Govor Biljane Đorđević na Protestu protiv državnog kriminala

Pokret Ne davimo Beograd organizovao je, zajedno sa drugim organizacijama okupljenim u zeleno-levom bloku, Protest protiv državnog kriminala. Okupljenim građanima obratili su se Biljana Đorđević iz Ne davimo Beograd, Dejan Atanacković vizualni umetnik i pisac, Miloš Baković Jadžić iz političke platforme Solidarnost, Aleksandar Jovanović Ćuta, Danijela Nestorović advokatica i ekološka aktivistkinja, Nebojša Zelenović iz Otvorene građanske platforme Akcija i Radomir Lazović iz Ne davimo Beograd.

Prenosimo vam govor Biljane Đorđević

Kada smo najavili protest protiv državnog kriminala ispred Republičkog javnog tužilaštva čuli su se oprečni glasovi – od toga da je reč o jednom od smislenijih protesta u poslednje vreme koji sublimira šta je u korenu problema raznih drugih protesta i borbi, do komentara “čemu sada još jedan protest koji ništa neće promeniti”. Želim da govorim o tome šta su naša očekivanja od vas i šta da vi očekujete od nas.

Mi vas nismo zvali na protest u nadi da će naša otuđena i kriminalizovana vlast poslušati glas građana. Najpre, ona to gotovo nikad i ne radi i neće početi ni sada. Njoj se ne obraćamo jer ona više ne može sama da se popravi i nije slučajno što je to tako. Sve veća autokratizacija države i društva je za ovaj režim bila nužna da ne bi platio političku cenu pljačkanja građana i svojih veza sa kriminalom. Vlast je u više prilika imala mogućnost da pozove pojedince u svojim redovima na odgovornost i da ih smeni, i tako makar formalno pokaže poštovanje pravila u ustavnim demokratijama u vezi sa polaganjem računa građanima i poštovanjem zakona. Dok u demokratskoj ustavnoj državi svaki politički akter mora da se trudi da čuva svoju reputaciju, autokratizacija zamenjuje takav trud i brigu za reputacijom – autokratizacija vodi sužavanju prostora u medijima, u parlamentu i pred sudovima čime se onemogućavaju ovi ključni mehanizmi za razotkrivanje korupcije i kriminala. Kada jedna partija preuzme apsolutnu vlast u svoje ruke, nema institucionalne podsticaje da polaže račun građanima i snosi ma kakvu odgovornost. Ona čak otvoreno kaže da pobednik na izborima može apsolutno sve, i još dodaje da je to i po zakonu. Zato niko u vreme SNS vladavine nikada nije ni politički a kamoli pravno odgovarao za brojne afere, od Savamale, preko Krušika, Jovanjice, slučaja Belivuk i tako dalje. Srbija je zemlja u kojoj od najviših državnih dužnosnika godinama slušamo o državnim udarima, o prisluškivanju predsednika i članova njegove porodice, o vezama delova njihove vlasti sa organizovanim kriminalom, tajnim centrima moći i stranim silama. Sve to nam gotovo svakodnevno saopštava sam Aleksandar Vučić. Istovremeno, Srbija je i zemlja u kojoj niko ni za to nije snosio bilo kakvu odgovornost. Srbija je danas zemlja u kojoj se uveliko radi na legalizaciji bezakonja a ide se i ka konstitucionalizaciji bezakonja – radi se na ustavnim promenama koje ne idu u pravcu tako potrebnog uspostavljanja efektivne nezavisnosti tužilaštva i pravosuđa. Tome moramo da se suprotstavimo.

Zato je naša prva poruka: ova vlast mora da ode. Moramo zajedno stvoriti pritisak koji će je naterati da ode. Ono što možete očekivati od nas je da se borimo da Srbija nikada više ne bude zemlja kakavom ju je napravio režim Aleksandra Vučića.  Da Srbija ne bude zemlja laži, pljačke države, otimanja javnih, prirodnih i kulturnih dobara, organizovanog kriminala pod državnom zaštitom, zemlja medijskog mraka i tiranije u kojoj se obesno grle političari i kriminalci.  Da Srbija bude dobra zemlja za naš život i zemlja u kojoj ćemo videti budućnost svoje dece.

