Dr Sonja Žakula, lični stav: Šta je dobar zoo vrt?

Instinktivno i bez mnogo razmišljanja, iz pozicije ljubiteljke životinja, na pitanje iz naslova bih odgovorila da je jedini dobar zoološki vrt – zatvoren zoološki vrt. Onaj iz kojeg su životinje prebačene u posebna prihvatilišta za životinje iz zooloških vrtova, gde ostatak svojih života provode daleko od očiju nametljive publike, u uslovima koji, iako nisu sasvim prirodni pošto ih ne možemo puštati nazad u divljinu, barem dovoljno liče na njihova prirodna staništa i dopuštaju im da žive u miru, ispoljavajući svoja prirodna ponašanja. Ovo, prevashodno, znači da imaju dovoljno prostora da budu životinje a ne eksponati. Međutim, iz pozicije antropološkinje koja je doktorirala na ljudsko-životinjskim odnosima u kontekstu zooloških vrtova, znam da je ovaj san teško ostvariv – prihvatilišta, gde ih ima, su često već puna, a transport životinja je komplikovana, skupa i – po same životinje – stresna i opasna rabota u koju se ne treba upuštati olako. Zbog toga, mislim da je odgovor ipak komplikovaniji, a skorašnje ponovno pokretanje pitanja premeštanja Zoološkog vrta grada Beograda sa Kalemegdana predstavlja idealnu priliku da se ovim pitanjem ozbiljno pozabavimo.

Rani zoološki vrtovi koji su nastajali tokom 19. veka u Evropi su bili zamišljeni kao muzeji (sa kojima dele istoriju i ideološke postulate) čiji su eksponati, igrom slučaja, živi. Za cilj su imali da prirodnjacima tog vremena omoguće da posmatraju žive životinje izbliza i doprinesu naučnom saznanju, kao i da omoguće javnosti da vidi životinje uživo i uči o novim dostignućima nauke, pre svega taksonomije. Ovo se odražavalo na način na koji su životinje izlagane u prostoru. Živele su u malim gvozdenim kavezima u kojima nisu imale gde da se sakriju od ljudskog pogleda, uglavnom na tvrdoj podlozi koju je lako očistiti. Ideja je bila da uvek budu izložene, i na neki način „ogoljene“, a njihova dobrobit je uzimana u obzir utoliko što je bilo potrebno održavati ih u životu jer su nabavka i transport novih jedinki bili skupi. Eksponati su prevashodno bili organizovani po principima taksonomije: kavezi s mačkama su bili na jednom mestu, sa kanidima (vukovima, lisicama, šakalima, kojotima…) na drugom, ptice (opet, organizovane po biološkoj srodnosti) su bile na trećem, primati na četvrtom i tako dalje. Životi životinja u ovakvim zoološkim vrtovima su bili tužni, teški i kratki.

Početkom 20. veka, 1907. godine, izvesni Karl Hagenbek, inače vlasnik firme koja se bavila nabavkom egzotičnih životinja za zoološke vrtove, menažerije i cirkuse, otvorio je sopstveni zoološki vrt, Hagenbeck Tierpark (koji postoji i danas) na velikoj parceli zemlje u blizini Hamburga u Nemačkoj. Hagenbekov zoološki vrt je bio revolucionaran iz nekoliko razloga. Pre svega, to je bio zoološki vrt bez gvozdenih rešetaka, u kojem su životinje od posetilaca bile odvojene dobro skrivenim jarcima, vodenim površinama i drugim arhitektonskim rešenjima; volijere u kojima su životinje bile smeštene su bile prostrane, sa prirodnom podlogom, i pravljene (i oslikavane) tako da simuliraju prirodno okruženje iz kojeg su životinje poticale (ova mimikrija je prevashodno bila namenjena publici, ali o tom potom), uz različite „dodatke“ poput drveća i druge vegetacije, potočića i bazena i drugih odlika prirodne sredine koje su bile dostupne životinjama; prostorna organizacija i raspored životinja u vrtu nisu pratili taksonomiju, već geografiju: evropske životinje su bile na jednom mestu, afričke na drugom, azijske na trećem itd. Posete vrtu su reklamirane kao jeftino i bezbedno putovanje oko sveta i kao zabava, nasuprot suvoparnom učenju o principima taksonomije. Hagenbekova revolucija je potpuno promenila paradigmu, i zoološki vrtovi su se ubrzo utrkivali u rekonstrukciji i renoviranju, a sam Hagenbek je, na primer, nadzirao projektovanje i izgradnju zoološkog vrta u Rimu.

