Radomir Lazović, aktivista i član Zeleno-levog fronta, kaže da je Bakić bio jedan od onih ljudi koji su velikom energijom zadužili ovaj grad i kao takav ne može da umre.

– Imam osećaj da ću ga sresti iza svakog ćoška, na nekom protestu, ili sličnom okupljanju. Upoznao sam ga na zajedničkoj borbi protiv Beograda na vodi, kada je uz još samo par stručnjaka bio spreman da kritički progovori protiv vlasti. Jedan od velikih razloga što je trenutno situacija drugačija je upravo u tome što Dragoljub Bakić nikada nije želeo da ćuti i da se skriva – smatra Lazović.

On se priseća da su njih dvojica zajedno borili za ovaj grad i zato mu na političkom, stručnom i svakom drugom polju nedostaje.

– Odlasci kod njega u Višnjičku Banju i dugački razgovori na njegovoj terasi su mi bili jedno od najvećih uživanja. Razgovarali bismo o urbanizmu, arhitekturi, nekom starom Beogradu i tome kako bi grad mogao da izgleda. Odnos koji je on imao sa svojom preminulom suprugom je nešto čime se takođe treba hvaliti i čemu treba stremiti. Imao je neku divnu energiju, a one njegove oči su bile pune nežnosti, a kada bi ih razrogačio prema sagovorniku u njima biste se istopili u dobroti i toplini koju su nosile. Bilo da se s vama slaže ili ne slaže, uvek je bio dobronameran, konstruktivan i želeo je da učini nešto više za naš grad i društvo u kome živimo – ističe Lazović.

Osnivač pokreta “Novi optimizam” i pokrajinski poslanik ispred ZLF-a Branislav Grubački Guta ističe da je imao životnu sreću da poslednjih pet godina Bakićevog života provede u bliskom odnosu sa njim.

– Do poslednjeg dana bili smo u tesnoj komunikaciji. On je otkrio moju organizaciju Novi Optimizam kao platformu i mesto gde može da plasira svoje ideje, i da ih na najbolji način predstavi široj javnosti. Izmotavao se na temu da ima osam članskih karata za razne organizacije, a da mu je Novi Optimizam jedna od najznačajnijih – priseća se Grubački.

Iako se Bakić bavio ekološkim temama, Grubački ističe da je njih dvojicu vezivala pre svega umetnička crta koju je arhitekta imao u sebi.

– Bio je interesantan sagovornik i za društvo i za medije, solidaran u prvom redu sa Beograđanima, ali i šire. Razumeo je moj rodni Zrenjanin i Vojvodinu, i svuda je bio bio dobrodošao – ističe Grubački i pojašnjava da su samo neke od borbi u kojima je učestvovao borba protiv izgradnje Novog Sada na vodi, a razumeo je i koliko je po Zrenjanin pogubno pravljenje fabrike guma Linglong na plodnoj ravnici, kao i činjenica da Zrenjanin nema pijaću vodu.

– Bio je renesansni lik sa tim brkovima i neodoljivim osmehom, celom svojom pojavom, ne samo među arhitektama i aktivistima, već generalno. Ne postoji nijedan čovek da ga poznajem, a da nije pozitivno reagovao na upoznavanje sa Dragoljubom Bakićem. Bio je neposredan u komunikaciji i lako je sklapao prijateljstva sa ljudima i to su ljudi primećivali, znali i cenili. On nije bio samo član Novog Optimizma, već novi optimizam sam po sebi – ističe Grubački.

Pročitaj i ovo: