Ovaj režim ima veliku potrebu da ostavi pečat u javnom prostoru, jer je ubeđen u svoju postojanost. Režim gradi svoju perspektivu kao da će na vlasti ostati do kraja vremena. Takve deluzije o moći znače da će njihov kraj biti opasan, može da se desi da se u tom padu sunovrati čitavo društvo, jer je veliki broj ljudi zavisan od aktuelnog režima.

Čekić i nakovanj su legitimno sredstvo muzičkog izraza barem od sredine 19. veka, kada je Đuzepe Verdi zamislio da i ti predmeti posluže kao udaraljke u jednoj sjajnoj sceni iz opere Trubadur. Nije, međutim, bilo predviđeno da se između tog metala postavi umetnik, no eto ga danas upravo tu – između čekića nacionalnih i nakovnja tržišnih zahteva koje umetnosti ispostavljamo. Istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević jedan je od ljudi voljnih da pomognu stvaraocima da se izvuku iz te zamke.

Branislav Dimitrijević je diplomirao i doktorirao u Beogradu, magistrirao na Univerzitetu u Kentu. Predavač je istorije umetnosti na Visokoj školi za likovnu i primenjenu umetnost. Koordinator je grupe za kulturu pokreta „Ne davimo Beograd“. Za nekoliko meseci na engleskom jeziku će biti objavljena knjiga Jugoslovenski umetnički prostor, u kojoj su Branislav Dimitrijević i Jelena Vesić predstavili jugoslovensku modernu umetnost kroz razgovor sa čuvenim Ješom Denegrijem.

Nedavno ste u „Krokodilu“ razgovarali sa umetnicima iz Rusije. Kako je trenutno ruskom umetniku koji nije oduševljen vlašću?

Dimitrije Velenski i Olga Jegorova iz umetničke grupe „Čto delat“ trenutno su u Beogradu, i u egzilu dele sudbinu mnogih ljudi koji su ovde došli iz Rusije, pre svega protivnika Putinovog režima. Protiv njih se vodi sudski spor, ne osećaju se bezbedno, i po onome što sam od njih mogao da čujem, ruska policija svakodnevno upada u stanove i privodi svakog ko je na bilo koji način sumnjiv. U Rusiji je zabranjeno pomenuti i samu reč „rat“.

Kako je njihovim srpskim kolegama koje takođe nisu oduševljene vlašću?

Ovde još nemamo otvoreni teror koji vidimo u Rusiji, i nadam se da do toga nikad neće ni doći. Svi se mi ovde krećemo u paralelnim svetovima tako da ja ni ne poznajem umetnike koji su „oduševljeni vlašću“. Pa čak i oni, a to su uglavnom mediokriteti, koji su zaključili da im može biti oportuno da budu uz vlast, uglavnom se drže podalje od bilo kakvih izraza oduševljenja. Oduševljeni su samo oni ucenjeni, oni koji se, da li zbog posedovanja supstanci ili nekog lukrativnog obećanja, drže na kraćem povocu pa moraju tu i tamo da odigraju neku ulogu u javnosti. S druge strane, činjenica je da vlast sprovodi nekakvu kulturnu politiku, da ima malo više ulaganja u kulturu nego ranije, što kao posledicu ima razvoj srednje linije po kojoj nema talasa. Kulturna politika je ovde sinteza nacionalno-populističke teze da kultura treba da bude izraz nacionalnog identiteta i liberalno-elitističke teze da je kultura kreativna industrija koja mora biti povezana sa tržištem i privatnim ulaganjima. Ove naizgled oprečne teze, jer jedna gleda u državu a druga u privatni kapital, stvaraju mutanta – državnim novcem potpomognute interese privatnog kapitala i kulturu koja je tržišno uspešna zato što se uklapa u nacionalno-ideološke kalupe. Ko ne prihvata takvu sintezu, živi na margini i izložen je brisanju.

Koliko je ovde delatna ta neoliberalna logika umetnosti, po kojoj je opravdana samo ona umetnost koja je isplativa?