Kada je, 1935. godine, Gradsko veće grada Beograda odlučilo da osnuje zoološki vrt, inžinjer Aleksandar Krstić, prvi v.d. upravnika vrta i njegov projektant (takođe, čovek koji je vrtu poklonio aligatora Muju, koji je danas najstariji živi aligator u zatočeništvu na svetu), poslat je na studijsko putovanje po Evropi kako bi se upoznao sa hagenbekovskim principom izgradnje zooloških vrtova, a Zoološki vrt grada Beograda je – koliko je njegova lokacija dozvoljavala – bio napravljen po tom principu. Beogradski vrt je pre Drugog svetskog rata zauzimao duplo veću površinu nego danas, i prostirao se u pravcu Kule Nebojše, gotovo do Dunava. Vrt je u ratu skoro potpuno uništen, njegova površina je smanjena, a finansijske i druge poteškoće ga prate još od kraja rata. Ideja o njegovom premeštanju (u jednom trenutku se govorilo i o zatvaranju) postoji još od 1950-ih godina, ali je problem uvek bila nova lokacija. Naime, zoološki vrt u Beogradu nije slučajno napravljen na Kalemegdanu: pored ideje smeštanja zoološkog vrta u centralni gradski park koja je bila norma, kao i ideje da zoološki vrt treba integrisati u gradsku tvrđavu (što se sreće i drugde po Evropi), vrt je napravljen na Kalemegdanu na mestu gde se ranije nalazila kasarna: na lokaciji je već postojala sva potrebna infrastruktura (kanalizacija, tekuća voda, struja i grejanje) koja je neophodna za masivan projekat zbrinjavanja velikog broja (često) velikih, divljih životinja. Ta infrastruktura je u ratu gotovo potpuno uništena, a zoološki vrt je ostao „zadnja rupa na svirali“ beogradskih gradskih vlasti, da bi, 1979. godine, bio preveden u status društva sa ograničenom odgovornošću, i prepušten sam sebi: Zoološki vrt grada Beograda se izdržava isključivo od ulaznica i sadržaja koje sam nudi.

Ali, šta je dobar zoološki vrt? Hagenbekova revolucija je isprva bila „površinska“ stvar: način na koji su životinje izlagane je trebalo posetiocima da izgleda kao da su životinje u svom prirodnom staništu (otud oslikavanje zidova volijera – na zidu ispusta za nilske konje u beogradskom vrtu postoji nacrtana trska na primer). Iako je ovo bilo bolje od gvozdenih rešetaka i betonskih podova, daleko od toga da je bilo idealno. Međutim, zoološki vrtovi su se vremenom menjali, dobrobit životinja zarad njih samih (a ne skupoće nabavke i osećaja nelagode kod posetilaca) je postajala važna, i postepeno je dolazilo do promena. Osim što su volijere povećavane, u njih je donošena vegetacija koju bi životinje sretale u prirodi, podloga je pažljivije birana, uslovi poput temperature i vlažnosti su kontrolisani i za vrste za koje to nije nužno neophodno, nova saznanja o ishrani i drugim navikama su uzimana u obzir. Išlo se dakle, ka tome da se u najvećoj mogućoj meri simulira prirodno okruženje izloženih vrsta. Danas postoje i integrisani eksponati koji simuliraju čitave biotope (na primer džunglu), gde su u okviru jedne volijere izložene različite vrste životinja (ali i biljaka) koje žive u istom okruženju. Zoološki vrtovi su, takođe, postali mesta ex situ konzervacije: vrste koje su u prirodi ugrožene se u zoološkim vrtovima čuvaju i razmnožavaju kako ne bi potpuno nestale, i kako bi, u nekim slučajevima, bile vraćene u divljinu. Za ovo je potrebno da njihovi uslovi za život budu u skladu sa uslovima koje bi sretale u prirodi.

