Jelena Vasiljević za Peščanik: Moramo da razgovaramo o obrazovanju

O obrazovanju se u našem društvu rado i mnogo govori, ali se na njegovom unapređivanju nedovoljno i nesistematski radi. Iako su u javnosti pokretane mnoge važne teme koje govore o slabostima i problemima našeg obrazovnog sistema – o zabrinjavajućem broju funkcionalno nepismenih đaka, o već tradicionalno poražavajućim rezultatima PISA testiranja, o rastućem nezadovoljstvu prosvetnih radnika svojim statusom i uslovima rada – one su retko dobijale zasluženu pažnju koja bi mogla da nas povede ka njihovom rešavanju. Primer za to je i nedavno pokrenuta tema o tržištu udžbenika i mogućnostima njihove besplatne distribucije.

Umesto da se otvori široka rasprava o manjkavostima aktuelnog Zakona o udžbenicima, o monopolu na tržištu udžbenika i uslovima koji su ga omogućili, kao i o mogućim rešenjima da se istovremeno insistira na visokom kvalitetu udžbeničkog sadržaja i nužnom smanjivanju njihove cene, svedočili smo spinovanju ovog izrazito važnog pitanja u pravcu nametanja potpuno druge teme: naime da jedan izdavač, u državnom vlasništvu, treba da preuzme ulogu „glavnog“ ponuđača udžbeničkog sadržaja, te da bi takva njegova uloga bila naročito opravdana u slučaju takozvanih predmeta od nacionalnog interesa.

Senzacionalizam, uz propuštanje šansi da se o kompleksnim problemima razgovara na obuhvatan način, postao je manir kako se kod nas tretiraju važne društvenopolitičke teme, pa i obrazovanje. U senci ovih promašenih razgovora ostala je i takozvana javna rasprava o novoj Strategiji razvoja obrazovanja i vaspitanja u Republici Srbiji do 2030. godine. I tu je propuštena šansa da se otvori širi i dublji dijalog ne samo o tekstu predloga nove Strategije, već i da se omogući kritička evaluacija učinaka prethodne Strategije.

U želji da započne jedan takav dijalog Ne davimo Beograd skreće pažnju na tri ključna imperativa kojima se moraju rukovoditi svi dalji napori da se reformiše obrazovni sistem:

1. Budžetska ulaganja u prosvetu moraju biti veća. Ovo je prvo i poslednje pitanje svake strategije za unapređenje obrazovanja. Nikakve reforme nisu moguće ukoliko prosvetni i vaspitni radnici žive i rade u uslovima koji narušavaju radno dostojanstvo.

2. Svi procesi vezani za kadrovske odluke – od izbora direktora do zapošljavanja nastavnika u školama – moraju biti transparentni, s jasno definisanim kriterijumima i maksimalno participativni, umesto da slede strogu hijerarhijsku strukturu po kojoj ministar odlučuje o izboru direktora, a direktor ima velike ingerencije u procesu zapošljavanja nastavnog kadra.

3. Funkcionalna pismenost, praktično orijentisana znanja i razvoj kritičkog mišljenja moraju postati suštinski prioriteti, a ne forme koje ćemo zadovoljavati samom činjenicom da je uvedena tzv. projektna nastava ili nastava orijentisana ka ishodima za koje mnogi profesori i škole nisu adekvatno pripremljeni.

Otvaranje digitalnih učionica, najava uvođenja savremenih tehnologija u nastavu i druga obećanja o modernizaciji obrazovnog sistema nemaju nikakvog smisla ukoliko se planiraju za škole koje i dalje nemaju svoje fiskulturne sale ni funkcionalne toalete, u kojima nastavnici nemaju osnovna sredstva za rad, a na kraju meseca ni dovoljno sredstava za dostojanstven život. Ukoliko nam je obrazovanje zaista važno, to se mora iskazati i kroz budžet; sasvim jednostavno, nema države na svetu koja svoje obrazovne reformske procese nije započela većim ulaganjima. I dok nacrt nove Strategije prepoznaje potrebu za većim budžetskim izdvajanjima, nema dovoljne konkretizacije ovog plana, naročito kad su u pitanju ulaganja u ljudske resurse.

A rečit je i sledeći podatak: dok se u istoj Strategiji kao jedan od najvažnijih ciljeva pominje inkluzija, Skupština donosi odluku o ukidanju dodatka od 10% na platu nastavnicima čiji učenici pohađaju nastavu po Individualnom obrazovnom planu (predviđenom da omogući inkluzivno obrazovanje). Toliko o lepim namerama na papiru i političkoj volji da se one ostvare.

Što se druge tačke tiče, već i vrapci na grani znaju da se za direktore škola postavljaju politički podobni kadrovi. I dok će rad na promeni političke prakse, kulture i svesti biti dugotrajan, rad na promeni legislative može početi već danas. Moramo da menjamo Zakon koji predviđa da u svemu poslednju reč ima ministar, da ministarstvo može da postavlja direktore škola suprotno želji radnih kolektiva, a da potom ti direktori imaju nesputanu autonomiju pri zapošljavanju novih kadrova. Nedavno smo imali prilike da čitamo o mladom profesoru književnosti iz Niša, Milanu Petroviću, koji, uprkos brojnim priznanjima koje je dobio za svoj doprinos podizanju kvaliteta nastave, nije izabran na poziciju nastavnika u školi u kojoj je do tad predavao kao zamena. I kako je i sam naglasio, nije problem u tome što je umesto njega izabran drugi kandidat, već što komisija, prema pravilnicima, nije dužna da dostavi bilo kakvo obrazloženje svoje odluke.

