavljenih efekata za koje u stvarnosti postoje samo argumenti protiv – neće režimu štetiti prosto neučešće opozicije u parlamentu (setimo se saziva od 2020. do 2022. za čijeg mandata je izmenjen Ustav). Naše akcije treba da budu promišljene i osmišljene. Izlazak iz Radne grupe za unapređenje izbornih uslova imao je smisla, jer je onemogućio SNS da predstavi ODIHR-u i međunarodnoj javnosti da je ispunjena jedna od ključnih preporuka – da zakon koji omogućava reviziju biračkog spiska bude izrađen u procesu u kome učestvuju i opozicija i civilno društvo. I to je vrlo jasno rečeno i u poslednjem ODIHR-ovom mišljenju.

O razmerama zloupotrebe biračkog spiska javnost je počela da saznaje praktično od izbora 2023. jer je taj izborni dan obeležen slučajem Arena koje su otkrili opozicioni članovi RIK-a (zahvaljujući dojavi našeg odbornika Vladimira Tijanića), iako se mislilo i ranije da SNS dovozi glasače iz Republike Srpske. Međutim, preliminarni nalazi Crte objavljeni pet dana nakon izbora, pokazali su da je problem mnogo veći i da uključuje ozbiljne manipulacije i krivična dela koja organizovano sprovode državni organi, za račun SNS-a. To ne znači da SNS nije ranije na ovaj način krao na izborima, već verovatno da raniji rejting i drugi oblici krađe (prvenstveno kupovina glasova) nisu mogli da daju dovoljne rezultate, pa je migracija birača morala da se koristi u većim razmerama što je čitavu operaciju učinilo vidljivijom. Tome u prilog govore i podaci o broju osvojenih glasova stranaka opozicije na parlamentarnim izborima u poslednjih nekoliko godina koji je u stalnom porastu.

Od trenutka otkrivanja te akcije u Areni, birački spisak postaje ključna tačka diskusije o izbornim uslovima. Tim pre što se na njega ne može uticati spolja; kontrolu nad njim imaju oni koji ga drže u rukama: Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave i Ministarstvo unutrašnjih poslova, pod punom kontrolom SNS-a i satelita. Ova dešavanja i njihova dalja analiza od strane političkih aktera sigurno su odvratili jedan broj birača od izlaska na izbore, a deo političkih aktera odlučio je da zbog toga ne izađe na lokalne izbore u Beogradu 2024. Stav ZLF-a tada je bio, a i sada je, da kriminalna hobotnica SNS-a neće izvršiti samoubistvo i da neće sama poboljšati uslove za izbore da bi neko drugi na njima pobedio. Na izbore se jednostavno mora izlaziti i boriti se za svaki glas, jer samo učešće na izborima obezbeđuje kakve-takve mehanizme za tu borbu. Nažalost, u većem delu predizborne kampanje 2024. u medijima smo bili primorani da odgovaramo na pitanja zašto izlazimo na izbore, umesto kakav program za Beograd i druge opštine i gradove nudimo. Godinu dana kasnije, evo nas  na početku – tražimo izbore i pod izbornim uslovima koji su u međuvremenu možda postali i gori.

Nalazi ODIHR-a nemaju karakter presude, već ukazuju na nepravilnosti i preporučuju, u skladu sa najboljom međunarodnom praksom, šta bi trebalo popraviti. Zato tako i zvuče, blago i bez direktne identifikacije krivaca i osude. To je posao domaćih institucija – kojima se i ZLF, kao i drugi akteri, obraćao na sve raspoložive načine – krivičnim prijavama, pravnim sredstvima u izbornom postupku, pritužbama inspekciji, konačno i Ustavnom sudu (kako povodom izbora 2023, tako i onih 2024). Podsetiću samo na neke situacije povodom kojim smo mi podnosili krivične prijave – call centar SNS-a otkriven pred izbore 2023; falsifikovanje Službenog lista sa rezultatima beogradskih izbora; dodatna prekrajanja biračkog spiska 2024; a to su činili i drugi. Svi ovi predmeti stoje u tužilaštvu, preduzeta je poneka radnja, čisto da se ne kaže da su u fioci. Činjenica da krivične prijave koje smo podnosili nisu odbačene pokazuje da u njima ima dovoljno informacija za osnovanu sumnju da su funkcioneri SNS-a, ali i javni službenici koji rade za njihov račun, učinili krivična dela.