Neki ljudi tvrde da ideologije više nema, previđajući da je svođenje društva na pitanje tržišnog takmičenja čista ideologija, lažna svest. Slobodno tržište zapravo ni ne postoji, ono je uvek usmereno državnim i drugim intervencijama. Evo usred te ideološke tlapnje imamo spasavanje banaka posle krize 2008. Ako kulturna politika, na primer, zagovara stimulaciju privatnih galerija koje bi se bavile umetničkom trgovinom, kako objasniti to što su neke od tih galerija budžetski podržane, a druge nisu? To je državni intervencionizam, a ne tržišna utakmica. Kultura kao i ranije uglavnom u prvom redu zavisi od budžeta, a u drugom od pomoći raznih fondacija, na šta su primorani da se isključivo oslone oni koji praktikuju inovativnu i kritičku kulturu. U izvesnoj meri oni mogu da računaju i na neku ukrasnu pomoć Ministarstva kulture, ali konkursi ministarstva su posebna priča, jer ono ne poštuje ni rokove koje je samo dalo. Ako neko i dobije sredstva, dobije ih sa takvim zakašnjenjem da su ljudi već primetili da je najviše kulturnih događaja u novembru i decembru, zato što pare tek tada stižu. O kulturi uglavnom govorimo kao o setu vrednosti, ali moramo govoriti o njoj i kao o sistemu u kome ljudi rade. Radna prava u kulturi nisu regulisana, pa se odatle često ide u penziju sa osnovicom koju imaju „socijalni slučajevi“. Važno je govoriti o tim temama, ne samo o kulturi u najširem smislu, već vrlo konkretno – da li je rad u njoj regulisan, kako je regulisan, da li je plaćen, koliko je plaćen. Moramo da govorimo o konkretnim ljudima, kojih nema toliko mnogo da bi problem bio nerešiv. Imamo, dakle, niz problema, što endemskih, što nasleđenih, što onih kojima nas je unazadila ova vlast.

Pomenuli ste malopre da se nije mnogo umetnika svrstalo uz vlast. Nije, međutim, mnogo umetnika ni stalo protiv nje, što nam ostavlja onu čuvenu „tihu većinu“, koja je i sama zavisna.

Tako je i u svakoj drugoj oblasti. Primer su, nažalost, pre svega arhitekte, koje pragmatično ćute na urbanističku devastaciju, jer se nadaju da će i sami jednog dana dobiti lukrativan posao. U kulturi su isplativi poslovi svedeni na mali broj ljudi. Po istraživanju Nezavisne kulturne scene Srbije (NKSS) samo tri ličnosti se izdvajaju po tome što redovno dobijaju pomoć iz budžeta na različitim nivoima, gradskom, pokrajinskom, republičkom. Govorimo o Emiru Kusturici i njegovom Kustendorfu, o Aji Jung i Beogradskom festivalu igre, i o filmskim projektima Lazara Ristovskog. No držanje umetnika u tihoj zavisnosti je možda i manji problem od činjenice da veliki deo budžeta za kulturu uopšte ne ide kulturnim projektima. Ionako mali budžet se raspoređuje organizacijama koje uopšte nisu registrovane za kulturne delatnosti, fantomskim organizacijama koje su tek osnovane, ili kojih uopšte nema u evidenciji APR, ili pak organizacijama koje nemaju nikakav kredibilitet na kulturnoj sceni. Kada je reč o Beogradu, po istraživanju NKSS, 38 odsto gradskog budžeta za kulturne konkurse dobijaju „sumnjivi projekti“. Čemu to služi? Služi dopunskom finansiranju stranke i tihih ljudi koji su joj bliski.

Tekst: Marko Lovrić
Foto: Oliver Bunić
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a

Pročitaj i ovo:

Jerinić: Neophodno da se zakoni menjaju

Miroslav Aleksić i Jelena Jerinić iz koalicije Srbija protiv nasilja potvrdili su da će danas do 12h dostaviti predsednici Skupštine Ani Brnabić svoje predloge kako dalje raditi na preporukama ODIHR.