Đorđe Pavićević za Novi magazin: Ne davimo Beograd je enigma za vlast jer se ne uklapa u stereotipe

Narodni poslanik Đorđe Pavićević pozvan je i kao predstavnik izborne koalicije Moramo i kao univerzitetski profesor da objašnjava politički sistem i delovanje stranaka. U razgovoru za Novi magazin on tumači namere pokreta Ne davimo Beograd kojem pripada, ali i ključnih političkih aktera, pre svega predsednika Srbije i vladajuće stranke

Profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu Đorđe Pavićević, odnedavno i narodni poslanik, neuobičajena je figura. I profesorska i parlamentarna. Verovatno je ključ za zagonetku u činjenici da ništa nije radio preko reda, od akademske do političke karijere koju je počeo, kako sam kaže, u šestoj deceniji. Iako naoko neformalan, malo šta prepušta slučaju.

Kao profesor političkog sistema, istorije političkih teorija i etike, ali i deo petočlane poslaničke grupe ZELENO – LEVI KLUB, NE DAVIMO BEOGRAD, MORAMO, Pavićević je nesumnjivo prava osoba za pitanje kako će stranka u nastajanju – iz pokreta Ne davimo Beograd – spojiti ekologiju i levicu?

Svi potezi koji narušavanju prirodno okruženje imaju i socijalne posledice, mnogo više pogađaju lošestojeće građane nego one koji raspolažu kapitalom. Nužna je politička intervenciju u tom polju, inače će doći do još jednog socijalnog raslojavanja“, kaže Pavićević za Novi magazin i ukazuje na jednu naizgled nevažnu dimenziju: „Ko će moći da kupuje i vozi električne automobile koji su dvostruko skuplji od onih na benzinski pogon? I uopšte, ko će koliko električne energije moći da koristi i plati, sve to zalazi u socijalno polje koje je stalna briga levice.“

Naravno, oni koji imaju manje biće podložniji pritisku da se odreknu svoje zemlje, na primer, zbog eksploatacije rudnika. Šta odgovorna politika tu može, a da ne naruši razvoj društva?

Pitanja ekologije su opšta u smislu da se dotiču svih ljudi i živog sveta, ali razvojem novih tehnologija i posebno korišćenjem prirodnih resursa ona postaju i ključno političko pitanje. I, naravno, pitanje kako transformisati društvo da se predupredi dalje socijalno raslojavanje koje uvek ide na štetu siromašnijih.

Poreska politika je jedan od mehanizama da se to nadiruće novo raslojavanje ublaži, ako ne i reši. Šta vaš sadašnji pokret, a buduća stranka tu planira?

Mi tu imamo ozbiljne analize i predloge najviše zahvaljujući Svetislavu Kostiću, koji predaje na Pravnom fakultetu; predlog naše poreske politike ne robuje predrasudama tipa da će povećanje poreza na dobit smanjiti investicije – što se inače empirijski pokazalo netačnim. Međutim, mnoge stvari koje ostaju neoporezovane mogu biti izvor javnih prihoda, recimo, veći porez na jahte, luksuzne automobile, čak i neka nasledstva. Za ovo poslednje potrebna je i izuzetna kontrola jer mnogi tajkuni svoje sumnjivo stečeno bogatstvo mogu legalizovati putem nasledstava.

Poreska politika je dobar instrument, ali je samo to – instrument za korekcije – za regulisanje društvenih i ekonomskih odnosa. Ono što je potrebno, jesu institucije koje će brinuti da raspodela prihoda i bogatstava ujednačenija i ne zavisi od slučajnih faktora, poput veze sa vlašću.

Liči na takozvani švedski socijalizam, zapravo, socijaldemokratiju?

Možda, makar meni, više liči na ono što se zove demokratski socijalizam u kojem se ide i na široku distribuciju i diferzifikaciju oblika vlasništva, što se nekad u Evropi zvalo demokratija malih poseda; dakle, ne ukidanje privatne svojine i privatne inicijative već široko rasprostranjeno bogatstvo u društvu. Za to su potrebni drugačiji, alternativni, oblici ekonomskog organizovanja i upravljanja, kakvi se danas razvijaju na mnogim mestima i nisu teško primenjivi.

Etika ne može da se instalira, ona se gradi.

Jedna od vaših akademskih oblasti je etika. Kako jedno društvo dramatično promeni sistem vrednosti i kolika je odgovornost elita? Raznih, eto, moram da kažem da vaša nova profesija politika i moja imaju zvanične kodekse, ali njih se niko ne pridržava.

Pa ne možete etiku da instalirate, možete da je uvedete u institucije kroz razne pravilnike, kodekse ponašanja, ali pitanje je koliko ih primenjujete, morate dugo i strpljivo da je gradite. Međutim, značajnije i šire od toga jeste šta je nekom društvu prihvatljivo, šta nije i može li sve olako da se podvede pod floskulu „to će ljudi odlučiti na izborima“. Koje, naravno, kontrolišete u potpunosti, a sve vreme svojim postupcima, nastupima i odlukama urušavate sistem vrednosti i sam poredak.