Izveštaj ODIHR-a o parlamentarnim i delu lokalnih izbora u decembru 2023. sadrži niz ozbiljnih preporuka među kojima je i potreba da se vrati poverenje građana u tačnost biračkog spiska, tako što će se omogućiti pristup podacima iz biračkog spiska (što je deo koji se često zanemaruje), odnosno omogućiti sproveđenje smislene revizije biračkog spiska (a ne značajnu kako je prevedeno, pa zato preporučujem čitanje izvornog izveštaja na engleskom). Dodatno u preporuci stoji da revizija treba da se sprovede uz učešće svih relevantnih aktera, uključujući političke partije i civilno društvo.

Svesni da je naše učešće u ovom procesu deo preporuka ODIHR-a, zajedno sa drugim poslaničkim grupama koje su nastale iz koalicije Srbija protiv nasilja, zahtevali smo u aprilu 2024. da se takvo radno telo uspostavi. U obrazovanoj radnoj grupi učestvovali smo sve dok je to imalo smisla, odnosno dok je ono što smo podržavali i predlagali kao konkretna rešenja bilo na dnevnom redu. Stav ZLF-a je bio da se ne može raspravljati o drugim zakonskim izmenama dok se ne reši pitanje zakona koji obezbeđuje smislenu reviziju biračkog spiska, a pokušaj da se druga pitanja stave na dnevni red Radne grupe sprečili smo zajedno sa kolegama i koleginicama iz drugih opozicionih poslaničkih grupa. Razlog ovakvog našeg stava je praksa SNS-a da manipuliše preporukama međunarodnih organizacija, pa i ODIHR-a. Setimo se kako je u oktobru 2023. Ana Brnabić prebrojavala tobože ispunjene preporuke. Preporuka ima toliko mnogo, a nivo njihovog uticaja na izborni rezultat se toliko razlikuje, da usvajanje samo nekih od njih daje mogućnost SNS-u da to predstavi kao sopstveni uspeh, a da se uslovi suštinski ne poboljšaju.

Tako je i sada: suočen sa izlaskom predstavnika opozicije i civilnog društva iz radne grupe, SNS počinje da fabrikuje nacrte koje onda šalje ODIHR-u na mišljenje (od marta 2025. tri su takva mišljenja izrađena, poslednje 10. jula). Nacrte, naravno, ne piše poslanik Mrdić, već to čine iskusni službenici Skupštine, spremni da se stave na raspolaganje SNS-u, ali to je sasvim druga tema. Takođe, održana su dva ciklusa javnih slušanja (prvi je bio o oba nacrta o kojima se izjašnjavala radna grupa – SNS-ovom  i Crtinom, a drugi o nekom od Mrdićevih nacrta). Stav ZLF-a o tim slušanjima jezgrovito je opisao moj kolega Rastislav Dinić, na događaju 19. juna u Nišu.

Ne radi SNS to samo zbog ODIHR-a. Nije njima ni do demokratizacije i ljudskih prava (što su u akronimu slova D, H i R), već su preporuke ucrtane u obaveze koje treba ispuniti da bi se dobila sredstva iz fondova EU. Sada, kada se sve pare izvlače za EXPO, mora se nekako dopuniti budžet.

Nakon svakog mišljenja ODIHR, Mrdić ispovrne novi nacrt kojim uvaži deo preporuka ODIHR (deo izignoriše), a onda uvede nove izmene, o kojima se ODIHR prethodno nije ni izjašnjavao. Tako je u jednom, npr. petom nacrtu, osvanula ideja da reviziju biračkog spiska treba da radi RIK, što je zaprepastilo i ODIHR. U poslednjem, pod izgovorom uvažavanja ODIHR-ovog mišljenja, tu su novi načini da se obezbedi kontrola nad svim segmentima komisije za reviziju biračkog spiska.