Ove promene su rezultat dugotrajnih procesa, zasnovanih na ozbiljnim naučnim istraživanjima životinja u zatočeništvu (zoo science, nauka o zoološkim vrtovima, je posebna disciplina koja se fokusira na primenu zooloških znanja u kontekstu zooloških vrtova), koji za cilj imaju da život životinja u zatočeništvu učine boljim. Bilo kakvo pristupanje izgradnji novog zoološkog vrta mora uzeti u obzir dosadašnja saznanja iz oblasti nauke o zoološkim vrtovima, bilo kakav novi zoološki vrt životinjama mora obezbediti dovoljno prostora i uslova za ispunjavanje njihovih potreba. Svaki kavez je, na kraju krajeva, kavez, ali dobar zoološki vrt mora učiniti sve da životinje koje su u njemu zatočene budu, koliko-toliko, srećne.

U proteklih nekoliko nedelja stručnjaci iz oblasti arhitekture i urbanog planiranja su skretali pažnju na niz problema koji prate ishitrenu odluku da se Zoološki vrt grada Beograda premesti na Adu Safari. Njihovoj argumentaciji bih pridodala ono što mene najviše brine: Pravilnik o uslovima koje treba da ispunjava zoološki vrt odnosno mini zoološki vrt i elementima za određivanje mini zoološkog vrta (Službeni Glasnik 75/2010-35). Ovaj Pravilnik, između ostalog, propisuje minimalne uslove za držanje određenih vrsta životinja: 2 tigra ili 2 lava, na primer, možete držati u 40 kvadratnih metara spoljašnjeg prostora, sa 25 kvadratnih metara unutrašnjeg prostora. Dakle u 65 kvadrata. Tri slona možete držati u 500 kvadratnih metara spoljnog ispusta, sa 45 kvadrata unutrašnjeg prostora. Tri slona u 45 kvadrata! Ovo su, naravno, propisani minimalni uslovi i, u praksi, zoološki vrtovi u Srbiji (vrt na Paliću svakako, a rekla bih da i beogradski vrt polako ide u tom smeru) pokušavaju da svoje volijere povećaju i osavremene koliko god mogu. Međutim ono što mene brine je da će se projektanti novog beo zoo vrta držati upravo ovog Pravilnika kako bi uštedeli na projektu koji će, pa taman i da mu se pristupi potpuno nestručno, biti jako skup. Po mom stručnom mišljenju, nikakvom projektovanju novog zoološkog vrta se ne sme pristupiti pre nego što se Pravilnik promeni i osavremeni. EAZA – Evropska asocijacija zooloških vrtova i akvarijuma, krovno stručno savetodavno telo za zoološke vrtove u Evropi, nudi primere dobre prakse u ovom pogledu (recimo, unutrašnji prostor za do 4 slona treba da bude minimum 300 kvadrata, a ne 15 kvadrata po slonu kako propisuje domaći Pravilnik). Smernice koje daje EAZA se ne odnose samo na veličinu volijera (već i na pitanja ishrane, podloge, grejanja… ali i mentalne stimulacije zatočenih životinja), ali to je svakako početak. Bojim se da će, ako se Pravilnik ne promeni, životinje iz beogradskog zoološkog vrta, i na nekoj novoj lokaciji, biti osuđene da tavore u devetnaestovekovnom betonskom kazamatu iza gvozdenih rešetaka. Mislim da moramo bolje.

Dr Sonja Žakula, naučna saradnica
Etnografski institut SANU