Biće najteže i najduže će trajati to uvođenje standarda i njihovo poštovanje, ne zbog toga što ih ljudi ne žele nego što je iz stanja u kojem je i neprihvatljivo postalo prihvatljivo, teško brzo doći do standarda koji se ne narušavaju.

Recimo, verujem da je zbog našeg političkog ponašanja Ne davimo Beograd enigma za vlast, prosto ne znaju šta će s nama jer se ne uklapamo u sliku koja se stalno promoviše da „svi su (političari) isti“. Nismo svi isti.

Participacija?

Da, participacija je jedan od osnova. Za to je potrebno decentralizovati državu i stvoriti uslove da građani imaju o čemu da odlučuju, da to ne bude prazno slovo na papiru ili u vidu lažiranih konsultativnih procesa kakve smo imali priliku da gledamo, posebno u Beogradu.

Počeli smo od stranke u nastajanju, još ne znate kako će se zvati?

Ne, kod nas to traje, trudimo se da svaka ozbiljna odluka prođe što šire konsultacije i bude rezultat dogovora. Sa druge strane, ne možemo previše da čekamo jer se izbori približavaju – lokalni sigurno 2024, a vanredni beogradski, moguće i parlamentarni čak i 2023. Stranke imaju mnogo bolje pozicije u izbornoj kampanji nego pokreti, uverili smo se i na primeru Dosta je bilo.

Koalicija Moramo se razišla posle izbora, nastala su dva krila. Niste se dogovorili, a idete na isto biračko telo. Sarađivaćete?

Naravno. Nije tu bilo mnogo nesporazuma ili svađa. To su naprosto različite organizacije koje imaju drugačiju unutrašnju dinamiku. Mi ne možemo da ulazimo u te brze procese jer nemamo lidersku strukturu.

Pri čemu nije loše za parlamentarne nastupe imati više opozicionih klubova, to daje više vremena!

Da, i to ne treba zanemariti, ali nema među nama velikih nesporazuma, a saradnja se podrazumeva. Opozicija mora da se okuplja, ne nužno u istu organizaciju, ali na istim programima i ciljevima. Ne mislim, dakle, na političke aktere različitih ideoloških opredeljenja, pošto se već pokazalo da se oni posle izbora odmah raspadnu. Ukrupnjavanje je važno posebno za nacionalne izbore, ali ne na način da mi svom biračkom telu nakon izbora objašnjavamo zašto se naš partner zalaže za, na primer, ujedinjavanje sa Rusijom, protivi se evropskim integracijama ili, kao nedavno, Evroprajdu. Ljude to zbunjuje i zato su postizborne koalicije bolje rešenje, a predizborni nastup samo sa sličnim partnerima.

Nešto zbunjuje javnost, a i mene. Dok Ne davimo Beograd želi da od pokreta postane stranka, lider vladajuće stranke najavljuje pokret, kako ga je naznačio, „za spas Srbije“. To deluje politički šizofreno, ali prvo, od čega Aleksandar Vučić namerava da spase Srbiju?

To je politički perverzna ideja na više načina, prvo u tome što pitate; nama navodno cvetaju ruže, zlatno je doba, a onda nam treba spas, što je paradoks…

Zar ne znate, profesore i narodni poslaniče, da je put do pakla popločan ružama?

Primenljivo na tu perverznost, ali manimo se šale. Mislim da je prva stvar spasavanje rejtinga, a ne Srbije, pre svega rejtinga predsednika najveće stranke, pošto je najavio da će napustiti čelo Srpske napredne stranke, ali nikako ne želi da izgubi kontrolu. To će verovatno biti platforma za lokalne i beogradske izbore gde je SNS postao teret. Naravno, objašnjenje će biti da je Srbija spolja ugrožena i da joj je potrebna šira koalicija za opstanak.

Drugi paradoks je da partija pravi pokret, logično je u političkoj praksi da pokreti, pa i sindikati stvaraju partije koje su politički operativnije i pripadaju političkom sistemu kakav je naš parlamentarizam, a ne obrnuto.

Mislite da će na neki način ujediniti sve dosadašnje partnere?

Ne samo to, mislim da ide na još širu varijantu da se napravi nova politička konstelacija, u kojoj će postojati blok u centru, a opozicione stranke će biti podeljene na one umerene i ekstremne. Ideja je, naravno, da taj centar bude što veći, da usisa i deo opozicije koja mu odvlači deo biračkog tela, pa će prvo da vidi ko je vera, a ko nevera, a onda odvoji dobru od loše opozicije. To je bila ambicija mnogih autokrata, retko im je uspevalo.

A hoće li istovremeno anulirati ekstremno desnu opoziciju?

On ne može lako da izađe na kraj s tim delom opozicije koja je ekstremnija od njega, ali imamo tu i još jedan značajan signal – on kao predsednik najavljuje promenu političkog sistema, a ne shvata da to ne može učiniti pregrupisavanjem, to je menjanje partijskog sistema, a politički sistem se menja kroz promene Ustava koje zahtevaju širok konsenzus.

Mene ta ideja malo podseća na počivši Socijalistički savez radnog naroda Jugoslavije, bez soc. I radnog!

Da, ali nemojte da zaboravite da je Socijalistički savez bio jasno ugrađen u politički sistem.

Ako ide ipak na promenu političkog sistema – pokret može biti priprema tog neophodnog konsenzusa – može li to biti kancelarski model u kojem prvi među jednakima, kako se to kaže, nema ograničen broj mandata, a ima ogromnu vlast i moć?

To ćemo znati tek negde 2026. uoči novih predsedničkih izbora, i to će ići u paketu sa drugim ključnim problemima zbog kojih se mora menjati ustav, poput kosovskog pitanja i evropskih integracija.

U svemu se, zapravo, dotičemo parlamenta, koji bi trebalo da bude središte političkog života, zakonodavno i predstavničko telo. Imali ste debi, kako vam se čini, kolika je razlika u odnosu na pređašnji.

Mnogo se razlikuje jer je prethodni praktično bio jednopartijski, a ovaj je po brojnosti opozicije sličan onom pre njega…

Bojkotaškom?

Da, ali se zaboravlja da je zapravo većina izazvala bojkot, pošto je potpuno obesmislila parlamentarno delovanje brutalnom majorizacijom, setite se hiljade istih amandmana. Maja Gojković, će verovatno ostati zabeležena u istoriji kao predsednica Skupštine koja je to omogućila i sprovela, odnosno kao predsednice jednog od najgorih parlamenata. Mislim da sada to neće biti moguće izvesti na isti način, bez obzira na to što sada nije mnogo više opozicionih poslanika nego tada. Mislim da i vlast više nije moćna i ne oseća se toliko nedodirljivo i neranjivo kao tada. A ima i mnogo ljudi da ih upozori šta su i oni radili ovih deset godina, a i ranije.

A SPS?

Oni su pomalo opušteni, imaju jasnu podelu uloga, malo su vlast, malo koketiraju izigravajući opoziciju, tu nema promene.

Dok smo u ovom političkom sistemu, šta je pretpostavka da parlament dobije svoju pravu ulogu? Ne mogu da kažem vrati jer je suštinski nikada nije ni imao u punoj snazi. Naravno, sem slobodnih izbora?

Ne samo parlament već vraćanje svih institucija vlasti u ustavne okvire. Prosto, ne može predsednik da bane u Skupštinu i priča koliko svi poslanici zajedno; može da dođe na poziv Vlade kao što je bio slučaj za posebnu sednicu, ali ne može da govori kad god hoće, neograničeno, prosto nije po Poslovniku.
Znate, u tom izveštaju koji je bio na posebnoj sednici pominje se nešto što je državni vrh, državno rukovodstvo, a niko ne zna šta je to i kakvo mesto zauzimaju u celokupnom sistemu.

Politbiro?

I Politbiro je bio pravno utemeljen, a ovde toga nema, kao i za Socijalistički savez.

Kosovo, Srebrenica i „izdajnici“

Imali ste posle konstitutivne sednice objašnjenje da će vas kao, kako vlast kaže, ekstremnu levicu optužiti da priznajete nezavisnost Kosova i genocid u Srebrenici. Šta ste tačno hteli da kažete?

U kampanji u tim političkim emisijama prvo pitanje predstavnika vlasti našim predstavnicima bilo je – a vi priznajete Kosovo i genocid u Srebrenici. Genocid u Srebrenici nemamo mi šta da priznajemo ili ne priznajemo, naše je da poštujemo odluke države da priznaje odluje međunarodnih sudova, pre svega Međunarodnog suda pravde koji je presudio da se genocid dogodio. Suprotno bi značilo da postajemo država van međunarodnog prava, takozvana odmetnička država. Naravno, sledeća optužba je da mi takvim stavom kriminalizujemo čitav srpski narod. Pa da li je Vlada Holandije priznanjem dela krivice za genocid u Srebrenici kriminalizovala čitav narod? Nije. Ja bih pre rekao da se odbijanjem presuda kriminalizujemo i trpamo u isti koš svi.

Sa Kosovom je malo drugačije, rekli smo to i predsedniku u Skupštini; pitanje statusa treba odvezati od pitanja svakodnevnog života i standarda ljudi na Kosovu, pre svega srpskog naroda. On sada preuzima tu ideju i sada zvezdice i disklejmeri ne znače priznanje. Ali dok smo mi zastupali tu ideju, bili smo izdajnici.
A sada smo opet izdajnici iz nekog drugog, njima poznatog razloga. I veruje da ćemo se uplašiti zato što nas, dok se priča o Kosovu, sa galerije posmatraju Milan Radoičić i Zvonko Veselinović. Pa neće.

Autorka je novinarka Danasa