Na javnom slušanju održanom u Beogradu prošlog petka moglo se čuti da je SNS prihvatio sve predloge Crte, pa nije jasno što se mi uopšte bunimo. I kada se pročitaju svi ti nacrti, istina, oni su slični, a neka rešenja gotovo identična. Međutim, sitne razlike koje su postojale između nacrta u decembru, a do jula su dodatno nadograđenе, čine Mrdićeva pisanija neprihvatljivim iz prostog razloga što SNS-u daju taman toliko koliko je potrebno da se zadrži kontrola nad biračkim spiskom.

Za ZLF, ovo su ključni nedostaci nacrta koji potura SNS.

Izlaganje delova biračkog spiska javnosti. U javnosti gotovo da nije bilo reči o tome da izmene zakona koje treba doneti imaju dva aspekta – pored revizije biračkog spiska, treba obezbediti i javnu dostupnost šireg kruga podataka iz biračkog spiska. Kao što sada na sajtu MDULS možete nakon zaključenja biračkog spiska videti imena i prezimena birača za svako biračko mesto, sada bi trebalo da to bude više podataka. SNS jeste u nacrt uvrstio sve podatke koje je predlagala i Crta (ime, prezime i ime roditelja, razvrstane po biračkim mestima, kao podatke o broju birača po domaćinstvu, odnosno adresi i broju stana), iako ne u mašinski čitljivom formatu koji bi omogućio lakše analize. Pored toga, opštine treba na svakih sedam dana da objavljuju broj promena u delu spiska koji se vodi za njihovo područje. Ono što jeste problematično je što bi ove odredbe počele da se primenjuju tek godinu dana od stupanja na snagu zakona, a MUP-u se daje šest meseci da donese podzkonske akte i prenese podatke koji su potrebni za objavljivanje. Dosta vremena za prikrivanje tragova, zar ne? Takođe, u slučaju relativno skorih izbora, javnost ostaje uskraćena za ove dodatne podatke iz biračkog spiska.

Ovlašćenja komisije za reviziju biračkog spiska. Za reviziju biračkog spiska bila bi zadužena stručna komisija koju bira Narodna skupština. Pominjalo se tu i tamo da komisija mora da ima „izvršna ovlašćenja” (što zvuči kao prevod nekog engleskog termina), ali bez objašnjenja šta to znači. Za ZLF, stvar je dosta jasna, komisija mora imati ovlašćenja da sama vrši sve potrebne provere u biračkom spisku, a ne samo da ih inicira – inače će birački spisak ostati u rukama onih protiv kojih smo podnosili krivične prijave. Ta stvar je najočiglednija kada je u pitanju tzv. terenska kontrola (kojom treba proveriti da li se ljudi zaista nalaze na adresama na kojima se vode u biračkom spisku). SNS predlaže da komisija samo inicira terensku kontrolu, a da je sprovodi MUP, dok u nacrtu Crte stoji da komisija inicira, koordinira i nadzire tu kontrolu.

Sastav Komisije i većina za odlučivanje. Svi nacrti SNS-a predviđaju desetoro članova/ica i to 5+3+2 (petoro predlaže vlast, troje opozicija i dvoje kvalifikovane organizacije civilnog društva). Predlog za koji smo glasali predviđao je devetoro članova/ica sa podjednakom zastupljenošću tri grupe (3+3+3). Ima argumenata i za jedno i za drugo rešenje, ali treba pogledati i način na koji SNS predlaže da se do tih članova/ica dođe, jer je od proste analize sastava komisije mnogo važnija potencijalna dinamika u okviru nje. Komisija u SNS varijanti odluke donosi većinom od sedam glasova, ali tako da za odluku mora glasati najmanje po jedan član iz svake od grupa. Naizgled, ako se predstavnici opozicije ili civilnog društva  nečemu protive, odluka ne može da bude doneta, a SNS-u treba još najmanje dvoje da bi obezbedio većinu. Detaljniji pogled na ove odredbe i razmatranje nekoliko scenarija ukazuje da SNS pokušava da na sve načine, i predviđajući potencijalni odnos drugih aktera prema ovom procesu, sebi obezbedi uporište u sve tri grupe koje nominuju članove/ice.

