Nakon pet meseci blokade Dvorane Kulturnog centra Beograda policija je ušla u ovaj prostor i privela dve osobe, čime je blokada zvanično završena. KCB je još u februaru blokirala inicijativa Kultura u blokadi, nakon održanog protesta umetnika, radnika i radnica u kulturi ispred resornog Ministarstva.

Uz transparente “Sva vlast plenumima” i “Deblokada na repertoaru”, KCB nije blokiran već je oslobođen, rekli su iz inicijative nakon ulaska u prostor koji će pet meseci predstavljati mesto na kome će se voditi brojne diskusije o uslovima rada u kulturi, širenju fronta borbe i solidarnosti između različitih grupa i sektora, ali i ključnog prostora za stvaranje i organizovanje zborova različitih beogradskih opština i plenuma različitih esnafa. Na tom primeru se ocrtava prelamanje političke sile i nasilja, simboličke moći i finansijskog disciplinovanja, spajanje frontova otpora, polja gde se oni presecaju i spajaju u jedno – sveopštu pobunu protiv vlasti u kojoj se ogleda sve najgore – sila, krađa, huškanje, zavadi pa vladaj politika. Zavadi pa vladaj i pokradi dok ne gledaju.

Nije kriza u Srbiji počela padom nadstrešnice u Novom Sadu, ali tada jeste počela borba za goli opstanak. Najpre na ulicama, potom na skoro svim fakultetima u zemlji. Počelo je prebijanjem studenata Fakulteta dramskih umetnosti, planulo u neočekivane razmere otpora, svuda. Nedugo nakon početka studentskih blokada krenulo da je da vri u različitim sektorima. Jedan od prvih esnafa koji je uputio otvorenu podršku studentima i studentkinjama u blokadi bila je kultura, okupljajući oko zajedničkog proglasa aktere sa nezavisne scene, umetnike, zaposlene u javnim institucijama kulture, glumce, profesore i profesorke sa akademija. Dugogodišnji problemi u sektoru kulture i odsustvo političke volje da se oni reše doprineli su radikalizaciji otpora.

Prema rečima Branislava Dimitrijevića, profesora istorije umetnosti i odbornika Zeleno-levog fronta u Skupštini Beograda:

– Kulturna politika, ako ovde uopšte i postoji, samo je ogledni primer ideološke uzurpacije kulture kao zajedničkog i javnog dobra. Na delu je sinergija neo-liberalnog modela koji urla “Sve i svi na tržište!” i ekstremno desnog, nacional-klerikalnog modela koji je sada personifikovan i ličnošću ministra kulture – govori Dimitrijević.

Reč je o trenutnom ministru kulture Nikoli Selakoviću, postavljenom u Ministarstvo kulture nakon mandata u Ministarstvu rada u kome je bio u prolazu, baveći se pretežno boračkim pitanjima.

– On je sigurno ideološki najekstremnija pojava u liku jednog ministra kulture još od Nedićevog vremena. On kulturu dakako ne tretira kao slobodnu, inovativnu i kritičku delatnost, već isključivo kao teledirigovani državno-nacionalni ceremonijel-štelung besomučne indoktrinacije i nasilne konstrukcije monokulturnog identiteta. Jedino je još kroz javne konkurse bilo moguće onima koji se ne snalaze u tako postavljenoj doktrini da budu makar simbolično podržani za svoju umetničku ili kulturnu delatnost. Praktičnim ukidanjem konkursa na gradskom nivou, a sada i mnogim drugim indicijama, jasno je da se radi o finalnom obračunu sa nezavisnom i kritičkom kulturom u Srbiji – navodi Dimitrijević.

Prema rečima Branislava Dimitrijevića, Srpska napredna stranka se odmah po dolasku na vlast obračunala sa onim ustanovama kulture koje su, kako navodi, u uslovima koje ni tada nisu bile mnogo povoljne, postigle autonomiju, stručan i odgovoran rad, kakve su na primer bili Narodna Biblioteka ili Muzej savremene umetnosti u Beogradu.

Odmah se prešlo na izmene u upravnim odborima i na neku vrstu čistke koja je, na primer u oblasti vizuelne umetnosti, značila da je nekih pet-šest ljudi bliskih SNS-u nagomilavalo pozicije u upravnim odborima, selektorskim komisijama i na drugim pozicijama, sinekurama i šemama. U sektoru kulture je i inače srazmerno veoma malo ljudi bliskih SNS-u, a oni su tu po pravilu zbog neposrednih ličnih interesa. Ali čini se da su se ti ljudi pomalo stavili u zavetrinu, a da se u nove upravne odbore postavljaju još poslušniji, još manje stručni i poprilično anonimni ljudi. Ti ljudi su očigledno odabrani od strane ministra da dovrše proces potpunog stavljanja svih ustanove kulture ne samo pod strogu kontrolu vlasti već i radi sve očiglednijeg mešanja vlasti u programe ustanova – pa sve i do mogućih reperkusija za zaposlene u ustanovama kulture koji su nedvosmisleno podržali studentske proteste. Sve je to deo poslednjeg kruga pakla SNS-ove vlasti, simbolički pandan represiji koja se vrši svakodnevno nad građanima, i sve veća pretnja da vlast neće birati sredstva u poslednjoj epizodi koja upravo počinje – najavljuje Dimitrijević.

Pročitaj i ovo: