Bojana Matić, lični stav: Poslednja zelena oaza na Slaviji

Urbanistički i arhitektonski haos Slavije je nastajao dugo, za šta su bile odgovorne različite gradske vlasti. Kružni tok su organizovali okupatori tokom drugog svetskog rata, a problem saobraćajnih gužvi nikada nije rešen. Ako je iko obeshrabren da se kreće, to su pešaci, posle poslednje rekonstrukcije Slavije, 2017. godine. Probajte da obiđete trg peške i izmerite koliko vam je vremena potrebno.

“Pevajuća” fontana, u središtu kružnog toka, zamenila je spomenik Dimitriju Tucoviću, koji je pomeren na plato kod Narodne banke. Srećom, više svojim zvucima ne maltretira stanare u obližnjim zgradama, ali njena vašarska svetla i dalje dekoncentrišu vozače. Stanovnicima je, inače, buke preko glave.
Betonski plato sa malo biljaka i generičkim natpisom “Beograd”, nije pravi park. Deca se tu ne igraju.

Veliki nadzemni parking je ostao na svom mestu.

Soliter, nekada davno simbol napretka, sada devastirani hotel “Slavija”, prekriven je džinovskom reklamom. Istina, ovde postoje mnogo veći problemi od vizuelnog zagađenja. Možda bi trebalo popraviti postojeći soliter, pre nego što se započne izgradnja novih?

Trg bi trebalo da bude mesto gde se ljudi okupljaju i druže. Prvi preduslov za to je da mogu da slobodno dišu, drugi da se kreću i treći da im se ponude adekvatni sadržaji. Slavija je mesto posvećeno automobilima i simbolima lažnog napretka. Ovde nas vazduh, ponekad guši, a često se i vidi.

U Srbiji svake godine, 15.000 ljudi umre od posledica zagađenja. Nažalost, naš grad je sve istaknutiji “šampion”, o čemu je pisao i ugledni “Guardian”, pod naslovom: “Beograd: grad u kome se zagađeni vazduh smatra – posledicom ekonomskog rasta –“ (22.09.2023.)

Na Slaviji se sa novim, velikim gradilištem u neposrednoj blizini situacija pogoršava.

U nastavku trga, ka Manježu, u Kralja Milana, preko puta hotela Hilton, noćnim rušenjem čitavog bloka, započeta je izgradnja, kako kažu “ekskluzivnog rezidencijalno-poslovnog kompleksa na Slaviji”. “Beograd više neće biti isti”, nastavlja agencija, zadužena za prodaju skupih kvadrata. Gradonačelnik Šapić tvrdi da su to bile neke nebitne “trošne kuće” i da ne zna kako bi fasade mogle da se zadrže. Koga je briga što Zavod za zaštitu spomenika, sve češće, ukida zaštitu nekada zaštićenih objekata koji su bili naše kulturno nasleđe, tako da investitori mogu da nesmetano ruše gde god im se prohte? Da, na Slaviji je trebalo sačuvati fasade dve zgrade blizu parka Manjež. Tako kažu stručnjaci, ali kakve veze to ima, kome je bitan identitet Beograda. Srušili su i važnije.

Urbanizam je planski razvoj grada koji uvažava javni interes, odluke donose stručne institucije, uzima se u obzir mišljenje ljudi koji na nekom mestu žive, poštuje kulturno nasleđe, planira razvoj i odgovarajuća infrastruktura prati izgradnju novih objekata. Kad se jednom donese, odgovornim radom najboljih stručnjaka, nakon javnih uvida i rasprava, urbanistički plan postaje zakon. Tako bi trebalo da bude.

Investitorski urbanizam, naprotiv, potpuno obrnuto, uvažava samo interese sprege vlasti i investitora, a jedini motiv je profit. Prate ga nepoštovanje zakona i struke, urušavanje institucija, korupcija i nepopravljivo uništavanje gradova, a ponekad, nažalost, čak i kriminalci koji ruše noću, pod maskama.

Bacili su oko i na park u Mitićevoj rupi. Setimo se da je preko 12.000 građana i građanki potpisalo peticiju protiv izgradnje još jednog remek-dela investitorskog urbanizma. Kome je potrebna još jedna soliterčina, koja bi doprinela još jačem zagađenju vazduha, većoj saobraćajnoj gužvi u uskom grlu, koja bi negativno uticala na ceo grad i oduzela poslednju javnu površinu koja služi svima, a ne bogatima kojima reklama, preko puta, nudi “uživanje u svim blagodetima savremenog urbanog života” i “mesto gde gradski život pulsira u skladu sa neodoljiivim luksuzom”. Čudno. U svetu, obično siromašni žive u betonskim četvrtima bez zelenila.

Maleni park u Mitićevoj rupi je verovatno poslednja oaza koja služi stanovništu Slavije. Zašto 12.000 ljudi želi da zadrži ovu malu, ne prelepu zelenu površinu u kako je nazivaju “prokletoj” Mitićevoj rupi. Nijedan investitor, još od četrdesetih godina prošlog veka nikada nije uspeo da ovde bilo šta sazida (ni robnu kuću “Mitić”, ni “Beograd” ni “Dafiment” banku). Nismo sujeverni. Razne objektivne istorijske okolnosti su uticale na to. Nekada je bilo dobro sagraditi nešto na ovom mestu, ali skoro čitav vek posle prvog pokušaja, okolnosti su se promenile.

Vračar je mala, centralna, najgušće naseljena opština u Beogradu. Ironija je da su stručnjaci Urbanističkog zavoda izjavili da bi bilo potrebno srušiti zgrade, kako bi se izgradili novi parkovi na Starom Gradu i Vračaru. Zato se mora sačuvati svaki, poslednji trag zelenila.

Svako od nas ima pravo na čist vazduh, bezbednost, slobodu kretanja, pa makar živeli i u krugu dvojke. Svako dete ima pravo da se razvija slobodno, dostigne svoj pun potencijal i trebalo bi da bude, što više, u kontaktu sa prirodom.

Zašto je Vračarcima stalo da se ni jedan parkić više ne uništi? Naše ulice su uske, sa mnogo parkiranih automobila i kretanje je otežano. Teško je i starima i roditeljima sa decom i vlasnicima pasa. Poznati smo po velikom broju kućnih ljubimaca. Mnogo drveća je posečeno, kulturnog nasleđa uništeno, niklo je puno višespratnica u našim uličicama. Imamo, još uvek parkove, ali nema ih dovoljno. Svuda je gužva. Pešačku zonu nemamo. Dosta turista prolazi našim krajem, dosta stranaca se ovde doseljava, gradi se neplanski i infrastruktura Vračara to više ne može da podnese. Na svakom koraku možete primetiti grafite i kockarnice.

Ne uzimajte nam poslednju oazu u pustinji betona! Potrebno nam je da dišemo! Parkić u Mitićevoj rupi volimo i zbog uspomena. Mnogi roditelji su se igrali na mestu gde njihova deca sada to čine. Lepo je ponovo prošetati po mestu, gde ste, nekada, sedeli na klupi, držeći za ruku osobu u koju ste bili zaljubljeni. Penzioneri se sada ovde druže, a nekada su ovde užurbano prolazili. Zeleni parkić na Slaviji je mesto gde su srećni i ljudi i psi. Trebalo bi ga oplemeniti, unaprediti i dati mu ime.

Bojana Matić, članica vračarskog odbora Zeleno-levi front