Pogledajmo sve tri grupe. Prvo, pet poslaničkih grupa vlasti (tj. one koje su u parlamentu glasale za izbor vlade), po veličini, predlažu svoje kandidate, ali po poslednjoj verziji to ne čine pojedinačno, nego daju zajednički predlog. To može da ukazuje na želju SNS-a da kontroliše ovu grupu, odnosno da nema potpuno poverenje u svoje koalicione partnere? – no, to je njihov problem. Što se tiče poslaničkih grupa koje su glasale protiv izbora vlade, one predlažu troje kandidata/kinja, po veličini. Ako neka odbije da predloži, to pravo se daje sledećoj itd. Pitanje je kako će izgledati raspored poslaničkih grupa do trenutka izbora komisije, ali se može zamisliti scenario u kome članove komisije na kraju imenuju i neke od najmanjih poslaničkih grupa, kao i one nastale od poslanika koji su ranije bili deo nekih većih grupa. Konačno, da bi organizacije civilnog društva mogle da se kvalifukuju za mesto u Komisiji , mora se raditi o udruženjima koja su bila akreditovana od strane RIK za posmatranje parlamentarnih izbora u poslednja tri ciklusa, te da su o tome objavljivale izveštaje. Na prvi pogled, to su CRTA i CeSID (ispravite me ako grešim), a u slučaju da jedna od njih odbije da učestvuje u radu komisije, po poslednjem nacrtu, druga dobija pravo da imenuje dva člana/ice.

Izveštaj komisije. ZLF je od početka zamerao SNS-ovim predlozima da ne predviđaju da se o izveštaju komisije o reviziji biračkog spiska raspravlja u skupštinskom plenumu koji prati više građana, već da to ostaje na nivou skupštinskih odbora. Međutim, ono što je još veći problem i što ODIHR u svom mišljenju otvoreno kritikuje jeste činjenica da odbori konačno odlučuju o preporukama komisije. Oni tako mogu i da odbiju nalaze stručne komisije – za šta bi za razliku od glasanja u komisiji bila dovoljna prosta većina u odboru koju SNS već ima. Dakle, ceo proces revizije biračkog spiska ponovo se stavlja u ruke proste SNS parlamentarne većine. Dosta podseća na proces izbora članova/ica REM-a, zar ne?

U današnjoj situaciji, u kojoj veliki broj aktera zahteva parlamentarne izbore, možda pitanje biračkog spiska treba da bude tema jedino da bi se pokazalo da je proces koji nudi SNS lažan i da služi daljem održavanju na vlasti. Posebno kada uzmemo u obzir da predlaganje i izbor članova komisije za reviziju i sama revizija, usvajanje izveštaja, pa i njegova implementacija ne može da traje manje od godinu dana. Možda treba i glasnije da kažemo da smo mi koji smo u ovom procesu učestvovali zaključili da revizija biračkog spiska nije moguća dok je SNS na vlasti. I to je u redu. Bilo je i sada inventivnih ideja kako „očistiti” birački spisak – kako će to uraditi studenti, kako će time da se bave zborovi, kada već opozicija i civilno društvo nisu mogli. Nadam se da je sada jasnije da svoje snage, pa i svoje ideje, treba da usmerimo drugde – na terensku kampanju i kontrolu izbora na biračkom mestu.

Ako se vratimo na početak i uzmemo u obzir da dalji pad rejtinga SNS navodi na dalje krađe, mi možda njene najveće razmere još uvek i nismo videli. To su nam pokazali primeri Kosjerića i Zaječara, gde je po mom mišljenju na delu prvenstveno bila kupovina glasova, mada poslednji nalazi ukazuju na to da je bilo i nameštanja biračkog spiska. Naravno da i krađa ima svoje granice, jer se ne može kupiti neograničen broj glasova, ali se krađa ne sme zanemariti, već uključiti u računicu – šta i koliko je tačno potrebno da bi se kriminalci na vlasti porazili na izborima?

Jelena Jerinić, narodna poslanica Zeleno-levog fronta