Jerinić: Sistem u kome je 45% dece proživelo vršnjačko nasilje – nije zakazao?

Trećeg maja sve je moglo drugačije. Mogla je predsednica Vlade da izađe pred građane i građanke i da se zajedno sa njima zapita: Šta nam se to dogodilo? Da li je moglo drugačije? Šta zajedno možemo da uradimo da se ovo više nikada ne dogodi?

Predlog za obrazovanje ovog anketnog odbora je pokušaj da se to ipak uradi, čak i više od 40 dana kasnije, u parlamentu u kome su predstavnici svih građana i građanki. Dobro je što će ovaj predlog dobiti široku podršku svih poslaničkih grupa. Drugačija odluka teško bi se mogla objasniti građanima.

Dobro je što je premijerka prihvatila svoju i političku odgovornost onih koji sede u njenoj vladi i vode resore kojih se ovi tragični događaji najviše tiču. Iako se postavila kao telohraniteljka Bratislava Gašića, nudeći svoju ostavku umesto njegove, ona na ovaj način dovodi i do njegove smene. A to traže građani i građanke na protestima „Srbija protiv nasilja”. Ne traže bilo čiju glavu, bilo čije ubistvo, nikoga ne omalovažavaju. Traže odgovornost. Povećanje plata i penzija, pojeftinjenje hleba i 10.000 dinara po detetu to ne mogu da zamene. Odustanite od toga.

Ipak, ne treba zaboraviti da nam je 3. maja kategorično rečeno da sistem nije zakazao. I tačka.

Načelnik policije pokazivao je spisak dece spremne za odstrel, a predsednik Republike u udarnom terminu čitao nam je delove medicinskog izveštaja dečaka-ubice, saopštavao podatke o primanjima njegovih roditelja i praktično otkrio identitet njegove desetogodišnje sestre. I te činjenice treba ispitati i utvrditi odgovornost za te postupke, a ta odgovornost nije samo politička, već i pravna.

Dva dana kasnije, mladić poznat po nasilničkom ponašanju, čija je porodica u kući držala arsenal naoružanja ubio je još osmoro ljudi i ranio četrnaestoro.
Sistem je i dalje radio.

Koji sistem?

Sistem u kome smo prihvatili da nam je u školi potrebno privatno obezbeđenje, a da ono postoji samo ako ga roditelji plaćaju?
Sistem u kome 13,8% dece živi ispod granice siromaštva? Njihovi roditelji ne mogu da priušte ni užinu za svoju decu, a kamoli da plate obezbeđenje.
Sistem u kome učitelji i nastavnici, svi za fakultetskim diplomama, zarađuju manje od inače bednog proseka, a pomoćno osoblje ispod minimalca?
Sistem u kome je 45% dece proživelo vršnjačko nasilje?
Sistem u kome je svaki peti nastavnik srednje škole pretrpeo fizičko nasilje, a 78 odsto verbalno?
Sistem u kome se radna grupa za prevenciju i nasilje u školama za četiri godine sastala samo dva puta?
Sistem u kome je moguće da se u vrtiću zaposli stranački aktivista koji seksualno zlostavlja četvorogodišnju decu?
Sistem u kome svaki deseti mladić smatra da je u redu udariti ženu ako je to zaslužila, a svaki četvrti smatra da šamar nije nasilje?
Sistem u kome je u toku 2023. bilo već 19 femicida?
Sistem u kome je obrazovanje toliko nebitno da su i nastavnici i roditelji i učenici ostavljeni na cedilu, da sami odlučuju šta će raditi do 20. juna?
Sistem u kome kriminalna elita na vlasti menja zakone onako kako njima odgovara?
Sistem u kome tužioci i tužiteljke koji istražuju državnu korupciju bivaju premešteni i omalovaženi?
Sistem u kome 49% mladih želi da napusti zemlju čim ugrabi prvu priliku. Nije ni čudo, jer više od polovine mladih u Srbiji nema nikakve prihode.
Sistem u kome na 6,5 miliona stanovnika ima 2,7 miliona komada oružja? Od toga je samo 800.000 hiljada u legalnom posedu.

Taj sistem o kome ja govorim drži se isključivo na plećima odgovornih ljudi koji i dalje u njemu rade… nastavnika i nastavnica, policajaca i policajki, socijalnih radnika, školskih pedagoga i psihologa.. Taj sistem visi o koncu i pitanje je koliko će još moći da izdrži.

Više puta od kada je počeo ovaj saziv parlamenta imam utisak da vi i ja ne živimo u istoj državi. Samo što mi je sada lakše, jer već mesec dana na ulicama Beograda viđam na desetine hiljada onih koji vide isto što i ja. Hodamo u tišini, ali se razumemo. Da je potrebno da se sistem menja.