Trideset godina živimo u uverenju da je u Srbiji plišana revolucija moguća i deset godina verujemo da ćemo nasilnika da pobedimo tako što ćemo da mu okrenemo i drugi obraz.

Poslednji izbori bi morali da budu i poslednje otrežnjenje. Da li je i vama zaigralo srce jače dok ste gledali ljute mlade ljude koji su tražili akciju, odmah i sada, na protestu ispred zgrade u kojoj je zasedala Republička izborna komisija? Mi stariji koji trošimo svoje živote boreći se da oslobodimo otetu državu nenasinim, demokratskim putem, na “fer” i “poštenim” izborima, u organizaciji onih koji su tu državu i ukrali, živimo u nadi da ćemo dočekati vreme da im vidimo leđa i da vratimo državu građanima. Žuri se i nama, ali mladi ipak nemaju toliko vremena. Pred njima su životne odluke i morali bi da znaju na čemu su. Najmanje što žele jeste da žive u zemlji bez raspleta u kojoj moraju da trpe nasilje, lišeni prava i dostojanstva.

U nedelju ne samo da se desilo nasilje i izborna krađa, već i najveće poniženje građana Srbije od začetka demokratije. Poniženi su svi – i oni koji su svoj glas prodali, ali i oni koji nisu. Prvi, zato što su dovedeni u situaciju da za 3000 dinara prodaju svoju izbornu volju, a drugi zato što im je ta volja izbornom krađom uskraćena.

Još jedan ponedeljak posle izbora i kao da se priča ponavlja. SNS mašinerija odradila je sve bez greške, kao i pre godinu dana. Ipak ovoga puta strah je učinio svoje. Sva istraživanja ukazivala su na to da u Beogradu, ali i ne samo u Beogradu, opozicija ima velike šanse da pobedi. Najveće od dolaska SNS-a na vlast. Strah od gubitka izbora je učinio da su ovoga puta razmere krađe bile tolike da ih više nije vredelo ni prikrivati. U strahu su velike oči, pa im nije bilo dosta ni to što su razaslali svoje političke komesare po javnim preduzećima i zaposlenim podelili prazne listove papira koje su morali da vrate ispisane sa po pedeset imena i prezimena ljudi koji će glasati za SNS i potom to i dokumentovati fotografijom.

Nije im bilo dosta ni što su vlasnicima velikih firmi koji zapošljavaju i po nekoliko hiljada radnika pretili inspekcijom ukoliko ne privole svoje radnike da “dobrovoljno” glasaju uz novčanu naknadu. Nisu im bili dovoljni ni paralelni spiskovi, bugarski vozovi, fotokopirani glasački listići, predizborni pokloni, njihovi nesposobni, neobučeni i polupismeni kontrolori, crni džipovi, siledžije ispred biračkih mesta. Nisu im bile dovoljne ni lažne liste sa falsifikovanim potpisima i pečatima, U strahu se moralo ići korak dalje. Za građane sa srpskim državljanstvom, organizovane su turističke ture do Beograda i gradova u Srbiji kao i “fakultativni” izleti do biračkih mesta sa plaćenim vodičima.

Naši sunarodnici došli su u najboljoj nameri da u ime pravoslavlja, ćirilice, srpstva i evrića pomognu da se izbori ne otrgnu kontroli, da vide Beograd, ili već koje mesto u Srbiji, upoznaju kraj svog nedavno prijavljenog boravišta i da se kući vrate punog srca i nešto punijeg džepa.

Poslednji izbori u Srbiji su odličan primer za bilo koji mafijaški kartel koji najozbiljnije pretenduje da preuzme državu kako da organizuje izbore na kojima ne sme da bude bilo kakvog iznenađenja. Naravno, za organizatore. Međutim kartel mora da ima i neku slabu tačku. Pogotovo ako se šefu mafije učini da može da uradi sve što mu se prohte i ćefne. Moć može da opije, može da ponese, pogotovo kada si jači od države, ali ipak nema toga ljudskog bića koje je jače i od sudbine. Nažalost, koliko god da vas uzdižu i koliko god se uživiš u ulogu vlasnika života i smrti, ipak je u prirodi nekih ljudskih bića, da umisle da su nepogrešivi i da im je sve dopušteno.

Ovog puta, nasilnik se preigrao i napravio grešku. Greška je evidentna i dokumentovana. Ona je upadljiva ne samo ljutim mladim ljudima, opoziciji, ostalim građanima, međunarodnim činiocima, već i članovima kartela. Oni znaju dobro šta su radili i kako su radili, znaju šta je krivično delo i za šta sve mogu da odgovaraju samo ako šefu više ne bude tako čvrsta i sigurna grana na kojoj se lagano klati, predugo čak i za zemlju na kraju demokratije. Možda to u ovom trenutku i ne deluje tako, ali ne bi bilo naodmet da se setimo šta se desilo Miloševiću na njegovom brodu. Kada je voda počela da ulazi, pacovi su se prvi razbežali i ostavili svog kapetana da se sam nosi sa sve uzburkanijim morem i sve jačim udarima talasa.

Mladi su odlučni da mora da se reaguje sada i odmah. Treba im jasna situacija, treba im razjašnjenje i epilog. Za tako nešto nema više kompromisa, kanabea, pregovora, jalovih sastanaka. Mi stariji ovoga puta ne bismo smeli sebi da dopustimo taj luksuz da ne budemo mladi.

Pročitaj i ovo:

ZLF: Požari na deponijama su posledica partijskog upravljanja gradom

Danas je izbio požar na deponiji u Kumodražu, koji preti da bude još jedna u nizu ekoloških katastrofa zbog nemarnog upravljanja otpadom i ignorisanja problema divljih deponija od strane vlasti. Crni dim se širi opštinom Voždovac, što ukazuje da će građani narednih dana jedva disati zbog zagađenja vazduha.