Pogledajte i snimak govora:

Mi znamo da ljudi kažu da što više ima afera bez razrešenja to njih udaljava od borbe pa čak i uopšte od praćenja političkog života. Znamo da se ljudi povlače u privatnost kao da je ta privatnost osigurana nezameranjem sa bezakonjem. Nažalost, ništa nije osigurano. Sutra možemo biti svi mi upravo oni prema kojima su institucije brutalne, koje iseljavaju iz stanova, kojima se uvećavaju sudski troškovi kako ne bi imali pristup pravdi, čija se solidarnost sa komšijama ili kolegama sa posla kriminalizuje. Umesto umora, moramo pokazati i sebi i drugima da smo živi, da se nismo navikli na nepravdu i da se na to nikada nećemo navići, da u nama ima pobune, ali i da verujemo u promenu. To je ono što mi od vas očekujemo.

Ima smisla boriti se, ima smisla pobuniti se, ima smisla podržati one koji se bore i koji se bune – a vrlo često je ta borba časno obavljanje svoga posla. Preko 600 novinara širom sveta je zarad Pandorinih papira rizikovalo svoje karijere i svoju bezbednost da se preciznije razotkrije koliko ljudi iz vrha vlasti širom sveta, pa i iz Srbije, skriva novac putem ofšora, mehanizma za ultra-bogate kojim se legalno izbegava porez u svojoj zemlji, a možda i peru pare ili bavi kriminalom. Političari širom sveta snose posledice zbog ovakvih otkrića. Korist od toga imaju narodi sa kojima možda ovi konkretni novinari koji su radili na istraživanjima nemaju direktne veze. Važno je da ne zaboravimo da mnoge stvari koje radimo imaju naizgled nikakve ili male efekte danas, mogu pokrenuti lavine sutra. I da je to sve izvesnije, što nas je više.

I eto i druge poruke koja ide onome što je ostalo od srpskih institucija: vi koji činite te institucije u nama imate najvernije saveznike i saveznice, pod uslovom da ste spremni da radite svoj posao. Bićemo solidarni sa ljudima od integriteta u sudovima i tužilaštvu, i podržaćemo njihovu borbu za odbranu sopstvene časti, profesije, i naših institucija.

Ali ne smeju da ćute kada predsednik skupštinskog Odbora za pravosuđe, narodni poslanik iz redova SNS i član Visokog saveta sudstva, intervjuiše svog klijenta, okrivljenog trgovca drogom, a taj intervju, u kome se okrivljeni trgovac drogom brani tako što optužuje policajce koji su ga uhapsili i sadašnjeg ministra odbrane, prenose televizije sa nacionalnom frekvencijom. Ne smeju da ćute kada predsednik Srbije javno ustaje u odbranu prvooptuženog u postupku koji se vodi zbog organizovanja kriminalne grupe i neovlašćene proizvodnje i puštanja u promet narkotika, dok se pripadnici ministarstva unutrašnjih poslova koji su ga uhapsili progone. I ne smeju da ćute kada celom svetu postanu dostupni podaci o tome kako je sadašnji ministar finansija a nekadašnji gradonačelnik Beograda prekršio zakon jer nije prijavio 24 stana u Bugarskoj Agenciji za borbu protiv korupcije.

Ali ako nastave da ćute na očigledna kršenja zakona kada dolaze od članova režima i njihovih prijatelja, dok su veoma represivni kada je reč o običnim ljudima i ugnjetenim društvenim grupama, moraćemo da zaključimo da smo ostali sami s jedne strane, dok je institucija predsednika u sebe usisala sve ostale institucije s druge strane. Moraćemo da proglasimo sve ove institucije koje se nominalno bave pravdom, ne samo institucijama pravosuđa u crvenoj zoni, već institucijama nepravde. 

A posledica ovakve neodgovornosti za brojne afere, koje se umnožavaju i koje se više ne mogu sakriti, biće dubinsko nepoverenje javnosti u zakone uopšte. Izgubljeno poverenje teško je povratiti. Toga treba ponajviše da se plaši vlast – jer baš to što poštujemo zakone, pa i one nepravedne, njoj i dalje omogućava da vlada nad nama.

Pogledajte ceo tok protesta.