Idi mi, dođi mi

Nekoliko stotina lekara je dobilo ugovore o radu nakon više godina volonterske specijalizacije koju su mnogi sami platili volonirajući u klinikama ili domovima zdravlja. Ugovore su dobile i medicinske sestre.

U situaciji borbe sa epidemijom, kada su svi medicinski radnici važni, država se konačno dosetila da bi valjalo zaposliti ove ljude: ko bi im, inače,  mogao zameriti ukoliko ne bi pristali da se volonterski izlažu riziku od infekcije, u uslovima ekonomske neizvesnosti koja pogađa sve?

To je deo onih vrednih ljudi, budućih „migranata u belim mantilima“, koji dok volontiraju paralelno uče nemački i spremaju se da odu iz Srbije, jer nakon specijalizacije često završavaju na birou za nezaposlene, posebno ako nemaju adekvatnu partijsku knjižicu ili porodične veze.

Zbog zabrane zapošljavanja u javnom sektoru iz 2014. godine, procenat nezaposlenih medicinskih radnika je u porastu, a od tada je rastao i broj lekara i medicinskog osoblja koji odlazi u inostranstvo, što je Srbija donedavno, uz druge loše podsticaje, pomagala učešćem u GIZ-ovom projektu Triple win.

Ako se pitate gde je tu trostruki dobitak, niste jedini. Ideja projekta je da su nezaposlene medicinske sestre iz Srbije višak i da treba da idu tamo gde postoji manjak (Nemačka), a da onda šalju novac porodicama putem doznaka i da novostečeno znanje primene po povratku u zemlju – do čega nikad neće doći.

Tretman medicinskih radnika kao viška dok kao građani opravdano strepimo da neće imati ko da nas leči jer Srbija nema dovoljno pedijatara, anesteziologa, radiologa i drugih lekara specijalista, samo je jedna u nizu paradoksalnih situacija sa kojima se suočavamo.

Predsednik, premijerka i ministar finansija su, najavljujući ekonomske mere borbe sa virusom, iznova pokušavali da legitimišu mere štednje i fiskalne konsolidacije iz prethodnog perioda zbog kojih navodno „Srbija sada ima para“. Ipak, upravo su se ove mere štednje kao i sveopšta pljačka javnih dobara i nesposobno upravljanje društvenim ustanovama, odrazile na urušavanje zdravstvenih ustanova koje se sada bore sa epidemijom.

Ustanove čine ljudi – čak i tamo gde imamo adekvatnu medicinsku opremu, ona ne znači mnogo bez obučenog kadra da se tom opremom koristi.

Umesto sistemskog pristupa rešavanju problema emigracije medicinskog osoblja i deficita lekarima specijalistima, poslednjih par godina pokrenut je proces zapošljavanja najboljih studenata medicine koji nakon uspešnih studija odmah dobijaju plaćenu specijalizaciju i doktorske studije, preskačući u redu za zapošljavanje znatno iskusnije nezaposlene specijaliste ili volonterske specijalizante.

Pohvalno je nagraditi najbolje, međutim, ovom merom se to ne podstiče jer se sprečava odlazak mlađih, potencijalnih specijalista, ali i ubrzava odlazak obučenih i iskusnih kojima nije omogućeno da konkurišu za posao i da se tako uporede sa mlađim kolegama u izvrsnosti.

Ono što vlast u ovoj zemlji ne razume je da društvene (pa tako i zdravstvene) ustanove moraju da budu pravedne. Nepravednost sticanja položaja u ovim ustanovama značajan je uzrok odlaska medicinskih radnika iz Srbije.

Moramo da se spremamo, bez ikakvog čekanja da epidemija i vanredno stanje prođu, za odbranu ustanova javnog zdravlja od daljeg urušavanja i privatizacije, ali i za adekvatnije vrednovanje ljudi koji nam čuvaju zdravlje.

Oni su u borbi protiv covid-19 posebno ugrožena grupa sa, do sada, 642 zaraženih, od čega osmoro preminulih lekara.

Ovi se heroji vrednuju tako što se sistemski misli o tome ko će im čuvati decu i pomagati im oko škole na daljinu dok rade. Umesto da grupe lekara iznajmljuju stanove za samoizolaciju ili uopšte zaštitu svojih porodica od virusa, kao da već ne pružaju dovoljno, prazni hoteli bi mogli da im se stave na raspolaganje.

Najzad, njihovo se dostojanstvo ne sme dovoditi u pitanje onemogućavanjem da govore o svom iskustvu i uslovima rada – od zabrane nošenja maski „da ne plaše pacijente“ do javnih pretnji onima koji progovore o nedostatku opreme ili drugim propustima.