Komisija, čiji većinski broj članova postavlja sam direktor, nema pred sobom jasne i precizno definisane kriterijume kojih bi morala da se pridržava, i nije dužna javnosti da saopšti obrazloženje svoje odluke. A takvim odlukama se zapravo kroji budućnost našeg obrazovnog sistema. Zato zahtevamo da svi kriterijumi za izbor nastavnika na konkursima, kao i kriterijumi za izbor sastava konkursnih komisija budu precizno definisani, da procesi odlučivanja budu transparentni i uvek javno obrazlagani. Takođe, zakon mora da bolje prepozna i uvaži ulogu radnih kolektiva, koji moraju imati veću težinu kako pri kadrovskom odlučivanju tako i u kreiranju i sprovođenju svih reformskih procesa.

Konačno, najvažniji zahtev, kojeg je nemoguće ostvariti bez ispunjenja prethodna dva zahteva, jeste reformisati obrazovnu paradigmu tako da ona bude okrenuta samim đacima, činjenici njihovog odrastanja u savremenom svetu i potrebi da steknu funkcionalno, praktično orijentisano znanje i sposobnost kritičkog i kreativnog mišljenja. Mnogi važni pomaci u ovom domenu jesu napravljeni, pre svega uvođenjem obrazovanja zasnovanog na ishodima. Međutim, rezultati i dalje izostaju, a nama se čini da je to pre svega zato što se ovom važnom zadatku prišlo samo sa formalne strane, bez omogućavanja suštinskih pretpostavki da se on i ispuni.

Projektna nastava je zaživela kao predmet umesto kao metod podučavanja; nastavnici nisu dobili adekvatnu obuku i podršku za izvođenje ovakve nastave – osim ako ne smatramo da trodnevni seminari i online materijali mogu zadovoljiti ovu svrhu. Potrebni su sistemski i kontinuirani napori da se nastavnici podrže i obuče za ovakav vid nastave; neophodno je smanjiti broj učenika po odeljenju da bi projektna i grupna nastava uopšte mogla da ima smisao. Neophodno je uključiti same prosvetne radnike u dalji proces osmišljavanja ovih reformi; one nikad neće biti uspešne ukoliko ih budemo osmišljavali i sprovodili odozdo. Ne smemo zaboraviti da niko ne može bolje poznavati potrebe i slabosti obrazovnog sistema od onih koji u njemu svakodnevno rade. Zatim, ne smemo dozvoliti da nam se kao kukavičje jaje podmeće dualno obrazovanje kao primer savremenog, ka praksi orijentisanog modela obrazovanja.

Podsećamo, dualno obrazovanje je postalo prioritet Vlade u sred trajanja stare Strategije za obrazovanje koja je, naprotiv, predviđala povećanje udela gimnazija unutar srednjoškolskog obrazovanja rukovodeći se okosnicom da je povećanje broja visokoobrazovanih građana razvojni faktor Srbije. Međutim, dualno obrazovanje, kao novi prioritet nametnut od samog vrha države, namenjen je bio primarno trogodišnjim stručnim školama, u kojima je PISA testiranje pokazivalo da je od 74 do 89 odsto učenika bilo funkcionalno nepismeno. Dakle, orijentacija ka dualnom obrazovanju nije orijentacija ka povezivanju znanja i prakse, već ka većoj proizvodnji niskokvalifikovane (treba li dodati: i jeftine) radne snage.

Na kraju, osim vizija i ciljeva, nemojmo zaboraviti i trenutak u kojem se trenutno nalazimo, a koji zahteva neke hitne odgovore. Veliki broj nastavnika direktno je bio pogođen pandemijom, nemali broj njih završio je u bolnicama, morali su ad hoc da se snalaze za zamene, ulagali su enormni napor da školske godine privedu kraju. I oni i đaci i roditelji pretrpeli su veliki stres, a čini se da je sistemska podrška društva i države izostala. U ovom trenutku moramo insistirati na tome da se Mala i Velika matura prilagode nepovoljnim okolnostima u kojima su se đaci završnih razreda našli. Takođe, moramo insistirati na tome da nastavnici dobiju sistemsku, jasnu i nedvosmislenu podršku umesto da se sami snalaze i oslanjaju na svoje individualne veštine i resurse. Jer pitanje obrazovanja i problema s kojima se suočavaju i nastavnici i đaci, zapravo je pitanje svih nas i našeg odnosa prema budućnosti.

Ne davimo Beograd

Autorka teksta je Jelena Vasiljević, koordinatorka grupe za obrazovanje Ne davimo Beograd i viša naučna saradnica na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju.

Originalni naslov: Moramo da razgovaramo o obrazovanju

Izvor: https://pescanik.net/moramo-da-razgovaramo-o-obrazovanju/